Nikola Graovac, jedan od najizrazitijih kolorista srpskog slikarstva, umetnik na čijim platnima dominira parisko plava i sve nijanse crvene, rođen je u selu Vrebac kod Gospića u Lici 1907. godine u siromašnoj porodici kao najmlađe, četrnaesto dete. Uzgred, porodica Graovac tada je imala više dece nego što je u selu Vrebac zabeleženo 2001. godine kada je u ovom mestu popisano 11 stanovnika!

Životne okolnosti i siromaštvo nisu dozvolili Graovcu da nastavi dalje školovanje posle osnovnog obrazovanja, pa sa 15 godina odlazi pešice u Beograd, gde radi najraznovrsnije i najteže poslove: u strugari, u livnici, kasnije u distribuciji zubarskog materijala, posla od koga živi malo pristojnije i deo zarade šalje svojima u Liku. Njegova želja od detinjstva je bila da postane slikar. Želja mu se ostvaruje onog časa kada upoznaje slikara Jovana Bijelića koji je između dva rata u Beogradu držao čuvenu umetničku školu slikarstva u svom ateljeu. U monografiji koja je objavljena povodom 100 godina od rođenja Nikole Graovca autorke Vere Ristić, istoričarke umetnosti, (izdavač Zadužbina kralja Petra Prvog na Oplencu) zabeležene su reči Jovana Bijelića o Graovčevoj umetnosti: „Pa, ipak otkuda u Graovca tolika raskoš žarkih boja? Poneo ih je kroz sva svoja lutanja sa svoga Velebita. Jesenji dani te planine bili su jedina radost u njegovom najranijem detinjstvu i oni su ti koji su nam ga očuvali za naše slikarstvo.“

Drugu bitnu odliku slikarstva Nikole Graovca, posle prve samostalne izložbe 1935. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, dao je Rade Drainac: „U moru naših oskudnih talenata, kabinetskih rabotnika koji se preznojavaju da nešto stvore, slikarstvo Nikole Graovca je sva budućnost i nada. Ono potiskuje u pozadinu traume, psihoze, morbidnosti i demencije.”

Nikola Graovac je posle svoje poslednje samostalne izložbe, priređene 1998. u Udruženju likovnih umetnika Srbije, odlučio da ispiše sećanja na detinjstvo i ranu mladost, a zbog oštećenog vida diktirao je svoja razmišljanja supruzi Radmili, takođe poznatoj vajarki.

„Za mene slika uvek nastaje spontano. Znam samo njenu temu, ono što želim da ispričam i što želim da izrazim. Sve ostalo izgrađuje se postepeno samim procesom slikanja. Svaki slikar ima svoj način slikanja, koji ne podleže njegovoj kontroli. Slikaru se uvek čini da slika nastaje sama od sebe“, napisao je slikar.

U Književnim novinama iz 1951. godine zabeleženo je: „Ono do čega je sam Bijelić došao lagano, iz mračnih boja i smišljene arhitekture svojih ranijih slika do brzog i odlučnog fiksiranja njegove slikarske imaginacije, Graovac je dobio kao gotov rezultat i primio ga pun vedrine. Graovac je nosio u sebi i na svojim slikama životnu radost koja je osvajala. Ta crta karaktera i njegovog slikarskog delovanja ostala mu je do danas i određuje njegovu ulogu u našem slikarskom zbivanju. Međutim, da ova njegova naklonost, rekao bih raspevanost, nije bila praćena drugom karakternom crtom – skromnošću –·ona ne bi dala rezultat. Na prvom mestu on od učitelja ne bi primio ni onako brzo ni onako iskreno ono što mu je ovaj mogao dati. Kaže se da je često teže primiti nego dati; u ovom slučaju prihvatanje je bilo izrazita Graovčeva vrlina, a smeo je da joj se prepusti imajući u sebi veru i osećaj da će reći nešto svoje, za šta su mu potrebna sredstva. Primajući Bijelićevu široku četku, terpentin, odlučne kontraste, Graovac ih je odmah u početku upotrebio da izrazi svoju sopstvenu uznemirenost, svoj sopstveni nerv pred prirodom i slikarskim platnom…“

Nikola Graovac je učestvovao u radu nekoliko umetničkih grupa kao što su „Četvorica“, „Trojica“, „Oblik“, „Desetorica“. Posle Drugog svetskog rata je radio kao nastavnik crtanja u Prizrenu na Kosovu i Metohiji (1948), a potom se sa suprugom, vajarkom Radmilom Graovac (rođenom Ris) doselio u Novi Sad. Sa grupom mladih novosadskih umetnika, bio je jedan od osnivača Galerije savremenih novosadskih umetnika (danas Zavičajna galerija Muzeja grada Novog Sada) 1963. godine. Potom se preselio u Beograd, 1965. godine, pa u Topolu 1975. U neposrednoj blizini Oplenca sagradio je kuću i atelje i tamo ostao više od 20 godina. Slikao je šumadijske pejzaže, mrtve prirode i portrete, Beograd, Sremske Karlovce, rodnu Liku. U jednom od poslednjih intervjua izjavio je: „Topola me je privukla svojom lepotom i lepotom svoje okoline. Ona mi je omogućila da u svojim slikama ponovo uspostavim direktan odnos sa prirodom.“

Graovac je Zadužbini kralja Petra na Oplencu ostavio legat koji sadrži 35 slika i više predmeta primenjene umetnosti, satova, pre svega, koji su bili njegova kolekcionarska strast. Stvaralački opus Nikole Graovca čini više od 10.000 slika. Dobitnik je više nagrada za svoje stvaralaštvo, a među značajnijim su Nagrada Politike (1937), Oktobarska nagrada Novog Sada (1964) i Nagrada ULUSA (1965). Dokumenti svedoče da je Josip Broz Tito stranim diplomatama najčešće poklanjao slike Nikole Graovca i Peđe Milosavljevića.

Nikola Graovac preminuo je u svojoj kući na Oplencu, 16. januara 2000. godine.