fbpx

Postojao je još u antička vremena jedan fenomen koji i do danas, samo modifikovan i prilagođen savremenom društvu, istrajava i svedoči o ljudskoj prirodi i želji da se dopadne drugima, nekad neosnovano sebe uzdižući, nekad unižavajući druge sa istim ciljem. Radi se o takozvanim klakerima, odnosno plaćenim “tapšačima” ili “zviždačima”, zavisi od potrebe naručitelja. U izvođačkoj umetnosti oni su bili iznajmljivani za aplaudiranje, ovacije, odobravanje bilo pojedinom glumcu, izvođaču, pevaču, delu predstave ili čitavoj predstavi… Ali i za negodovanje, zviždanje i ometanje konkurentskih izvedbi. Ta pojava se oslanjala na psihologiju mase, kad su ljudi povodljivi za ponašanjem okoline i skloni da ga u zanosu oponašaju, što su klakeri podsticali i koristili. Iskonska potreba da se stvori lažni utisak o uspehu i danas je vidljiva na različitim “režiranim” skupovima. Ipak, u skladu sa navikama modernog čoveka, ovo je najlakše uočiti u virtuelnom svetu, na raznim portalima i na društvenim mrežama, gde se razvilo i procvetalo to “staro zanimanje” nekritičkog, plaćenog navijanja, u ovom slučaju komentarisanja, u vidu žargonski nazvanih “botova”. Na taj način deluju prvenstveno političke stranke i njihovi aktivisti na informativnim portalima i stranicama društvenih mreža. Ipak, dok je tu prilično jasna i nedvosmislena motivacija i naručitelja i izvršitelja, postoje armije komentatora koje psiholozi i do danas proučavaju i analiziraju ne bi li rastumačili frustracije i poremećaje koji ih nagone na određeno ponašanje.

Čestitati rođendan, diplomiranje, važne životne događaje, uspomene, umereno i odmereno reagovanje na društvenim mrežama uobičajeno je za sve prosečne korisnike, koliko god da su tamo (ne)aktivni. Međutim, internetski zakon džungle daje prostor i onima koji nemaju hrabrosti ili prilike da svoje stavove javno iznesu, koji nemaju mogućnost ni na radnom mestu ni na ulici, a često ni u porodici da budu saslušani. Razna psihološka istraživanja i analize pokazali su čitav spektar poremećaja na osnovu ponašanja na internetu, od narcisoidnosti do niskog samopoštovanja, pa sve do nekih ozbiljnijih dijagnoza. Određeni osećaj anonimnosti, distance, zaštićenosti, daje vetar u leđa i ohrabruje takve komentare koji su često puni mržnje, uvreda, vulgarnosti, poziva na nasilje. Naravno, ima svakako i onih koji u želji za argumentovanom diskusijom i sučeljavanjem stavova ostavljaju komentare i često čak zadiru dublje i obuhvatnije u problem od samog novinarskog teksta koji komentarišu. Retke su, međutim, platforme koje okupljaju takvu vrstu komentatora. Kako bilo, ne treba generalizovati, ali činjenica jeste da je taj heterogeni virtuelni prostor na internetu često zloupotrebljen i da ga treba kontrolisati, pročistiti od neprimerenih glasova.

E zato bi baš ovih dana na sednici hrvatske vlade trebalo da se diskutuje o predlogu novog Zakona o elektroničkim medijima. On bi trebalo da reguliše, pored ostalog, slučajeve diskriminacije, govora mržnje i poziva na nasilje koji su najčešće usmereni na najranjivije grupe. Međutim, suzbijanje govora mržnje lako sklizne u udar na slobodu govora, granica je tanka i treba biti skoro pa umetnik pa je iscrtati precizno. Sudeći po reakcijama medija i izdavača, predlog novog Zakona prilično je precizan, ali – u dodatnom opterećivanju i sankcionisanju medija. Po njemu, svako ima pravo da javno iznese svoje mišljenje, samo što za to mišljenje više nije odgovoran onaj čije je. Naime, predlaže se “odgovornost pružatelja elektroničkih publikacija za celokupni sadržaj, uključujući i onaj koji je generisao korisnik”. To znači da će urednici i vlasnici medija biti odgovorni (i, posledično, kažnjavani) i zbog komentara koji podstiču na nasilje, a koji se objavljuju ispod novinarskih tekstova na portalima. Svaka redakcija trebalo bi da uposli nekog da ovakve komentare uklanja. I to u teoriji zvuči izvedivo, ali u praksi je teško primenjivo. Pored svih drugih uloga koje male redakcije međusobno raspodeljuju, ova nova uloga “čistača”, “filtera” samo je još jedno opterećenje s kojim čak i uz najbolju volju teško da će iko moći da se nosi. Redakcije koje ne mogu da priušte ni lektora, gde svi rade sve, od dizajnerskih do poslova vođenja i uređivanja društvenih mreža, teško da će moći da priušte bilo koga sposobnog i voljnog za obavljanje nemogućeg zadatka.

Kad se tome doda hronični nedostatak komunikacijske kulture čitalaca (tj. komentatora – korisnika koji generišu sadržaj), faktor realnog vremena u kojem treba reagovati, količina “korisnički generisanog sadržaja”, a tek mogućnost izmene komentara (čak i kad “počistite” sve što je neprimereno, korisnik, odnosno čitalac ima često mogućnost da naknadno izmeni svoj komentar) – nemoguća misija. Ne radi se samo o količini posla, već o količini nepredvidivih i teško kontrolisanih, neuhvatljivih faktora. Ovde je mnogo prostora za manipulaciju, a uloga arbitra u ovom postupku nimalo jednostavna i zahvalna. Tako da je vrlo izvesno da će, ako predlog Zakona bude usvojen, izdavači biti prisiljeni da ukinu komentarisanje ispod tekstova, male redakcije pogotovo, jer niko ne može da priušti neprekidni nadzor i kontrolu nad tim sadržajima. Neke prognoze predviđaju da će se nezadovoljstvo koje je do sada kanalisano u komentarima u tom slučaju preliti na ulice ili negde drugde u realnom svetu, da onaj ugušeni bunt zbog nepravdi i nejednakosti sa tastatura mora negde drugde prokuljati. Samo, teško da je taj impuls zapamćen u kolektivnoj memoriji, pre će biti da su ti “mišići” atrofirali.

Što se manjinskih medija tiče, čiji je svaki istup iz folklornih tema i pokušaj da ne budu zatvoreni samo u svojoj zajednici i da ne informiraju samo nju, već i o njoj, često dočekivan na nož, ovo možda i nije tako loše rešenje. Manjinske zajednice su same po sebi delikatne i ranjive, a kao takve i najpodložnije napadima. A dovoljno su, pa i previše samosvesne, da bi ih se neprekidno i u komentarima podsećalo na status i tretman u društvu.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email