Već 20 godina Univerzitet Oksford jednoj reči dodeljuje titulu „reč godine“, u zavisnosti od učestalosti njenog korišćenja, ali i aktuelnosti, odnosno od toga koliko oslikava stanje savremenog doba, koliko ukazuje na važna zbivanja i fenomene koji su i oblikovali jezik i društvo te godine. Ove godine titulu je ponela sintagma „Brain rot“, odnosno – trulež mozga. Nije u pitanju bolest, iako ima elemenata zavisnosti i nezdravih mentalnih procesa. U slobodnom prevodu na srpski, bilo bi to „zatupljivanje“ ili „mentalna obamrlost“. Definiše se kao pogoršanje mentalnog ili intelektualnog stanja osobe, posebno zbog prekomernog izlaganja trivijalnim, besmislenim ili nezahtevnim sadržajima. Poput onih na društvenim mrežama, kroz koje se „skroluje“ ili rijaliti programa i sličnih površnih zabavnih programa, ali i mnoštva informacija koje se svakodnevno upijaju i dovode do toga da je sve teže razlučiti bitno od nebitnog. Osoba postepeno gubi mentalnu oštrinu, fokus i sposobnost kritičkog mišljenja, smanjuje se pažnja i produktivnost. Dakle, pojam je vezan prvenstveno za virtuelni svet, internet, ali posledice su vrlo realne i osetne…
I na našim, južnoslovenskim jezicima postoje slični izbori. U tome još uvek prednjači hrvatski jezik u svojim pokušajima da zameni tuđice. Poslednjih godina se sve više i u srpskom jeziku biraju „najlepše“ ili nove reči, ali čak i takvim slučajevima, kada su osmišljeni kao zabava i kad nemaju dalekosežni uticaj na jezičke politike, i tada ti izbori često odražavaju društvene odnose i tendencije. Ipak, ni Oksfordova „reč godine“ nije nam mnogo strana. Pogotovo ako se uzme u obzir medijska buka koju je teško izbeći. Određeni period izloženosti toj silini kontradiktornih informacija, tendencioznih i iskrivljenih, neizostavno vodi do svojevrsne otupelosti. Slušajući pojedine medije u Srbiji, lako se može pomisliti da mladost koja je izašla iz amfiteatara i učionica da blokira raskrsnice i trgove – nije ni u najmanjoj opasnosti od pomenute truležne pojave. To su sve pametna deca, osvešćena i odgovorna, pravdoljubiva i upućena. Među njima nema ni nasilnika ni prestupnika, nema propalih studenata, nema političkih aktivista, nema izmanipulisanih, već samo čisti, naivni i nevini ideali. I budući graditelji čvrstih i stabilnih nadstrešnica ispod kojih će cvetati cveće i leteti šareni leptirići. Ko to ne bi poželeo? Ko ne bi voleo da poveri svoju budućnost mladim ljudima koji imaju tako snažne moralne osećaje i principe? Koji su sposobni da „odgovornost“ od neuhvatljive izlizane fraze preinače u dela…
Slušajući one druge medije – nadstrešnica nije ni bila trula, a čak i da jeste, to može da bude samo zato jer se naslanjala na konstrukciju koju su gradili „oni prethodni“. Zato se možda i najneprijatniji zadah truleži širi iz te nepomirljive podele koja ne dozvoljava promišljanje. Dobronamerna i u prethodnom iskustvu utemeljena sumnja nije dozvoljena. Ni sumnja u nadstrešnicu ni sumnja u studente. Stope studenata koji marširaju protestima postale su skoro pa opipljiva linija razdvajanja. Svaki pokušaj mentalne aktivnosti u takvom izobličenom ehu stvarnosti unapred je osuđen kao izdaja. Dok je još u začetku i dok nema ni naznaka u kom pravcu bi mogao da krene. Nije dozvoljeno misliti i propitivati, jedino je dozvoljeno svrstati se. Jedan od retkih izbora na raspolaganju jeste – hoćete li „konzumirati“ medije i biti dezinformisani ili izbegavati medijsku galamu i makljažu i ostati neinformisani. Ali i tada se morate svrstati.
Javna debata svedena na ekstremne stavove koji se bore u ringu, bez prostora za dijalog, možda je i podesnije okruženje za pojavu koju opisuje Oksfordova „reč godine“. Samo su posledice mnogo opasnije od pasivnog skrolovanja po društvenim mrežama.
