Kažu da su u smrti svi jednaki, i kraljevi i prosjaci, i filozofi i probisveti. Ipak, neki počivaju u krajputašima, a neki imaju mauzoleje. Neki su nastavili da žive kroz sećanje pokolenja, kroz svoja veličanstvena dela kojima su zadužili generacije. Jedno od onih mesta na kojima je sabrano toliko velikana istorije i kulture da se zaista stiče utisak da se radi o muzeju na otvorenom jeste Novo groblje u Beogradu, jedinstveni sabirni centar u Srbiji i mermerno svedočanstvo o epohama i ljudima.

Kad iz Ruzveltove ulice prođete kroz veliki glavni ulaz, kao svojevrsni portal u neko drugo vreme u kojem vladaju neki drugi zakoni, osetićete tišinu i mir na samo nekoliko koraka od gradske vreve. Teško je opisati osećaj kad zastanete pokraj spomenika od hladnog mermera na kojem su ispisana poznata imena smrtnika, a besmrtnika. Među onima koji su svojim postignućima ostavili dubok trag u istoriji i svesti srpskog naroda, ali i šire, brojni su i Srbi „iz preka“. Prečani, došljaci, naši, a tuđi… Ipak, više od mnogih koji su rođeni na tlu Srbije, oni su voleli tu istu Srbiju koja ih je nekada oberučke prihvatala, a nekada bila i nepravedna prema njima. Mnogi od njih su posvetili ili čak dali živote za ideje, za umetnost, slobodu, za svoj narod. Danas su im kosti rasute širom ovih 30 hektara, koliko zauzima Novo groblje, u Aleji velikana, Aleji zaslužnih građana, starim parcelama sa zaslužnicima, umetnicima, naučnicima, ratnicima…

Za obilazak večnih počivališta Srba poreklom iz današnje Hrvatske koja se nalaze na Novom groblju treba vam pre svega dosta kondicije. Kao što je ovih ljudi bilo i ima u svim sferama društva, tako su i ovde prisutni na svakih nekoliko koraka. Gradovi i mesta koja su iznedrila ova velika imena danas su, pogotovo mlađim generacijama, relativno nepoznata, a na nadgrobnim spomenicima ispisane su samo godine rođenja i smrti, pa je velika verovatnoća da ćete pored nekog velikana proći, ne znajući odakle je došao. Zato je najbolje da se u ovu posetu zaputite u društvu stručnog vodiča.

Mi smo obilazak započeli od parcele broj pet u starom delu groblja, koja se nalazi odmah između glavnog ulaza i Crkve Svetog Nikole. Na toj parceli počivaju dobrotvori Vladimir i Paulina Matijević, utemeljitelji Srpskog privrednog društva Privrednik iz Zagreba. Svoje turističke ture obilazaka velikih zadužbinara baš od njih dvoje započinje i Violeta Obrenović, istoričarka umetnosti i stručna saradnica u JKP „Pogrebne usluge“. „Veliki Ijudi široke duše“ samo je jedna od tematskih šetnji koje naša saputnica na ovom putovanju kroz istoriju organizuje na Novom groblju. Zainteresovane grupe građana vodila je do sada mnogo puta kroz istoriju književnosti, umetnosti, vojevanja, nauke,… Od ture posvećena znamenitim Srpkinjama pod nazivom „Satkane od duše i uma“, preko tura posvećenih pesnicima i književnicima: „U svetu brale nema ljubavi“ i „Dok ima mraka ima i svanuća“, pa do tura „Otadžbina se brani srcem“, „Tragom istaknutih vojskovođa i heroja Prvog svetskog rata“, „Bardovi srpskog glumišta“, „Velikani srpske nauke“, „Velike ljubavi srpskih velikana“, „Blistavi umovi Srbije“,…

Otkriva nam da je i pre naše molbe da nas provede pokraj zaslužnih Srba iz Hrvatske razmišljala da uvede turu posvećenu baš Prečanima. Materijala bi bilo i za nekoliko različitih tura, u to smo se zajedno uverili…

Zastajemo kraj zanimljivog reljefa na grobu Đurice i Kriste Đorđević. Radio ga je čuveni umetnik Sreten Stojanović, autor nekih od najautentičnijih radova na Novom groblju, koji se poput mnogih drugih zahvaljujući ovom bračnom paru i iškolovao. Đurica i Krista bili su impozantne ličnosti, on je radio na Medicinskom fakultetu i bio je istaknuti lekar, poreklom iz Grubišnog polja. U vreme Prvog svetskog rata pomagao je da Srbe ne šalju u austrougarsku vojsku, kao lekar se zalagao koliko je mogao. Primao je onda izbeglice kad je prešao u Srbiju. Krista je bila ćerka Svetislava Šumanovića, poznatog zagrebačkog advokata, jednog od osnivača Srpske banke u Zagrebu i člana njenog prvog Upravnog odbora, na kraju i strica Save Šumanovića.

„Kad pogledate simboliku reljefa, a piše i u samom tekstu, vidi se more kao simbol odlaska negde dalje. Jer Krista je nastavila zajedničku misiju i posle njegove smrti. Tada dolazi u kontakt sa komunistima, to su tada bile progresivne ideje“, objašnjava Violeta Obrenović Kristinu privrženost tadašnjem komunističkom pokretu.

„Ostala je mitska priča o tome da je ona čuvala zlato komunističke partije u svojoj kući u Ulici Strahinjića bana, koja je 1941. stradala u bombardovanju i da je to zlato našla u obliku grumena koji je na kraju vratila Josipu Brozu Titu. Sama Krista je kasnije preuzela upravu nad Crvenim krstom. Između ostalog, osnovala je Društvo prijatelja Narodnog muzeja, kojem je ostavila bogatu zbirku slika, pored ostalih i kolekciju slika Save Šumanovića. Nema ko u njihovu kuću od umetnika nije dolazio, cela je bila u reljefima“, objašnjava naša sagovornica.

Istorija se poigrala sa mnogim od ovih znamenitih ličnosti, pa tako danas tik jedni uz druge počivaju mnogi ideološki protivnici. Ipak, sve razlike među njima pomirila je požrtvovanost i privrženost svom narodu, kojem su ostavili neprocenjive vrednosti.

Iz austrougarske vojske prešao je u srpsku vojsku Stevan Binički, kapetan oženjen nemačkom groficom, koji nikad nije zaboravio svoje poreklo. Malo je poznato da je ovaj Ličanin bio otac čuvenog kompozitora Stanislava Biničkog, tvorca Marša na Drinu. „Binički je hrabar kao lav, ali je malo ćušnut i hoće da suviše radi što je njemu volja“ – pisao je kralj Milan Obrenović o Biničkom, komandantu Šumadijske divizije u Srpsko-bugarskom ratu 1885-1886.

Malo dalje sahranjen je čuveni dubrovački Srbin Matija Ban, književnik, diplomata i pedagog po kojem beogradsko naselje Banovo brdo nosi naziv. Njegova ćerka Poleksija bila je slikarka, kao i njegov zet Stevan Todorović, koji su zajedno oslikali enterijere mnogih crkava.

Simeon Roksandić, poznati vajar poreklom iz Majskih poljana, takođe počiva na Novom groblju. Autor čuvene skulpture „Dečak sa razbijenim krčagom“ na Čukur česmi, ali i „Ribara“, kako onog na zagrebačkom Jezuitskom trgu, tako i istog takvog na beogradskom Kalemegdanu, sa druge strane, na prostoru Novog groblja zastupljen je i sa svoja tri umetnička rada.

Naša saputnica vodi nas do groba Save Kosanovića, na kojem je reljef uradio Ivan Meštrović, što je, kako kaže, tada bila velika čast. Meštrović je na Novom groblju ostavio još samo tri rada: bistu Nikole Pašića, Milenka Vesnića i Milovana Milovanovića. Najveća zasluga Save Kosanovića, političara, diplomate i publiciste rođenog u Plaškom, bio je prenos posmrtnih ostataka i celokupne zaostavštine Nikole Tesle, kao vrhunac njegove diplomatske misije.

Akademik Nikola Hajdin i dugogodišnji predsednik SANU jedna je od onih ličnosti o kojoj se danas ipak dosta zna, s obzirom na to da je mnogima bio savremenik. A čuveni inženjer, graditelj mostova iz Vrbovskog, želeo je da bude sahranjen u starom delu groblja, a ne u Aleji zaslužnih građana, gde danas počiva.

Josif Pančić, otac srpske botanike i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije, današnje SANU, rođen je u blizini Vinodola. Njegove posmrtne ostatke su 1951. godine sa Novog groblja članovi SANU i planinari Srbije preneli u mauzolej na vrhu njegovog voljenog Kopaonika, i ostvarili naučnikovu želju da tamo bude sahranjen. Od tada, vrh ove planine nosi ime Pančićev vrh.

Milutin Milanković je takođe bio sahranjen na Novom groblju, gde i dalje postoji grobno mesto sa njegovim imenom, ali je 1956. prenet u rodni Dalj.

U Aleji velikana počiva Milan Pribićević, pukovnik Srpske vojske, učesnik u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, koji potiče iz poznate porodice iz koje su i Svetozar i Adam Pribićević. Istakao se u političkom radu na ujedinjenju Južnih Slovena i na rušenju Austrougarske. Bio je i publicista, pesnik, pripovedač.

Dolazimo do groba Pjera Križanića, još jednog poznatog Banijca. Uz sve one biografske podatke, datume, životne priče smeštene u kontekst vremena, Violeta Obrenović svoje stručno vođenje ovog obilaska Novog groblja uvek začini i brojnim anegdotama i zanimljivostima, kojih nema u udžbenicima. Tako nam govori i malo poznatu priču o tome koliko je Pjeru pomagala njegova bivša supruga, po zanimanju slikarka, ali nažalost slabo afirmisana. I pored toga što su bili razvedeni, naime, Pjer ju je prevario s kućnom pomoćnicom, priznao je koliko mu je pomagala i oko tekstova i uopšte kao podrška.

Miloš Đurić, klasični filolog, helenista, profesor, filozof, prevodilac i član SANU, rođen je u Slavonskom Benkovcu, a danas počiva u Aleji narodnih heroja, gde pored njega ima i drugih kulturnih radnika.

Tu je i glumac Petar Kralj, slikar Stojan Aralica, pisci Jovan Radulović, Slobodan Selenić, dolazimo i do psihijatra i političara Jovana Raškovića, advokata Veljka Guberine… Čudesno putovanje koje objedinjuje vekove.

Milan Kašanin, čuveni istoričar umetnosti iz Belog Manastira, pripovedač i romansijer 1923. godine je na Sorboni diplomirao istoriju umetnosti. Bio je prvi srpski istoričar umetnosti, romansijer, esejista, direktor Muzeja kneza Pavla, a posle Drugog svetskog rata direktor Galerije fresaka.

Spomenik Ljubomira Micića odmah iza Spomen-kosturnice Branilaca Beograda obnovljen je pre nekoliko godina. Impozantna ličnost koja stoji na čelu najznačajnije međunarodno priznate pojave srpske kulture u periodu avangarde – zenitizma. Naša sagovornica nam priča anegdotu kada je neko nakon rata pitao Bulatovića gde je Micić. Ovaj je odgovorio: „Eno ga u emigraciji.“ –Gde u emigraciji? „U Beogradu, u Prote Mateje, ne javlja se nikome“.

Grobnica pisca Sime Matavulja izdvaja se od ostalih, iako je on testamentom tražio skromni grob i sahranu bez govora. Uspenje i Vaznesenje Bogorodice, jedna od retkih predstava Bogorodice u tako visokoj reljefnoj figuri u istoriji srpske skulpture, rad je Đorđa Jovanovića. Verovatno je inspirisana Matavuljevom pripovetkom Bogorodica Trojeručica.

„Ispratilo ga je pola Beograda, a kad su spuštali sanduk, iz mase je iskoračio jedan čovek koji je rekao: ‘Mnogo sam vas voleo i poštovao. Ja sam poslednji s kim ste razgovarali. Želim vam miran počinak. Arsa Mišić, kelner iz Grand hotela’. I njegova druga supruga shvatila je tada da takav čovek ne može u običnu humku“, objašnjava naša sagovornica zašto nije ispoštovana pokojnikova poslednja želja.

Pred ovom znakovitom skulpturom, jednom od najlepših i najpoznatijih na čitavom Novom groblju, završavamo putovanje stazama velikana. Vratićemo se ponovo, jer ovi tihi mermerni spomenici govore mnogo više nego išta izvan zidina ovog neverovatnog zdanja. Cvrkut ptica i mermer okupan sunčevim zracima junskog beogradskog sunca, kao sa razglednice. Pošiljaoci: ljudi sa dve adrese.

„Bili su često veće patriote nego oni koji su rođeni ovde, jer je za nih često ovde bila – sloboda. A nikad ih nisu u potpunosti priznavali. Uvek su bili ‘od nekud’…“, završava priču naša ljubazna sagovornica, žaleći što su mnogi morali da prođu ispit vremena da bi bili prihvaćeni.

Ipak, njihove kosti kao koreni su se primili. U zemlji koja ne bi bila to što jeste da nije bilo njih.

 

Ovaj tekst možete poslušati ovdje: