Kako to nekako neverovatno zvuči: Bijelo dugme puni pedeset godina! U prvim satima prvog januara 1974. godine u Domu mladih u Sarajevu eksplodirala je najveća zvezda ovdašnjeg solarnog sistema i još se nije ugasila. Ima mnogo znakova koji ukazuju da bi 2024. možda mogla biti još jedna godina Bijelog dugmeta. Uzbuđenje ponovo raste.
I sve to uprkos svima onima koji veruju da je večna slava Bijelog dugmeta ozbiljno narušena turnejama na koje Goran Bregović, Mladen Vojičić Tifa i Alen Islamović vode trubače, pa je to, kao, „srozavanje“, „vašarska tezga“ i slično. Kao, Brega je trebalo da svira ceo život te pesme na jedan te isti način, s jednim te istim ljudima, u jednim te istim uslovima. Neki od nas vole što nije tako. Pravi umetnik zna da mora da se razvija i zna da uvek postoje novi putevi koji upravo služe zato da se prođe njima, bez straha od nepoznatog, čak prkoseći mu. Neko ko bi pedeset godina svirao jedno te isto trebalo bi da se zapita da li je uopšte umetnik i da li je to ikad i bio.
U stvari, možda nekim ljudima nedostaje ta vrsta i jačina energije koju je Bijelo dugme imalo s Ipetom Ivandićem na početku? Ali zato je ostala emocija, koja nema veze s aranžmanima, rock bendom, trubačima ili gitarom kod kuće. To je jedinstvena emocija, nju ima samo Bijelo dugme. „Ružica“ dobro zvuči uvek. Mogu da počnu pesmu i odu s bine, publika će pevati sama i niko neće primetiti da na bini nema nikoga. Uostalom, zar pesnik nije bio u pravu kad je rekao: „pamtite me po pjesmama mojim“. Nije rekao: „pamtite me po aranžmanima mojim“.
Pesma je ionako početak i kraj svega, drugo se uglavnom zaboravi. Ko se danas seća da je Bijelo dugme, u stvari, oformilo rock kulturu u Jugoslaviji u njenom punom obimu i formatu, iz koje je začas nastala najkvalitetnija scena koja nije pevala na engleskom jeziku? Kome je danas bitno da je Bijelo dugme otvorilo proces formiranja zasebne tinejdžerske kulture koja se nije dopadala roditeljima? Šta danas znači podatak da je svaki dvadeseti Jugosloven imao ploču ili kasetu „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo“? Neki bendovi, nastali u euforiji jugoslovenske rock kulture, i danas su veliki, iako ništa nisu promenili. Bijelo dugme je sve promenilo.
U jednoj socijalističkoj kulturi koja je stidljivo tražila svoj put izvan zadatih okvira vrednosti, bili su pojava prevratnog značaja. Promovisali su neophodnost talenta, nužnost autentičnosti, važnost stava, potrebu za potpunom posvećenošću, visok profesionalni nivo i moderno pakovanje. Bili su najmasovniji umetnički koncept Jugoslavije i prvi masovni koncept koji nije finansirala država. Tokom cele karijere imali su uz sebe beskrajnu ljubav publike, konstantnu zavist kolega i podeljenu naklonost establišmenta.
Promovisali su neophodnost talenta, nužnost autentičnosti, važnost stava, potrebu za potpunom posvećenošću, visok profesionalni nivo i moderno pakovanje. Bili su najmasovniji umetnički koncept Jugoslavije i prvi masovni koncept koji nije finansirala država
Bili su jedna od retkih kapitalističkih tvorevina u Jugoslaviji i najbolja reklama njenim slobodama. Živeli su i radili u skladu sa svim atributima zapadne rock kulture. Kod njih je bilo baš svega što krasi velike rock biografije: velikih brojeva, euforije obožavateljki, svih poroka sem kockanja, neobjašnjivih okolnosti i tragičnih smrti. Jedini su u Jugoslaviji zaradili ozbiljan novac od rock muzike. Postavili su standarde u industriji zabave i neprekidno ih pomicali napred. Ispunili su sve snove jugoslovenske scene sem jednog: nisu stali na svetsku pozornicu ravnopravno sa najvećim zvezdama tog vremena, mada su kapacitete imali. Bijelo dugme je najveća kolateralna šteta hladnog rata jer nije moglo ni na Istok, ni na Zapad. Opet, Bijelo dugme je jedini dokaz da je klasična rock’n’roll karijera izvan engleskog govornog područja uopšte moguća. Do pre neku godinu bili su – čak! – svetski rekorderi po broju prodatih ulaznica na jednom koncertu: dvesta dvadeset hiljada, koliko je Bijelo dugme prodalo na Hipodromu 2005. godine, nikada nije prodala nijedna od najvećih svetskih koncertnih atrakcija.
Do pre neku godinu bili su – čak! – svetski rekorderi po broju prodatih ulaznica na jednom koncertu: dvesta dvadeset hiljada, koliko je Bijelo dugme prodalo na Hipodromu 2005. godine, nikada nije prodala nijedna od najvećih svetskih koncertnih atrakcija
Imali su tri umetničke faze, tri postmodernistička projekta, tri politička stava, nekoliko sledbenika i bezbroj imitatora. U okviru granica jezika na kojem su pevali, njihov uticaj je presudan. Posle 1974. godine, većina popularne muzike stvorene na području jezika kojeg različito zovemo, ali ga svi razumemo, nosi u manjoj ili većoj meri miris i ukus Bijelog dugmeta.
Pedeset godina posle početka i trideset pet godina posle kreativnog kraja, mit o Bijelom dugmetu i dalje postoji. Štaviše, Bijelo dugme je zbir definicija koje se stalno menjaju i neprekidno nadograđuju. Svako ima svoju definiciju Bijelog dugmeta. Najpre su bili grupa razuzdanih Bosanaca agresivnog zvuka i neodoljive pojave, onda emotivni način života nekoliko generacija, da bi na kraju postali metafora jednog vremena. Danas je Bijelo dugme – bez obzira na to gde je ko od nas završio posle ratova – naša kolektivna emotivna otadžbina, multimedijalna zbirka emocija, mozaik komadića sreće i tuge, DNK našeg pređenog emotivnog puta. Da li ćemo uspeti da dostojno obeležimo pedeseti rođendan te naše emotivne domovine, to ostaje da se vidi. Kod nas se nikad ne zna. Niko ne vodi računa o sopstvenoj kulturi manje od nas.
