U oktobru obeležavamo dva najznačajnija datuma u životu Branka Črnca Tuste: dan kad se rodio (6. oktobar 1955) i dan kad je umro (14. oktobar 2012). Između ta dva oktobarska datuma s razmakom od pedeset sedam godina smestio se jedan lep i bogat život i znamenita karijera frontmena pulske rok grupe KUD Idijoti.

Tustini roditelji su Ćići. Hrvatska ne priznaje Ćiće da su narod, pa su ostali nevelika etnička grupa, siromašna i nepoverljiva, raštrkana po obroncima planinske visoravni Ćićarije u Istri. Danas ih je ostalo svega nekoliko hiljada, a njihov jezik, istrorumunski, mešavinu rumunskog, italijanskog jezika i istarskog dijalekta hrvatskog jezika danas govori manje od hiljadu ljudi. Potomci Rumuna iz srednje Dalmacije, naseljeni su u Istri u šesnaestom veku, posle epidemije kuge koja je desetkovala stanovništvo. U Drugom svetskom ratu masovno su se podigli protiv fašističke Italije. Antun Črnac, Tustin otac, otišao je u partizane sa Ćićarije. Tustina majka Anica Ivančić, devojka iz susednog sela, otišla je u partizane iz Maribora, gde je bila izbegla pred fašističkim terorom. Posle će se sresti u Mariboru i odlučiti da se ne vraćaju kući. Antun je posle rata ostao u vojsci kao oficir.

Branko se rodio dok je Antun službovao u Koprivnici. Bio je bolešljiv, pa su lekari predložili Antunu da zatraži prekomandu u Pulu. Ali, u Puli, teško oštećenoj bombardovanjem 1944. i 1945. godine, nije bilo dovoljno stanova za oficire. Pre nego što će konačno stići na odredište, porodica je provela nekoliko godina u deset kilometara udaljenom Vodnjanu. Branko je odmah zavoleo svoj novi dom i Pula je zauvek ostala njegov grad. Tu je posle završio srednju školu. Onda je neko vreme putovao stopom na rok koncerte po Evropi. Hodao je kroz Pulu uvek s dugom kosom, u kožnoj jakni i ponekad s Poletom pod miškom. Imao je veliku i dobru kolekciju ploča žestoke muzike. To mu je već tada donelo kultni status među istomišljenicima.

Zbog tog i takvog statusa dobio je 1985. godine poziv da se pridruži KUD Idijotima – makar nikad pre toga nije pevao. Predvođeni Sašom Milovanovićem zvanim Sale Veruda, u tom momentu postojali su već četiri godine. Tustin dolazak trebalo je da izvede bend iz lokalnih okvira, što nije bio nimalo lak zadatak jer je Pula tada bila na kraju svih svetova. U času kada su uspesi preko noći postali uobičajena pojava na jugoslovensoj sceni, karijera KUD Idijota tekla je neobično sporom uzlaznom putanjom.

Cela Pula virila je da vidi da li će se Tusta ošišati. Nije se ošišao. Ostao je hipik među pankerima, dokazujući tezu da je pank nastavak hipija drugim sredstvima. I jedini i drugi bili su protiv načina na koji funkcioniše svet oko njih, samo se metodologija promenila: pankeri su videli da filozofija ljubavi nije dala rezultate u svetu u kojem dominira zlo, pa su ljubav zamenili mržnjom. Promenilo se i pakovanje: tu je stradala duga kosa. Tusta je ostavio kosu i nastavio da propagira ljubav. Ideološki, KUD Idijoti će postati jedinstveni hipi-pank bend. Muzički, bili su u stvari samo žestok bend, i pank i hard-rok, pa i hard-kor i ponekad čak pop. Sve je to Tusta pomirio. Mnogi će reći da je to samo Tusta i mogao da pomiri.

Najzad, umesto da, kao svaki drugi pank bend stasao prekasno za pank, ne prođu dalje od rodnog grada i okoline, dodirnuće jugoslovensku slavu. Onda im se desio ozbiljan maler: Jugoslavija se raspala. Njihovi najveći umetnički dometi ostvareni su u stvari posle raspada zajedničke države, u Hrvatskoj. Tek devet godina kasnije ponovo su svirali u Beogradu, kao prvi bend iz Hrvatske koji je svirao u Beogradu posle rata.

KUD Idijoti bili su duhoviti, zabavni, ironični, zajedljivi, beskompromisni, ubojiti i precizni. Bili su i državni neprijatelji. Možda su pomogli Hrvatskoj da razume da je morala biti čudna zemlja kad joj je neprijatelj bio jedan antifašistički bend. Njihov pak jedini neprijatelj bila je ljudska glupost. Ponekad su govorili kao vizionari. Svako ima svoj omiljeni citat iz zbirke KUD Idijota, a moj je ovaj: „Danas je vrijeme ovakvo. Sutra će biti drugačije. A mi smo ljudi bez muda.“

Malo je reći da je Tusta bio omiljen: bio je kao dobri brat, kao najbolji drug, uvek jedan od nas, neumoljivi pravednik, neobičan primer čoveka koji svoje ideale – slobodu, jednakost, pravdu – nije nikada izneverio, ni u ovim ni u onim vremenima, ni kad je bilo najlepše, ni kad je bilo tužno, ni kad je bilo opasno. Njegov antifašizam bio je neprobojan. Bio je poslednji jugoslovenski partizan i poslednja jugoslovenska (crvena) zvezda.

Umro je uveče 14. oktobra 2012. godine, posle jednoipogodišnje iscrpljujuće borbe sa rakom grla i pluća. Da je još malo poživeo, imao bi četiri unuka i bio bi najsrećniji deda na svetu. Njegovom smrću KUD Idijoti su prestali s radom. Na Tustu danas podsećaju Stube Branka Črnca Tuste u Puli i Prolaz Branka Črnca Tuste u Novom Sadu. Postoji inicijativa da se po Tusti nazove plato ispred Studentskog kulturnog centra u Beogradu.