Šta prosečnom Srbinu znače Gračanica i Visoki Dečani? Pećka patrijaršija i Bogorodica Ljeviška? Šta mu, pored ovih hramova koji su na popisu svetske kulturne baštine Uneska, znači više od 1.300 crkava, manastira i drugih objekata koji čine kulturno nasleđe srpskog naroda na relativno malom geografskom prostoru Kosova i Metohije? Šta i koliko smeju da mu znače, bila bi bolja formulacija pitanja.
Sigurno da “busači u prsa” svojim jednostranim i pojednostavljenim pristupom ovoj, nažalost, eksplozivnoj temi ne doprinose njenom zdravom, pristojnom tretmanu. Ali tek kad se još gorljivije oglase i autošovinisti koji još malo pa će kriminalizovati svaki pomen Kosova i Metohije – “najskuplja srpska reč” zvuči kao najotrcanija srpska reč, a svaki razgovor o temeljima na kojima počiva nacionalna identifikacija diskredituje se i obesmišljava.
Naravno da većina Srba ne razmišlja svakodnevno o vidovdanskom zavetu i da je po anketama Kosovo daleko od vrha lestvice među brigama u svakodnevnom preživljavanju. Tako najnovije istraživanje IPSOS-a sprovedeno uz podršku Fondacije za otvoreno društvo o stavovima građana o Kosovu naglašava da samo četiri odsto građana Srbije smatra Kosovo najvažnijim pitanjem, dok većinu najviše tište prvenstveno ekonomski problemi – nezaposlenost, nizak standard, korupcija, opšte siromaštvo. Navodi se još da 77 odsto građana “nije spremno” na izdvajanja od plata i penzija radi očuvanja Kosova. Nije sposobno, možda bi bilo preciznije. Drugačije formulisana pitanja dala bi i drugačije svetlo na ovu temu…
U svakom slučaju, teško da postoji anketa koja bi mogla da racionalizuje i izmeri značaj Kosova i Metohije u tradiciji i kulturnom identitetu Srba. Duboko ukorenjena u svesti i kulturnom pamćenju generacija, kosovska ideja jedan je od temelja srpskog identiteta. Treba li tog identiteta da se odreknemo da bismo se dodvorili tobože objektivnim deliteljima pravde, uterivačima “suočavanja s prošlošću” kojima u sagledavanju šireg konteksta uvek nekako izmiče veličina i veličanstvenost kosovskog zaveta?
Kosovski (ili vidovdanski) zavet koji, uz svetosavlje, predstavlja glavnu duhovnu vertikalu srpskog naroda, jeste simbol stradanja za veru i pravdu, borbe i žrtve za ideale, simbol opredeljenja za duhovne, hrišćanske vrednosti, umesto za sitne ovozemaljske koristi. Kosovo, kao centralni događaj srpske istorije, utkano je u književnost, narodnu poeziju, inspiracija je i čest motiv u opusu brojnih istaknutih umetnika, a svetinje na Kosovu i Metohiji nisu samo simbol trajanja i opredmećenje samih korena, već i pokazatelj viševekovne privrženosti srpskog naroda tim korenima.
Na redovnom majskom zasedanju Srpske pravoslavne crkve, koje je prošle nedelje otvoreno upravo u Pećkoj patrijaršiji, i najviše crkveno telo još jednom će aktuelizovati pitanje i značaj Kosova. Novi predlog ustava Srpske pravoslavne crkve navodi promenu zvaničnog naziva u “Srpska pravoslavna crkva – Pećka patrijaršija” što je objašnjeno ojačavanjem veza sa njenim istorijskim sedištem u Pećkoj patrijaršiji, ali i s Kosovom i Metohijom kao najvažnijim delom njene jurisdikcije. Ovo je samo jedna od stavki u dokumentu koji je još uvek samo predlog, o kojem će se raspravljati i koji će se korigovati i prilagođavati aktuelnim prilikama i potrebama, a konačna odluka o ustavnom pitanju biće doneta tek 2019. godine. Međutim, čak i da ne bude usvojena, inicijativa dovoljno govori o značaju i istorijskoj utemeljenosti Kosmeta u duhovnom životu Srba.
Kosovo jeste mit, simbol borbe za slobodu bremenit značenjima. Lako ga je izmanipulisati. Ali Kosovo i Metohija nisu samo mit, već viševekovni centar i riznica kulturnog, duhovnog i istorijskog identiteta srpskog naroda. Kosovski zavet je duboko ukorenjen u kolektivnoj svesti Srba. Međutim, slavljenje poraza i žrtve za viši cilj nisu svi kadri da pojme. Ne treba to ni očekivati, pa ne treba ni zamerati na doskočicama, logiciziranju i patetiziranju teme.
