Pre samo nekoliko godina o svom životu i radu je mogla reći: rođena u Kninu, studirala u Prištini, živi u Beogradu, a radi u Banjaluci. Njena životna priča je pomalo nestvarna, dva rata, dva izbeglištva, dva specifična punoletstva, tri države, kao filmski scenario, pa nije ni čudo da je njen životni poziv upravo – gluma. Maju Kolundžiju Zoroe upoznavanje i saživljavanje sa različitim sredinama, dvostruko iskustvo izbeglištva, odredilo je ne samo kao čoveka, već i kao glumicu, koju su teška životna iskustva obogatila empatijom i širinom glumačkog raspona. Susrećemo je u Beogradu, gde danas sa suprugom i troje dece živi i radi, nakon što se uzbuđeno vraća sa probe Nušićeve „Pučine“ u režiji Egona Savina u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

– Rad s Egonom sam čekala dugo, on, Jagoš (Marković) i (Dejan) Mijač su mi jedini od svih s kojima sam želela da sarađujem ostali. Egon je baš reditelj kakve volim, klasik sa malim tipom pomeranja, volim takvo pozorište. Opominju me na probama što virim iza scene, ali ja gledam željna i slušam i učim i upijam, kao dete, kvarno dete koje gleda u komšijske trešnje…

Maja je specifična glumica, kao što su i njen život i karijera, uostalom. Poput deteta nam i govori o ulogama, kolegama, idejama i planovima. Iskreno, radosno, maštovito, a skromno, glasom zrele, iskusne žene koji ostaje bez onog detinjeg i zaigranog u sebi jedino kad govori o iskustvu rata.

18. rođendan na Petrovačkoj cesti

– Svake godine, kad me pitaju, malo drugačije govorim o tome. Godine i život te navode da s razlogom i iskustvom možeš drugačije da kažeš, ne iz licemerja ili što si promenio mišljenje. Nego prosto što se život i iskustvo sležu. Najpre je bilo strašno, godinama nisam dozvoljavala da se kaže kad mi je rođendan, ni da mi se čestita. Pa mi je onda bilo krivo što sam to uradila, a kad sam rodila decu, onda sam tek počela da slavim.

Tog 4. avgusta, uoči akcije Oluja, Maja je u rodnom selu Kolundžije nadomak Knina mislila da će dočekati punoletstvo s članovima porodice. Seća se i dalje svakog detalja, bombardovanja, straha, kolone, stvari koje su u panici i žurbi poneli. Nebitnih koje su poneli, bitnih koje nisu. I seća se jedne vekne hleba koju danas vidi kao simbol svega što je ne samo jedan narod proživeo, nego svi koji su imali nesreću da se u tim ratnim stradanjima zadese.

– I sad se sećam jasno gde se nalazio taj novi šporet i dokle je nadošao taj hleb. Sećam se i ko je ugasio šporet pre nego što smo zaključali kuću i krenuli. I znam da je ostao napola pečen u rerni. I zaista je i mojim roditeljima bio na pola život. Pola ispričane priče, pola nečega, pola šoljice kafe, pola svega. Pola života tu, a onda ko zna gde si. Samo ja mislim da taj polupečen hleb nije doneo dobra ni nama koji smo otišli, a bogami ni onom ko je sledeći ušao u tu kuću. Nikome takav ne vredi. Da li vojnik koji je provalio u tu kuću i došao da vidi ima li tu koga ili već šta, ni njemu nije doneo dobro, nije mogao da ga pojede, a nismo ni mi. Tako i taj rat nikom nije dobro doneo, šta god ko mislio.

Na našu opasku da mnogi danas ipak misle drugačije i slave taj datum, kaže da ne veruje da ga iko može iskreno slaviti, pa čak ni ako veruje da slavi završetak rata.

– To je održavanje socijalnog mira, šminkeraj. Čak i onaj ko je možda učestvovao u ratu, pa i njemu je otišao život uludo, možda ostao bez nekog, možda se razveo,… Sve ti je uzeto. Tu su bili i mešani brakovi, tu nema nikog ko nije imao nekog na „drugoj“ strani. Koja je razlika među nama? Sećam se da sam, kad se zahuktavalo, pitala svoje – a šta smo mi. Meni su čestiti ljudi i s jedne i s druge strane.

Povratak u svoje, a tuđe

Kada su 2000. godine prvi put došli da obiđu kuću, Kolundžije su zatekle u njoj drugu porodicu.

– I oni su isto izbegli, istu sudbinu imali, samo su došli iz Bosne pa su ih tu naseljavali. Bili su izuzetno korektni, ljubazni, odmah su otvorili i odmah su znali ko smo. Mnogi drugi nisu imali takvo iskustvo, jedna komšinica se bacala novim stanarima pod auto samo da je puste da uđe u svoju kuću da je vidi, i to godinama. Ovi su bili fini ljudi, odmah su znali i skuvali nam kafu. Kasnije su sami otišli iz te kuće negde u inostranstvo… Mi smo imali makar te sreće, ali to je neverovatno da dođeš u svoju kuću i neko drugi te pita hoćeš piti kafu, pa to ni Nušić ne bi mogao da napiše.

Majini roditelji su se kasnije trajno vratili u svoju kuću u Kolundžijama, majka još uvek tamo živi. Brojni sunarodnici se, ipak, nisu vratili.

– U mom selu su ostale još samo tri starice i kad one umru, taj put će se zatrti, popiće ga bagrem. Neko će te ruševine i obići, ali neće se tu više roditi dete. Pa ni u selu moga muža, Pavlovac u Lici, danas više nikoga nema.

– Danas kad me pitaju odakle sam, koliko god da sam godina u Beogradu, ne znam šta da kažem. Zastanem, a moram nešto da kažem, svi smo mi došli odnekud. Niko ko je sa mnom na sceni danas, recimo, nije rođen u Beogradu, svako je odnekud došao. Beograd je uvek vukao ljude sa svih strana i u predratno i u ratno i posleratno vreme. Često napravim pauzu pa tek onda kažem – iz Knina.

Ljudi su umirali od tuge

Iako su se, i po Majinim rečima, brojni Krajišnici u novoj sredini snašli, jer slove za vredan i pošten svet, ima i onih koje je nasilno preseljenje pokosilo.

– Svi moji od Kolundžija koji su umrli, umrli su od tuge. Tetki je konstatovan rak, ali bukvalno je lekar rekao da ne može reći da je to rak, lekar koji bi trebalo činjenicama da barata, kaže – ovo je umiranje od tuge. Tetka i tečo su isto umrli u pola godine od iste bolesti – od tuge. Ali to je vrlo logično. Bukvalno kao kad sad uzmete ovo drvo, staro, veliko i hoćete da ga presadite, školski primer. I iščupate ga i hoćete da ga presadite dole na Adu da se tamo primi. Pa možda neće umreti odmah, ali će početi najpre da krlja, pa će mu se osušiti jedna grana, plod više neće imati, a možda sledeće godine neće ni prolistati. A što je drvo mlađe, lakše se prima. Mi mlađi smo bolje prošli nego starije generacije, za njih je gotovo bilo, ne može staro drvo da se primi, pogotovo ne protiv svoje volje. Bukvalno su nas iščupali jer smo se bojali da će nas ispilati.

– Ja sam se primila onoliko koliko treba. Meni je sad sasvim svejedno gde ću živeti. I stvari su suvišne, materijalno je počelo da me nervira. Ali s godinama to čovek sve više uviđa. I svojoj deci govorim da se ne vezuju, učim ih to. Primila sam se onoliko koliko sam morala da bih funkcionisala, ali ne može to do kraja. Godinama sam znala da tražim kruh u Beogradu, a hleb u Kninu, nisam to radila namerno, više podsvesno, ali mi se više to ne dešava. I idem jednom godišnje u zavičaj i uvek mislim da neće biti uzbuđenja, ali na mene ostavi veliki uticaj, sve znaš, a ništa ti jasno nije, a znaš svaki kamen, svaki jasen, sve. Sve ti je blisko, a sve ti daleko. Neverovatan sukob i silina emocija.

Dva puta izbeglica

Sa 18 godina Maja krišom od roditelja odlazi na prijemni da bi upisala glumu, i upisuje je u Prištini kao najmlađa u klasi kod profesora Milana Plećaša, nekadašnjeg glumca iz Zagreba. Traumatično i teško životno iskustvo, i to u ključnim godinama, kad se mlada osoba formira, značilo je u glumačkom poslu.

– I te kako je značilo. I u samom tehničkom smislu i u umetničkom nadahnjuću. U tehničkom, u smislu da ja znam recimo da metem, a bilo je slučajevima na snimanjima da glumica ne zna nešto da očetka, ne zna da čisti, prosto ne zna. Rasla sam u takvom okruženju, gde se sve umelo i gde je detinjstvo bilo neverovatno, sada je tehnologija odnela svoje, nema više one slobode, gde si bio maštovit, slobodan, gde si radio neverovatne stvari. Ja sam s bratom jednom otišla u orlovo gnezdo, jedva smo se vratili, propustili smo i školu taj dan. Gde bi to sad bilo moguće?

Diplomu nije dočekala na matičnom fakultetu u Prištini. Dolazi 1999. godina, progon sa Kosova i Metohije i još jedno izbeglištvo. Kaže da je jednim od poslednjih autobusa iz Prištine došla za Beograd, gde je i diplomirala iduće godine. Dva puta izbeglica, najpre kao školarac, onda kao umetnik, izbeglica u svakom smislu, kako kaže – i materijalnom i duhovnom. Drugi put je ipak bilo lakše, potvrđuje nam.

– Lakše zato što je to bilo ubrzo nakon prvog takvog iskustva, pa si već prošao nešto slično. Možda je to tužno, ali meni je bilo lakše. Možda jedino teže u tom smislu što se čovek pita – dokle, ima li mesta negde za nas. Ali lakše, jer nije isto otići odnekud gde si se rodio i odrastao.

Dva životna punoletstva

U trećoj godini Akademije „banula“ je, kako kaže, na banjalučku scenu i igrala sve što je mogla poželeti, tako da joj je odmah karijera krenula uzlaznom putanjom. U sezoni 1999./2000. zaposlila se u Narodnom pozorištu Republike Srpske u Banjaluci gde je stekla staž od 18 godina, igrajući u pojedinim sezonama čak i po pet premijera. Kao prvakinja banjalučke Drame najpre je napravila pauzu zbog prvo dvoje dece, a onda, kad je stiglo i treće, bilo je preteško održavati karijeru u jednoj državi i brinuti o porodici u drugoj, vratila se u Beograd. Banjalučke kolege i dalje hvali i tvrdi da njihovu posvećenost nigde drugde još nije videla.

Danas u Beogradu radi kao samostalni umetnik. Igrala je u raznim televizijskim ostvarenjima, za razna „pozorištanca“, sada je u postavi spomenute predstave koju Egon Savin priprema u JDP-u i trenutno u igrano-dokumentarnoj seriji „Srpski junaci srednjeg veka“ igra majku Jugovića. Nije to i dalje onako kako je očekivala i želela, ali 18 godina glumačkog staža, i to ne bilo kakvog, talenat, žar i predanost pozivu obećavaju novi uzlet. Nije išao istom brzinom kao na početku karijere, ali razlozi pauze su više nego opravdani i lepi.

 

 

Tekst je nastao u okviru projekta „Privrednikov informativni P-portal – Krila i korijenje“ koji financira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.