Uoči još jedne godišnjice kada je krenula najtužnija kolona u novijoj istoriji srpskog naroda, započelo je snimanje dugometražnog igranog filma koji bi na velikom platnu trebalo da ovekoveči 10 dana uoči i nakon akcije Oluja. Završetak snimanja najavljen je za oktobar, a premijera filma već za decembar ove godine, dok je za mart iduće godine najavljeno prikazivanje serije od 12 epizoda. Prvi put je ovo da srpska kinematografija pokriva temu stradanja Srba u pogromu iz 1995. godine, i to na osnovu istinitih događaja, po svedočenjima ljudi koji su preživeli ove strahote.

Na čelu glumačke ekipe su izvrsni banjalučki glumci Zlatan Vidović i Jovo Maksić. Maksić je široj publici već uveliko poznat, a i sam je preživeo egzodus iz Knina devedesetih godina. Pored njih, stradanja i patnje i sve ono što je ostalo skriveno u prašini vrelih avgustovskih cesta koje su vodile u neizvesnost i sve što je pratilo ovu tužnu kolonu gledaocima će dočarati Davor Janjić, Jelena Čović, Marija Pikić, Ljubiša Milišić, Ivan Vujić, Milica Stanković, Maja Kolundžija Zoroe i drugi. Jedan od glavnih protagonista filma, Jovo Maksić, u medijima je već više puta govorio o svom doživljaju ovog filma ističući da on nikako ne predstavlja upiranje prstom ni u koga. „Svi imamo svoje muke i svoje bolove. S moje tačke gledišta, to je jedan od najprljavijih ratova koji se desio. Suštinski, najviše je stradao običan čovek, sa jedne i sa druge, i sa treće strane. Svako od nas ima ovakvu priču, nemam ništa protiv kada je priča i druga strana, kada je obična, kada nije političko veličanje ljudi i događaja, već stradanje običnog čoveka, gde imam empatiju prema bilo kome, to nema veze sa nacijom, ja te ljude razumem“, ponovio je Maksić više puta svoj rezime o ovom filmu i emocijama koje u njemu budi.

Upravo mali, obični ljudi i jesu u fokusu interesovanja ove filmske ekipe, „tihi heroji kojima istorija ne voli da se bavi“. Istorija i politika nisu ih pitale žele li da napuste svoja imanja i živote kakve su poznavali, ali im sada prvi put reditelj i scenarista Miloš Radunović daje glas da filmskim jezikom progovore o putu koji će se ispostaviti kao životni. Radunović nije želeo da se bavi preciznim geografskim odrednicama i tačnim imenima mesta iz potiču i iz kojih odlaze njegovi protagonisti, pa iako je radnju smestio u Liku, ona se lako može premestiti i u druge krajeve, koje sve objedinjuje slična, a opet posebna sudbina. Nakon mnoštva televizijskih ostvarenja na kojima je Radunović do sada radio, ovo će biti njegova prva samostalna režija dugometražnog igranog filma. I već sada su sve oči uprte u njega. Za P-portal govori o ovom važnom zadatku koji mu je poveren.

Velika su očekivanja od ovog filma. A i na vama je velika odgovornost, ozbiljan projekat je u pitanju.

Najozbiljniji koji može biti, nevažno da li je prvi ili poslijednji, tema je prevelika. Znate kako, kad čovjek radi film čija radnja je smještena u neku dalju prošlost, on nema živih svjedoka. Ovdje je drugačije.

Koji je vaš glavni motiv da se bavite ovom temom?

Svi ti ljudi su nekako zaboravljeni. I ostavljeni. Mislim da se generalno slabo bavimo svojim stradanjima, zaboravljamo ih. Trebalo nam je 70 godina da snimimo film o Jasenovcu. Jedna od najvećih tragedija koja nam se desila je i ovo etničko čišćenje. Zato snimamo film, da ostane zapisano za neke buduće generacije, da ne zaborave što nam se desilo.

Film je rađen po svedočenjima samih učesnika, po istinitim pričama. Razgovarali ste sa brojnim izbeglicama, kako se oni danas nose sa ovim traumatičnim iskustvom?

Pokušavao sam u tim razgovorima da što bolje shvatim i mentalitet i što im se desilo. Shvatio sam dok sam pričao s ljudima da je to neiscrpni izvor, tu ima toliko priča koje mogu da se ispričaju, a teške su i tragične, ima materijala za 200 hiljada filmova, ne jedan. Svako od njih je proživeo neverovatna tragična iskustva koja ne mogu da se obuhvate jednim filmom ili serijom. Na hiljade ljudi je ubijeno i nestalo, oko 250.000 protjerano, tu prosto ima toliko ljudskih i neljudskih priča. Te sudbine su toliko tragične da treba da se snimi 100 filmova o svakoj posebno.

Skloni smo da sve te sudbine stavimo u jedan koš – izbeglice.

To su višeslojne tragedije, zato i osjećam potrebu da to ispričam, makar moj doživljaj toga. Da nas ne prikazuju samo kao zločince, već da se vidi da je i naš narod ozbiljno stradao. Da mlađe generacije vide šta nam se desilo kroz istoriju.

Razgovarali ste sa onima koji se nisu vratili svojim domovima, niste u film uvrstili one koji jesu?

Ne, razgovarao sam s ljudima koji uglavnom danas žive u Beogradu. I uglavnom se radi o Ličanima, ali ima tu i Kordunaša, Banijaca,… Njihova djeca su danas Beograđani.

Kako su glumci reagovali?

Odavno nisam video posvećeniju ekipu, to se rijetko sreće. Uglavnom danas svi rade više uloga paralelno, a ovdje su svi apsolutno posvećeni i čast je raditi sa njima. U ovo vrijeme, kad svi trčimo za novcem, oni su i odbijali neke druge uloge da bi se ovome posvetili. Radi se o vrhunskim glumcima i emotivno su doživjeli rad na ovom filmu.

Spremni ste na napade koji će sigurno doći iz Hrvatske?

Već su počeli, ali mene to ne interesuje. Oni su imali film „General“, a mi imamo pravo na svoju stranu. Ja očekujem napade i to mi je negdje i u redu, neuspjeh bi bio da film ostane bez reakcija.

Dokle ćemo imati dve strane, mislite li da će doći vreme kad ćemo imati zajedničku istoriju?

Mislim da smo osuđeni na dvije različite strane. Ako 5. avgusta imate 100 hiljada ljudi u Kninu koji pozdravljaju Tompsona i pjevaju „Za dom spremni“, ne znam o kakvom mirenju možemo da pričamo. Možda grešim, ali čini mi se da smo mi uvijek bliži tom opraštanju.

 

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Živjeti jedni s drugima, a ne jedni pored drugih“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije