Dan kada se pevalo, vrištalo…

Piše: Dušan Vesić

Krajem 70-ih kod beogradske Hajdučke česme održan je najvažniji jugoslovenski rok koncert. Bio je to najveći koncert na otvorenom te godine u Evropi. Ljudi su pevali, vrištali, plesali i zabavljali se kao nikad u životu, a nije bilo nikakvih droga, nije bilo čak ni alkohola
Hajdučka česma
Nastup Bijelog dugmeta na čuvenom koncertu kod Hajdučke česme, foto: Ognjen Blažević

Navršava se četrdeset pet godina od najvažnijeg jugoslovenskog „generacijskog koncerta“, jednako važnog ako ne i važnijeg od Vudstoka ili ostrva Vajt. Bijelo dugme je, dakle, skupilo neke ljude na jednoj padini gde se do tada krkala piletina na prvomajskim urancima, i to je posle postao Koncert kod Hajdučke česme, sa velikim k. Ili si bio tamo, ili nisi bio (možeš da se pravdaš jedino time da si imao manje od deset godina) – ili lažeš da si bio.

U proleće 1977. godine činilo se da je Bijelo dugme u svakoj krizi koja se može dogoditi jednom bendu. Obično sve počne od loših poslovnih rezultata, onda krenu unutarbendovske razmirice, na kraju izađu na scenu lični „razlozi“ i prevagnu nad svim dobrim što se zajedno desilo. Tako je umalo prošlo i Bijelo dugme. Ploča „Eto! Baš hoću!“ nije se prodavala očekivanim tempom, interes publike je u nekim gradovima potpuno izostao, grupa je na turneji imala trojicu novih članova i nije više bila bend. Na kraju, ne manje važno, Dugme je uvek imalo loše ozvučenje na turnejama, ali ni pre ni posle nisu imali takav krš kakav su vukli kroz Jugoslaviju u proleće 1977. godine.

U maju, kad su se Ipe Ivandić i Zoran Redžić vratili iz vojske, činilo se da se stvari vraćaju na dobro jer je od novih članova ostao samo još Laza Ristovski – a njega su ionako hteli da uzmu za stalnog člana namesto Vlade Pravdića. Onda je, međutim, došla ta čuvena letnja turneja koja je prekinuta posle jednog neobičnog incidenta. Goran Bregović i Željko Bebek bili su se ozbiljno posvađali, a kad su se njih dvojica svađali pucalo je po svim šavovima. Moralo je da se desi nešto što će preokrenuti negativnu energiju koja je ovladala Bijelim dugmetom na kraju leta gospodnjeg 1977. godine.

Goran je često svraćao u Beograd, pa ponekad i kod Pece Popovića na Topčidersko brdo. Tu se rodila ideja o besplatnom koncertu Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme u Topčideru. Tu su inače prvog maja dolazili ljudi na „uranak“. U vreme kad bi socijalističkoj birokratiji bilo potrebno mnogo vremena da izda desetak dozvola svih vrsta, jedna ovakva zabava u prirodi za kraj školske godine prošla je ispod radara. Od ideje (22. avgusta), preko prvih razgovora (23. avgusta) do koncerta 28. avgusta prošlo je, činilo se, premalo vremena. Međutim, već 25. avgusta ceo Beograd je znao za koncert. Danima je padala kiša i samo smo strahovali kakvo će biti vreme. I gle, u nedelju 28. osvanuo je divan sunčan dan.

Letak kojim se pozivalo na koncert

Naravno da se moralo ići. Isto kao što je moralo da se ide na Vudstok ili na ostrvo Vajt. Spakovali smo se svi koliko nas je bilo i otišli peške, eto, da prošetamo. Kad smo stigli, u neko ranije popodne, nije bilo mnogo ljudi pa smo seli blizu, ali ipak malo ulevo. Tako smo bili zaštićeni od haosa koji je zapretio u nekom trenutku kad je ozvučenje počelo da pada. Moglo je da se desi svašta da su kutije krenule niz padinu, ali nije dolazilo u obzir da bi se to moglo desiti. Bila je Velika Gospojina, praznik majki i dece.

Bilo je puno raznih ljudi. Neki su došli jer su čuli da se nešto događa. Neki su se obukli najlepše što su umeli. Neki su se popeli na najviše vrhove drveća i stalno je izgledalo kao da će neko da padne – a niko nije pao. Sećam se da je kuvani kukuruz bio abnormalno skup. Mogle su da se kupe majice Bijelog dugmeta, koje su takođe bile skupe. Došlo je puno vojnika, pa su oni onda održavali kakav-takav red jer je došlo svega dvanaest milicionera. Bar stotinu ljudi stiskalo se na jednom malom prostoru, oko ozvučenja, između kablova, konzole sa svetlima i buradi sa suvim ledom, iza Ipetovih i Lazinih leđa, svuda. Ljudi su pevali, vrištali, plesali i zabavljali se kao nikad u životu, a nije bilo nikakvih droga, nije bilo čak ni alkohola, ubrzo više nije bilo ni cigareta. Niko se ni sa kim nije potukao, a valjda ni milicija nije imala oružje, a kamoli neko u publici. Bebek je bio najmirniji, možda jedini staložen, u stalnom dobrom kontaktu s publikom, koja je radila šta je on hteo. Bregović je, kao, svirao, a sve vreme su trajali pregovori s policijom koja je uporno tražila da se „sve to“ odmah prekine. Ali kako da kažeš svom tom narodu da se „sve to“ prekida? I ko bi to smeo da izađe i da kaže?

Sećam se Slađane Milošević, bila je odlična. Grupe Tako se ne sećam. Grupe Zdravo se takođe ne sećam, ko zna šta sam radio u tom trenutku. Bio je neki Džadžo, kantautor iz Zenice; on je malo smorio. Ne sećam se ni grupe Ibn Tup. Međutim, bio sam zadivljen grupom Leb i sol, kao, valjda, i svi drugi, jer se „u to vreme još znalo šta je prava muzika“. Bijelo dugme je pak bilo Bijelo dugme. Uprkos svim nedaćama, veliki, zvezdani bend. Najveći bend na svetu koji nije pevao na engleskom jeziku imao je svoj generacijski koncert i bio je opet bend i izgledao je i svirao kao najveći bend na svetu.

Koliko je bilo ljudi? Ne znam. To niko ne zna. Bila su neka euforična preterivanja o sto hiljada, oni malo „oprezniji“ kladili su se na osamdeset. Zanimljivo, svako ko je izveštavao za medije dao je drugačiju procenu. Meni je izgledalo – na osnovu iskustava sa utakmica – da tu nije moglo da stane više od trideset pet hiljada. A posle, kad god bih prošao tuda autom, činilo mi se da je sav taj prostor ispred i sa strane bine (koje više nema) samo manji i manji. Danas teško mogu da poverujem da je tu moglo da stane i dvadeset hiljada. Svejedno, bio je to najveći koncert na otvorenom te godine u Evropi. Ili smo bar mi želeli da tako bude. Hteli smo, možda, da ga učinimo još većim, pa kako god. Nikad nam nije bio dovoljno veliki. A bio je veliki, najveći, i takav je ostao. U stvari, uopšte nije bitno koliko je bilo ljudi. Bilo ih je dovoljno za uspomenu na jedan dan kad smo svi bili srećni.

Posle će mnogi pokušati da naprave svoju Hajdučku česmu a samo će jedan događaj imati tolikog značaja, u neko drugo vreme, doduše. To je bio koncert Prljavog kazališta na Trgu Republike u Zagrebu 17. oktobra 1989. godine. Ali, to je neka druga priča.

 

 


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: