[pullquote class=”full”]Nastavak razgovora s profesorom Milom Lomparom[/pullquote]

Jedan od centralnih fenomena vaše knjige je pojam sekularnog sveštenstva. O čemu se radi?

Tim pojmom je Isaija Berlin označio komunističke intelektualce koji su branili zločine vlasti, nazivajući ih komesarima i protivstavljajući im disidente kao intelektualce koji su osuđivali iste te stvari. No, pojam može obuhvatiti različite političke sisteme. Kasnije ga je – oslanjajući se na Orvelove naznake – definisao Noam Čomski. Sekularno sveštenstvo čine intelektualci koji aplaudiraju zapadnoj moći, ignorišu zapadne zločine i otud su veoma poštovani na Zapadu. Oličava ih tzv. nevladina inteligencija koju je – kako je pokazala Fransis Stonor Saunders – tokom hladnog rata oblikovala CIA. U nas je došlo do premeštanja upravo tih intelektualaca – među kojima ima istaknutih partijskih funkcionera, kao što su bili Latinka Perović ili Živorad Kovačević – u srce zapadnih (američkih) interesa. Njihov cilj je da nametnu pojam srpske krivice celokupnoj javnosti, da žigošu one koji se tome protive i tako ih istisnu iz javnog postojanja, da upravljaju javnom, kulturnom i političkom sferom u pravcu koji opravdava totalnu zapadnu (američku) dominaciju u svim područjima života. Svaka vlast – posle 5. oktobra 2000. godine – bila je pod njihovim uticajem, dok je sadašnja vlast postala njihov servis. Njeno lice bastarda – kao lice renegata – jeste njihovo lice.
U kritikama mojih shvatanja često se otkriva zaprepašćujuća ideološka zatvorenost sledbenika politike koja ispoveda bezuslovno poverenje u Evropsku uniju. To poverenje očituje parola Evropa nema alternativu, koju sam podvrgao detaljnoj kritici još u prvom izdanju svoje knjige Duh samoporicanja iz 2011. godine. Ta kritika je prevashodno postavljena na ideju bezalternativnosti kao takvu, u kojoj svaki poznavalac našeg komunističkog diskursa – s obzirom na naše nasleđe – može uočiti tonalitet njegove dikcije. No, osporivši – u svojoj kritici šestog izdanja moje knjige – tvrđenje o suštinskoj neravnopravnosti u Evropskoj uniji, čovek koji je napisao knjigu protiv mojih shvatanja, knjigu nadahnutu kolonijalnom apologetikom, posegao je za uzornom argumentacijom: „Zaista, ako postoji sušta neravnopravnost, zašto onda niko ne želi da izađe iz EU, već svi žele da uđu?“ On je to objavio u martu 2016. godine. Već u junu 2016. godine – samo tri meseca posle ovako besprizivne tvrdnje – ljudi su na referendumu u Velikoj Britaniji odlučili da napuste EU.
Ovakav raspored činjenica pokazuje kako ideološki i kolonijalni pogledi – tako obavezujući u svetu sekularnog sveštenstva – nemaju nikakvu svest o realnosti, očituju nastojanje da se istorija zatvori i ne-reflektovano prianjaju uz zadati nalog moći. Ovo su elementi koji obrazuju zarobljeni um apologeta višestrukog porobljavanja naše javne svesti. To postaje još drastičnije ako se setimo skorašnje izjave – date 23. oktobra 2016. godine Südeutzsche Zeitung-u – nemačkog ministra spoljnih poslova Franka Valtera Štajnmajera. On kaže: „Ewiger Frieden auf unserem Kontinent, Europa ist ohne Aleternativen – das ist einfach nicht mehr zu halten.“ On, dakle, pet godina posle pojave moje knjige, kaže kako parola Evropa nema alternativa predstavlja nešto neodrživo. Upravo sam to tvrdio 2011. godine, zalažući se za postojanje nacionalnog stanovišta u srpskoj politici, kao stanovišta koje omogućava – što sam takođe napisao – pluralne i višestrane odnose i sa EU.

Kako u Srbiji funkcionira državna politika i kakav je odnos običnih ljudi prema politici kao takvoj?

U ponašanju ljudi u Srbiji u odnosu na vlast uvek je postojao strah od iskazivanja vlastitog mišljenja. Zato ovde postoji velika identifikacija sa vlašću, pažljivo praćenje ritma vlasti i borba za privilegije. Čovek koji je na konvenciji DS javno iskazivao odanost Borisu Tadiću, dve godine potom piše javno udvoričko pismo Aleksandru Vučiću, pa ga vraćaju na honorarno plaćeno mesto urednika u Službenom glasniku. Ne možete znati kakvo je raspoloženje građana u dubini u odnosu na ono što je na površini, jer nema iskrenosti. Otud imate iste ljude koji sprovode sasvim različite politike, jer su se okolnosti promenile. Naš premijer je najbolji primer takvog ponašanja. Za njegove vlasti mentalni i medijski teror sekularnog sveštenstva dobija razobručeno prostiranje.
Treba stvar vratiti u evropsku rezonancu. Šta je evropska rezonanca? Sekularno sveštenstvo tvrdi da se evropsko ponašanje dokazuje ako se slepo izvršava ono što traže Brisel, Berlin ili Vašington. To možda mora da se uradi, ali to nije evropsko ponašanje. Evropsko ponašanje u svojoj najboljoj tradiciji je da čovek svojim razumom i saznajnim sposobnostima izvrši precizan uvid u činjenice i odabere ono što je najbolje po njega i u skladu sa opštim načelima. Takva razumna orijentacija je utoliko važnija, kada se postavi pitanje: šta uraditi ako Evropa od Srbije traži samoporicanje?

Pokojna glumica Mira Stupica, u svom zadnjem intervjuu je rekla da je Srbija u novijoj historiji svima govorila „ne“ – i Austro-Ugarskoj i Hitleru i Staljinu i NATO paktu, pa je danas „nema“. Kakvo je vaše mišljenje o potencijalima političkog mišljenja u Srbiji danas, nakon teških historijskih iskustava?

Možda bi trebalo kazati: nema nas, jer nismo rekli ne – Titu. U tom slučaju, doduše, ona ne bi mogla biti žena predsednika Predsedništva SFRJ, jer ne bi bilo tog državnog tela. Ako ste pročitali moju knjigu, onda ste mogli videti da se zalažem za kulturu pasivnog otpora. Ta tradicija se može videti kod Masaryka. On je u polemici sa Mladobosancima rekao „prosvetom do slobode“. Mladobosanci su rekli, u skladu sa našom tradicijom, „revolucijom do slobode“. Masarykovo stanovište mi se čini ispravnim, jer verujem da se Srbija nalazi u kolonijalno-okupacionom stanju. Otud je potrebno stvoriti alternativno područje da bismo se mogli odbraniti od nametanja nečega protiv čega smo.
Ako je smisao Evropske unije da ovde uđu jedinice NATO, onda sam jako skeptičan prema mogućnosti da Srbija može to da zaustavi. Ali, tu nije kraj života i ne bi trebalo da bude i kraj otpora. Tako nešto je nasilje i nametanje i ako se ne složimo sa tvrđenjem da samo moć i sila u ljudskom životu nešto predstavljaju, onda se na jednom drugom nivou, na polju istine i na polju vrednosti, možemo tome suprotstaviti. Ali, za to je potrebna jedna kultura koja pokazuje spremnost za uporno ponavljanje onog oblika neslaganja koji ima najmanje rizike pod najgorim mogućim uslovima. Tako nešto u našoj kulturi nije oblikovano i nema realnu podršku: zbog socijalne ujednačenosti, zbog siromaštva, nedostatka nacionalne inteligencije i nepoveranja u bilo kakav drugi oblik egzistencije osim prisustva u glavnom vektoru istorijskog kretanja, koji se prepoznaje u aktuelnoj vlasti. Jer, samo ako se tu nalaziš, imaš privilegije.

Kuda realno danas može ići srpska politika?

Svaki narod – pa i srpski narod – ima izvesnu snagu i može – i u nepovoljnim okolnostima – da se izbori za nešto. Ne vidim razloga zašto bi se šest miliona Srba u Srbiji i milion i po Srba u Republici Srpskoj i Crnoj Gori osećalo inferiorno u odnosu na hrvatski ili albanski narod. U Nagorno Karabahu, koji je veličine Kosova i Metohije, Jermena ima sto hiljada, dok Jermena u Jermeniji ima tri miliona. Jermeni su okruženi Azarbejdžanom, Turskom, Gruzijom. Zar bi oni sada trebalo da dignu ruke od sebe zato što im je položaj težak? Srbi samo moraju da razumeju prilike i okolnosti u kojima treba da oblikuju svoju nacionalni individualnost. Premda nikad nisam bio za Miloševićevu politiku – o čemu sam podastro dovoljno dokaza u svojoj knjizi – moram reći da niko nije tako opravdao Miloševića u Srbiji kao politika Zapada posle njegovoga pada.

Možete li malo preciznije objasniti ovu misao?

Niko se nije tako nasmejao onim ljudima koji veruju u liberalna i demokratska načela kao što je to učinio Zapad nakon rušenja Miloševića. Tada je Zapad pokazao da nikakve vrednosti, načela, sporazumi i dogovori više ne vrede, jedino što ostaje je slepi diktat sile nad poraženim narodom. Taj diktat sprovode svi režimi u Srbiji nakon 5. oktobra, neki sa više a neki sa manje entuzijazma. No, to svakako kompromituje ideju Zapada. Čak tri godine posle potpisivanja, Zapad ne želi sprovesti jedan Briselski sporazum, koji predstavlja tek smokvin list de facto nezavisnog Kosova i Metohije, jer ni tu odluku o zajednici srpskih opština, koja praktično ne znači ništa, on ne želi da sprovede. Zapad kaže „vi ste poraženi i mi ćemo vas dotući do kraja“. (Tako je Medlin Olbrajt, tadašnji državni sekretar SAD, kazala: „Sredićemo Srbe da se neće oporaviti za sto godina.“) To je činjenica koju treba uzeti k znanju. Treba reći – makar u sebi, ako nije celishodno naglas – „dobro, poraženi smo, ali razmislimo da li treba da pomognemo da budemo dotučeni ili treba toj nameri da se suprotstavimo.“ To je smisao pasivnog otpora. Nije smisao da odobravate vašim dželatima.
Ljudi takvo mišljenje o pasivnom otporu ne žele da vide, jer je ono komplikovano, traži odricanje, kao i to da vas imenuju „fašistom“, da ne čitaju ono što ste napisali, da dovode u sumnju intelektualnu biografiju na temama koje nisu političke. Neko to ipak mora da radi, jer to je jedina politika koja daje pravo ovom narodu da postoji u nekoj kulturnoj formi. To je politika srpskog stanovišta koju su moji kritičari netačno nazvali „etničkim“, iako sam odredio srpsku kulturu kao kontaktnu kulturu tri vere, iako prihvatam pripadnika bilo koje nacionalnosti koji bira da bude deo srpske kulture, kao što su to učinili Ivo Andrić, Meša Selimović, Petar Lubarda, iako sam jasno u knjizi rekao da je temelj srpskog stanovišta – politika nacionalne prosvećenosti.
Prosvećenost je univerzalni i liberalni kriterij: moja dva osnovna pojma su sloboda i izbor, jer svaki čovek mora imati mogućnost da slobodno izabere. Ali, pošto ljudska bića žive u prostoru kolektivnog prepoznavanja, inače ne mogu da funkcionišu, predlažem pojam nacionalne kulture kao kategoriju kolektivnog prepoznavanja. Osim toga, ne osporavam drugima da uspostave druge tipove prepoznavanja: građanskog ili globalističkog na primer. Jedino se ne bih složio da neko globalizam proglasi nacionalnom kulturom, jer to nacionalna kultura sigurno nije. Moje stanovište je stanovište nacionalnog liberala. To stanovište je odavno poznato u tradiciji evropske misli.

Kako bi izgledao pasivan otpor u – kako ste ju imenovali – politici srpskog stanovišta?

Pasivan otpor je recimo referendum u Republici Srpskoj o pitanju kao što je Dan Republike Srpske. To uopšte nije državno-pravno pitanje. Tu takođe možete videti karakteristično ponašanje EU: kada je 1992. organizovan referendum o izdvajanju BiH iz SFRJ bez učešća jednog od tri konstitutivna naroda (Srbi naime u njemu nisu učestovali), onda je EU taj referendum smatrala legitimnim. No, referendum u Republici Srpskoj, posvećen jednoj potpuno simboličkoj temi, EU smatra problematičnim. To nisu samo dvojni standardi nego jedan duboko promišljen cinički odnos Evrope prema onome ko je „istočne kulture“ i ko je poražen. I do god se u Srbiji insistira na tome da mi nismo poraženi i da nismo izgubili 20. vek i do god se ne želi da povuče konzekvenca iz jugoslovenskog i komunističkog iskustva, mi ćemo lutati u jednom pravcu koji je besciljan.
Puno je bolje povući tu konsekvencu i napraviti danas što se više može. To znači dugotrajno vaspitanje i strpljivi rad: ništa od ovog što govorim ne pretenduje da sutra postane realnost, niti može. To je realna politika sa srpskog stanovišta i ako budemo vodili politiku sa takvog stanovišta onda ćemo je moći voditi i prema EU, i prema Rusiji ili nekom drugom. Možda ćemo sutra biti članovi NATO-a, i ako budemo glasali svakako ću glasati protiv, ali ako se i to dogodi i dalje je moguć i neophodan – otpor.

Možete li objasniti zašto mislite da Zapad ne vodi principijelnu politiku, nego tvrdite da je on duboko ciničan?

Zato što je ciničnost i sebičnost inherentna Zapadu. Broj zločina koje su napravile evropske imperije je nemerljiv; zločini koje je Amerika napravila pre i nakon Drugog svetskog rata su nezapamćeni. Nećemo se valjda uveravati u to da su evropske politike neegoistične, necinične i nesebične ili da su naivne? Pogledajte šta je primas Ugarske Leopold Kolonić govorio kada je Habzburška monarhija (prva privilegija Leopolda I, avgust 1690) pozvala srpski narod da pređe Savu i Dunav, jer im je bio potreban za osiguranje granice sa Osmanskom imperijom: „Treba Srbima davati privilegije na dovoljno neodređeni način, da im se one u promenjenim uslovima mogu oduzeti.“ To je aksiom evropske politike: sebičluk, gledanje vlastitog interesa i eksploatacija drugog. To su evropski interesi. No, postoji i svet evropskih vrednosti. Evropska kultura ih osvedočava u pojmovima tolerancije, solidarnosti, ljudskih prava, racionalizma. Vrednosti i interesi u jednoj kulturi nisu saglasni, svet kulture nije homogen nego počiva na kolizijama. Uvek je pitanje šta je – u određenom vremenu – magistralni pravac istorijskog i kulturnog kretanja.
Hiljade Poljaka koji žive u Velikoj Britaniji zabrinuti su zbog rezultata referenduma po kome ta zemlja izlazi iz EU. Jer, ima pritisaka na njih da se vrate u Poljsku, iako u Britaniji žive godinama. No, ti isti Poljaci solidarni su sa odlukom Poljske da sama ne primi migrante, jer su Poljaci „civilizacijski iznad migranata“. Zar nije na delu isti pogled: i Britanaca prema Poljacima i Poljaka prema migrantima? To je srce evropskog sebičluka.
Ne mogu promeniti pravac evropskih interesa, ali mogu da uzmem znanju njihovu prirodu i da osmislim sopstveni odgovor. To je racionalno ponašanje. Ako morate nešto da pretrpite na političkom planu, tražićete kompenzaciju na kulturnom: razblažićete taj pritisak u složenoj stratifikaciji društvenih odnosa, u kojoj nema definitivnog rezultata. Države se vode svojim interesima, dok je dobrota samo individualna kategorija.

U ovom razgovoru često ste spominjali komunizam. Čini se da ga vi ne promatrate kao historijsku formaciju nego kao na pošast koja je napala Srbiju…

Polazim od završnog bilansa. Šta može srpski komunista da kaže istoriji svog naroda u 1990. godini? Slovenački komunista može da kaže kako je izneo ideju slovenačke državnosti. Hrvatski komunista može da kaže da je sprečio svrstavanje hrvatske države na stranu poraženih snaga 1945. godine, da je izbegao odmazdu, da je proneo ideju državnosti (to tvrdi Maks Luburić šezdesetih godina – imate u knjizi Ulriha Fišera, koja je objavljena u Zagrebu) i verifikovao je 1990. godine. Crnogorski komunista može da kaže da je obnovio ideju crnogorske državnosti. Makedonski komunista može da kaže da je stvorio ideju makedonske državnosti, premda je svaki pedalj granice makedonske države utvrdila srpska vojska u balkanskom ratu 1912. godine.
A šta može da kaže srpski komunista? Šta je on uradio? On je Kosovo i Metohiju pravno izmestio iz sastava Srbije ustavnim amandmanima 1971. godine i Ustavom iz 1974. godine. On je 1959. godine bez ikakvog razloga područje ispod Kopaonika pripojio Kosovu i Metohiji. On je poništio rezultate svih oslobodilačkih ratova Srbije. Srpski komunista može da kaže da je pristao na ustavnu diskriminaciju srpskog jezika u Hrvatskoj. Jer, od 1974. postojala odredba o hrvatskom književnom jeziku koja je odlukom Ustavnog suda Jugoslavije 1988. godine proglašena neustavnom. To nikad nije sprovedeno. Srpski komunista je pristao na ustavnu diskriminaciju srpskog naroda u Crnoj Gori. Jer, srpski narod je bio jedini postojeći narod u Crnoj Gori prema popisu iz 1909. godine: za vreme vladavine knjaza Nikole. Srpski komunista je pristao na diskriminaciju nosilaca srpske nacionalne svesti u Makedoniji, ma koliko da ih je bilo. Bilans srpskih komunista je duboko porazan. To je najbolje rekao politički komesar Druge proleterske brigade i pesnik Tanasije Mladenović u jednom intervjuu 1989. godine: „Mi srpski komunisti objektivno smo izdali svoj narod“.
To – uzged budi rečeno – nikada nije kazao Dobrica Ćosić. Pred raspad jugoslovenske države, u godini 1989, Dobrica Ćosić – partizan, nosilac Spomenice 1941, pisac, Titov funkcioner pa protivnik – kaže: „Ponovo da se rodim, sa svim poraznim iskustvima revolucije, opet bih se borio protiv četnika.“ Franjo Tuđman – partizan, nosilac Spomenice 1941, istoričar, Titov general pa protivnik – u isto to vreme (1990) kaže: „NDH nije bila samo kvislinška tvorevina nego izraz istorijskih stremljenja hrvatskog naroda.“ Kako to srpski komunista – ni kad se naizgled udalji od komunizma – ne može da se sretne sa protivničkom stranom u građanskom ratu, dok hrvatski komunista upravo to može? Zato što je hrvatski komunista očuvao vezu sa svojom nacionalnom tradicijom, dok ju je srpski komunista zauvek pokidao.
Da bi se sprečilo javno osvešćivanje ovih činjenica, komunisti su izmislili da je glavni razlog istorijskog poraza Slobodan Milošević koji je kriv za raspad Jugoslavije. Odakle je došao Slobodan Milošević? Iz Srpske pravoslavne crkve ili iz emigracije? On je došao iz Saveza komunista koji ga je školovao i doveo na vlast. Odigran je unutrašnji preokret da bi se izbegla zastrašujuća istorijska odgovornost srpskih komunista. Potom su počeli da objašnjavaju kako su za poraz krivi Srbi i srpska tradicija, a ne komunisti koji su imali monopol na vlast pedeset godina.
Komunizam je odnegovao jedan poseban tip čoveka – to je čovek bez savesti. Taj posthrišćanski čovek ne tematizuje pitanje krivice: on se ne pita šta je on pogrešio, nego uvek upire prstom u drugog kao krivca. Smatram da – kao predstavnik izrazite manjine u intelektualnoj i političkoj zajednici, lišen bilo kakve institucionalne podrške – branim etički smisao istorijskih događaja i procesa, koji su se istinski odvijali, pri čemu iskazujem svest o srpskom delu odgovornosti u njima. To sam precizno naveo u svojoj knjizi. Kao pripadnik naroda koji je pretrpeo genocid, imam na umu reči koje je u televizijskoj emisiji Zur Person, 28. oktobra 1964. godine, izgovorila Hana Arent: „Shvatila sam i to ponovila mnogo puta: ʼkada ste napadnuti kao Jevreji, morate se braniti kao Jevrejiʼ. Ne kao Nemci ili građani sveta ili zagovornici ljudskih prava. Ne, nego: šta mogu konkretno da uradim kao Jevrejin.“ Slično je govorila i kada je primala Lesingovu nagradu slobodnog grada Hamburga.

Kako bi izgledalo stupnjevanje te odgovornosti?

To piše u mojoj knjizi: „Diferencirano shvatanje odgovornosti za raspad titoističke Jugoslavije podrazumeva međuzavisnost više činilaca: istorijsko nasleđe titoizma kao strukturnu pretpostavku svih sukoba; aktivnosti spoljašnjih činilaca kao epohalni vektor oblikovan posle pada Berlinskog zida; odluke i postupci vladajućih unutrašnjepolitičkih činilaca u času raspadanja zemlje.“ Buržoazije su 1939. godine dokazale – stvaranjem Banovine Hrvatske – da se mogu dogovoriti oko prekompozicije Jugoslavije. Kasnijim stvaranjem dodatnih nacija – crnogorska nacija je eklatantan primer – titoizam je etničkim inženjeringom utro krvavi put raspada kao neminovan.
Ako bismo provizorno – i samo u ilustrativne svrhe, jer je sve drugo potpuno neprihvatljivo – razlikovali Srbe prema popisu stanovništva iz 1991. godine, dobili bismo preciznu sliku. Najbrojniji narod su bili Srbi u Srbiji, drugi su bili Hrvati na čitavom području Jugoslavije, a treći su bili – ispred Muslimana – Srbi izvan Srbije, njih oko 2. 340. 000, plus neka stotina hiljada od oko 700.000 deklarisanih Jugoslovena. Ta treća grupacija po brojnosti bila je – nota bene – državno pravno izmeštena Ustavom iz 1974. prema amandmanima iz 1971. Na to se pozivao Badinter u rešenju o razdruživanju Jugoslavije. Sada nastaje pitanje: ko je dao legitimitet za odluku da se 2.5 miliona ljudi državno pravno izmesti? Komunistička partija. Na šta se poziva komunistička partija? Na srećnu budućnost čovečanstva. Petnaest godina kasnije ta srećna budućnost se raspala u krvi i užasu. Zašto srpski komunisti ne žele da priznaju ovu strašnu grešku?

Rekli ste da u raspadu Jugoslavije postoji i srpska odgovornost?

Postoji odgovornost svih aktera unutar sukoba devedesetih. Srpsku političku odgovornost – kao odgovornost vladajućeg režima – ovako sam odredio: „to su greške vlasti, zločini vlasti, grehovi prema čovečnosti.“ Ovo su najteže moguće ocene. Moje stanovište je precizno: „Nespreman da prihvati porazni bilans ideologija jugoslovenstva i komunizma u srpskoj istoriji, da ga prihvati sa jasnom i javnom svešću o istorijskom porazu, autoritarni režim devedesetih nije označio tačku sa koje treba krenuti na dugi put oporavka: bez rata, ukoliko bi i drugi želeli da on bude izbegnut – što baš nije bilo izvesno.“ Imam u vidu brojne i različite istorijske činjenice o ratovima devedesetih: izjave Franje Tuđmana pre i posle rata, saznanja o međunarodnim činiocima. No, pored političke, postoji i kriminalna odgovornost, i konkretna odgovornost za određeni zločin.

Što mislite kakve su perspektive Srbije u narednih 20 godina?

Srpski narod nije na putu oporavka, jer nema jasnu svest o uzrocima, razmerama i okolnostima koje određuju njegov položaj: umesto nekadašnje sablazni samoprecenjivanja, podlegao je sablazni samoporicanja. Generacije kojima pripadamo – radikalno konformističke – nisu u stanju da se suoče sa teškim istorijskim brodolomom koji se rasprostro preko čitavog jednog veka. Na njih je pao teret tog teškog bilansa. Ljudi to ne mogu ni da shvate, nego je to shvatanje moguće tek u vremenu: kroz nekoliko generacija.
Ukupni vektor epohe, osim toga, nije pozitivan i ne ide u korist ozdravljenja. Jer, on nije postavljen na načelo stvaranja nego na načelo trošenja. To je konstanta čitave postmoderne civilizacije. Načelo stvaranja je po definiciji načelo odricanja, a današnje ključno načelo je načelo zadovoljstva. Ovo nisu prilike za oblikovanje kulturne niti državne svesti. Ljudi ponekad i razumeju šta hoćete da im kažete, ali pomisle u sebi: preslabi smo da bismo se takvog teškog zadatka poduhvatili.
Sve što se Srbima dogodilo, teško i porazno, bilo je zato što su njihove elite uvek i bezrezervno bile za Jugoslaviju. Ono što bi se moglo loše dogoditi Hrvatima – da potonu u jedan specifičan i beznačajan rukavac istorije – moglo bi se dogoditi zato što su uvek bili protiv Jugoslavije: i protiv unitarističke (1921), i protiv sporazumaške (1939), i protiv federalne (1963), i protiv konfederalne (1974). Nijedna država nije toliko obezbeđivala svetsku promociju i doseg hrvatskih kulturnih i političkih interesa kao Jugoslavija. Bilo je ljudi među Hrvatima koji su to jako dobro razumeli: kao Tito i Krleža.
To bi trebalo da bude – po mom sudu – zauvek gotovo. Što ne znači da će biti: istorija je puna nakaznih ponavljanja. No, protivim se obnovi jugoslovenskog prostora na starim postulatima. Karte treba staviti na sto, igrati čistim računima i kazati šta ko hoće – ako hoće, jer nije obavezno – da napravi u jednom ili drugom pravcu. Takvo gledanje ne podrazumeva novi rat nego papir i olovku i precizno računanje šta su čiji interesi.

 

(Prethodne dijelove razgovora možete pročitati na:

Milo Lompar: Osnovni impuls mladog čoveka više nije pobuna, već uklapanje u sistem (1)
Milo Lompar: Beograd je i danas glavni grad mrtve Jugoslavije (2) )

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd