Ana Hofman: Aktivistički horovi su partizanskim pesmama udahnuli novi život

Piše: Vladislav Stojičić

Pevanje ili slušanje pesama o revoluciji i organizovanom otporu protiv ugnjetavanja i eksploatacije ne menja sistem, ali bar održava u životu ideju političkog organizovanje za ideju jednakosti. A to je ono što danas potpuno nedostaje
Ana Hofman
Ana Hofman

Ana Hofman je etnomuzikološkinja i antropološkinja, zaposlena u Centru za interdisciplinarna istraživanja Slovenačke akademije nauka i umetnosti u Ljubljani. Takođe je predavačica na Fakultetu za humanistiku Univerziteta u Novoj Gorici. Njena šira istraživačka interesovanja obuhvataju pitanje rada, roda, klase, političke ekonomije i društvenih pokreta međusobno povezanih sa muzikom i zvukom na prostoru bivše Jugoslavije, sa naglaskom na antifašističkoj prošlosti, sećanju, afektu i aktivizmu. Bila je gostujuća istraživačica na Univerzitetu u Čikagu, na Institutu za socijalnu antropologiju „Maks Plank“ u Haleu, na Univerzitetu za muziku i scenske umetnosti u Gracu, na Federalnom univerzitetu u Rio de Žaneiru… Za P-portal govori o svom istraživačkom radu kao delu istraživanja različitih delova socijalistickog nasleđa, o ,,iscrpljenosti’’ današnjeg društva, o dekolonijalnoj paradigmi etnomuzikologije, o stavu da su emocije uvek političke, o intuiciji i radu koji je ukorenjen u svakodnevnim borbama i društvenim kontekstima u kojima se one odvijaju.

Možete li nam reći kada započinje vaše interesovanje za muzičke prakse i politike identiteta u socijalističkim i postsocijalističkim društvima i šta vas je to privuklo da kasnije objavite obimne i veoma zapažene radove i istraživanja?

Za nekoga ko je studirao etnomuzikologiju, pitanje odnosa muzičkih praksi i identiteta je bilo neizbežno jer je duboko ukorenjeno u sam program studija. Ipak, u vreme mog studiranja sredinom 1990-ih godina, o identitetu se pričalo skoro isključivo kroz kategoriju nacionalnog, pa je većina drugih pitanja vezanih za politike identiteta ostajalo na margini interesovanja. Već u toku studija su me, kao neku vrstu otklona od dominantnih pristupa ruralnoj, tradicionalnoj kulturi kao delu nacionalnog identiteta, zanimale muzičke prakse koje su izvodile žene i to ne u nekom „zamrznutom“ vremenu, već u izrazito istorijskoj perspektivi i u konkretnim društveno-političkim okolnostima. To me je dovelo do zanimanja za period jugoslovenskog socijalizma, koji je u to vreme, paradoksalno, još uvek latentno bio prisutan u našem programu, ali nije bio legitimna tema naučnog interesovanja. Prećutno taj period iz etnomuzikološke perspektive nije bio zanimljiv, jer je traganje za autentičnošću bilo u kontrastu sa, kako su nam predstavljali, sistemom koji se bazirao na ideologiji i u kome je sve bilo u najmanju ruku dirigovano, ako ne i lažno, drugim rečima ne-autentično.

Čini mi se da me je ta nemogućnost govora o socijalističkoj prošlosti i njene istorizacije podstakla da za svoj magistarski rad 2000. godine izaberem temu „Uloga partizanskih pesama u kreiranju jugoslovenskog socijalizma.“ Valjda je ljudima moje generacije to ćutanje rezultiralo fascinaciju. Ili je to samo bila moja fascinacija, jer su mene uvek zanimale teme koje su škakljive i o kojima se ćuti.

Istraživanje socijalističkog perioda razvijala sam dalje u svojoj doktorskoj disertaciji koja se bavila muzičkim aktivnostima žena iz jugoistočne Srbije i uloge muzike i kulturnih manifestacija u njihovoj emancipaciji. Njihove priče su bile izuzetno zanimljive, živopisne, neke i vrlo potresne i razbijale su monolitnu sliku o socijalističkim kulturnim politikama „odozgo.“ Iskustva žena sa kojima sam razgovarala nudila su mnogo kompleksniju sliku prošlosti od one koja nam je predstavljena – da se ne radi prosto o sistemu u kome je ideologija bila ta koja je oblikovala kako živote ljudi, tako i kulturne prakse. Zapravo su moje sagovornice mnogo više pričale o sadašnjosti i kulturnoj devastaciji koja je nastupila posle raspada Jugoslavije, ukidanjem domova kulture i druge kulturne infrastrukture. Kroz njihove narative o gubicima, došla sam i do pitanja razgradnje prostora kolektivnih aktivnosti što je dovelo ne samo do zamiranja kulture u selu, već i do opšte apatije u selima, pogotovo na jugoistoku Srbije koji je i tada gubio stanovništvo.

Od vaših mnogobrojnih radova posebnu pažnju privukla je knjiga „Novi život partizanskih pesama” (2015). Jedan komentar kaže da na izvestan način ova knjiga poziva na koherentniji i otvoreniji otpor opštoj fašizaciji evropskih, pa tako i postjugoslovenskih društava. Čini se da je dosta proročkog bilo u ovim rečima?

To istraživanje zapravo je nastavak magistarske teze, a pitanja koja sam u njoj otvorila, pokazaće se, doći će u žižu interesovanja tek dekadu kasnije. Kao neko kome je 2000. godine bilo rečeno da je tema muzičkog nasleđa NOB-a nerelevatna, s pažnjom sam pratila događaje na globalnoj društveno-političkoj sceni i u regionu u vreme globalne ekonomske krize, kada je tema antifašizma ponovo počela da dobija na značaju. U Sloveniji je 2008. godine osnovan hor „Kombinat,“ čiji su repertoar činile partizanske pesme, a kada su krenuli masovni protesti 2012/13, na ulicama su se zaorile „Padaj silo i nepravdo,“ „Po šumama i gorama“ ili internacionalne „Ay Carmela“ i „Bella Ciao.“ Sličan repertoar se mogao čuti i na ulicama drugih postjugolovenskih gradova, gde su se ove pesme pevale sa novim žarom u borbi za socijalnu pravdu i protiv nacionalizma, fašizma i političkih klasa. Uzela sam snimač u ruke i krenula da dokumentujem muziku na protestima, a ubrzo sam se potpuno posvetila aktivističkim horovima koji su partizanskim pesmama udahnuli novi život. Otud i naslov knjige – Novi život partizanskih pesama, koja ima više težišta, a u centru je pitanje reaktualizacije antifašističke prošlosti i NOB-a kao odgovor na fašizaciju društva, koja se dešava na globalnom nivou. Ono što pak postjugoslovenski kontekst ima da ponudi odgovorima na ove procese je istorijsko iskustvo antifašizma ne samo kao otpora fašističkom okupatoru, već kao zalaganje za radikalnu promenu kapitalističkih društvenih odnosa, tačnije socijalističke revolucije. To omogućava razumevanje fašizma kao direktnu posledicu krize kapitalizma. Drugim rečima, ako želimo da se suprostavimo fašizmu danas, ne možemo se baviti samo pitanjem opresije i slobode, već i eksploatacije i klasne borbe.

Kako su moji sagovornici i sagovornice u više navrata isticali, trenutno se ne suočavamo sa fašizmom kao državnom ideologijom, već se radi o kapilarnom, „mikro fažizmu“ koji deluje na različitim nivoima i u različitim pravcima (ne samo odozgo na dole) i neodvojiv je od mehanizama globalnog neoliberalizma. Zato moje istraživanje aktivističkih horova propituje zašto dignuti glas protiv fašizma podrazumeva ne samo revalorizaciju istorijske važnosti partizanskog pokreta, već uhvatiti se u koštac sa (ne)mogućnostima da se danas i ovde organizujemo na sličan način protiv političkih i korporativnih klasa. Knjiga prati pokušaje kolektivnog udruživanja kroz pevanje, otvarajući time šira pitanja dostojnog rada, slobodnog vremena i odmora, kao suštinskih pitanja današnjice. Upozorava na važnost slobodnog vremena koje nije kooptirano od strane kapitala (komodifikovano kroz šoping kulturu ili plaćene aktivnosti) i pokazuje kako jugoslovensko revolucionarno istorijsko iskustvo raskrinkava pukotine ovog sistema, a daje i neke nove ideje za budućnost. Krize globalnog neoliberalizma, smatram, sve više će pokazati nužnost građenja drugačijih društvenih i proizvodnih odnosa od kapitalističkih, koji su se nametnuli kao jedina mogućnost posle raspada Jugoslavije.

Politička moć horskog pevanja

Primećujete da se posebno u poslednjoj deceniji dovode u pitanje mnoge dominantne paradigme u humanističkim disciplinama (studije kulture, filozofije, političkih disciplina, psihologije, antropologije, etnomuzikologije). Kako studije afekta i emocija menjaju dominantne paradigme?

Upravo je istraživačka strast prema politici i muzici usmerila moj teorijski pogled ka afektivnom potencijalu pevanja (i slušanja) u kolektivnom organizovanju. Studije afekta, emocija i senzoričnosti propituju izrazitu dominaciju narativa, verbalnog i (na)pisanog u razumevanju društvene realnosti. Ističu važnost telesnog i osećajnog kao delu društveno-političkih procesa. Pri tome se ne ograničavaju samo na ljudsko telo, već razmatraju društvene (i muzičke) pojave izvan ljudskog i otvaraju pitanja društvene atmosfera, odnos subjekta i objekta, koji može biti predmet, životinja, biljka.

U svom radu teoriju afekta koristim za razumevanje političke moći horskog pevanja. Zanimaju me senzorični intenziteti koji nastaju u interakciji između pevajućih tela, ono što obično prepoznajemo kao telesnu reakciju u vidu ježenja i drugih suptilnih telesnih promena kada smo na koncertu, protestu ili masovnom događaju. Takva iskustva se obično verbalizuju kao „vibe“ „energija,“ „dobra atmosfera.“ Analiziram konkretne kontekste izvođenja i slušanja i zanima me kako se danas doživljava i politički upošljava revolucionarni zanos koji je upisan u sam žanr partizanskih pesama. Moj pogled polazi od stava da su emocije uvek političke i stavlja pod znak pitanja tezu da se (o)sećanja vezana na NOB i jugoslovensku prošlost mogu razumeti isključivo kroz kategoriju nostalagije. Afektivni i emocionalni odnos prema prošlosti ne znači nužno pasivnu zagledanost u prošlost i depolitizaciju, već u trenutnoj anestetizaciji društva, omogućava da bar za trenutak „osetimo“ duh vremema kada ljudi jesu(mo) bili aktivni subjekti političkog delovanja. Pevanje ili slušanje pesama o revoluciji i organizovanom otporu protiv ugnjetavanja i eksploatacije ne menja sistem, ali bar održava u životu ideju političkog organizovanje za ideju jednakosti. A to je ono što danas potpuno nedostaje.

Dekolonijalna paradigma

Koji ključni izazovi danas stoje pred etnomuzikologijom?

Kao i antropologija, zapadna (ili anglofona) etnomuzkologija se dugo posvećivala istraživanju muzika ne-zapadnih društava, dok su se naučna interesovanja na ovim prostorima uglavnom ograničavala na tradicionalnu muziku ili tzv. folklorne forme. Nedavni uzlet takozvanih studija zvuka (sound studies) stavio je pred etnomuzkologiju nove izazove u smeru preispitivanja pogleda „sa zapada“ (ili globalnog severa) koji su utkani u politike istraživanja: prvi teži da kritički razmotri šta podrazumevamo pod samim pojmom „muzika“ i ko je slušateljka koji je na poziciji da kategorizuje određene zvuke kao muziku. Na primer, kolege se posvećuju raskrinkavanju poziciju obrazovanog slušalaca (eksperta, etnomuzkologa), koji automatski određene prakse deligitimišu kao „zvuk“ ili legitimišu kao „muziku“. Isto se radi o klasifikaciji na primitivnu, folk ili klasičnu muziku, i pitanja društveno-političkih elita i odnosa moći, pogotovo kada se radi o istraživanju ne-zapadnih kultura.

U tom smislu je, kao i u slučaju ostalih humanističkih nauka, dekolonijalna paradigma u žiži interesovanja i u etnomuzikologiji. Pristupi kritičke teorije rase i procesa racijalizacije kao strukturne diskriminacije i marginalizacije određenih grupa i pojedinaca otvaraju pitanja tretmana afroameričke muzike, romske muzike, ali i opresivnih struktura unutar same akademije. Ono što pak predstavlja izazov dekolonijalnoj paradigmi, je da se razgovor o njoj, paradoksalno, vodi upravo na najprestižnijim univerzitetima, a sama debata ostaje zatvorena za one koji deluju u akademskim institucijama van anglofonog područja ili za ljude koji deluju izvan institucija. Uočava se takođe nemogućnost da se kolonijalna prošlost sagleda u širem kontekstu kapitalističkih proizvodnih odnosa. Na taj način se kolonijalizam (pa time i dekolonijalne težnje) svode na pitanje politike identiteta (opresije ljudi druge boje kože), a prenebregava se pitanje eksploatacije i ključna uloga kapitala u kolonijalnim projektima. A bez toga, iz moje perspektive, dekolonijalna paradigma ipak ne gađa u srž trenutnih društveno-političkih borbi.

U svom radu „Popularna muzika, rod i subjektivnost u kulturnom prostoru socijalističke Jugoslavije“ pišete da kafanske pevačice, iako nisu otvoreno iskazivale otpor i bunt protiv uspostavljenih rodnih hijerarhija, njihovo otvoreno poigravanje sa seksualnošću i rodnim ulogama otvorilo je nova vrata za buduću ženu. Poslednjih godina mnoge teme se otvaraju, stigme skidaju, obrasci propituju, traže se prava, organizuju protesti… Da li ovaj proces prevazilazi granice zemalja bivše Jugoslavije?

U vreme kada sam se bavila ovom temom, činilo mi se važnim da u dominantnim promišljanjima ženske emancipacije na ovim prostorima ne smemo zapostaviti one čiji se glasovi obično manje čuju. Popularna kultura se sama po sebi nije smatrala legitimnim prostorom ženskih borbi, a kao nekoga koga je još od doktorata zanimalo prožimanje klasnog pitanja i rodnih odnosa, iskustva žena radnica u uslužnim delatnostima i industriji zabave, činila su mi se važna za razumevanje kompleksnosti rodnih hijerarhija. Zbog stigme „nepodobnog“ zanimanja, kafanske pevačice su imale poseban društveni status i bile su zbog toga istovremeno glorifikovane i marginalizovane. Rad u tipičnom muškom okruženju kafane im je omogućio prevazilaženje zadatih rodnih uloga, što je imalo svoju cenu.

Ono što je mene zanimalo jeste kako ih je vrsta muzičkog rada, koji je afektivan i telesan (i često se nije ni smatrao „pravim“ radom), činila lakim metama eksploatacije, ali im je sa druge strane donela ostvarenje kroz ekonomsku nezavnisnost i pravo na rad, kao važan preduslov emancipacije. Socijalizam im je u tome pomogao: iako se jedan deo rada i dalje odvijao „na crno“, kroz uređenje statusa, prava na penziono, zdravstveno ili drugih vidova socijalne zaštite profesionalnih muzičara i kafanske pevačice su mogle da poboljšaju svoju društvenu poziciju i lakše se bore sa eksploatacijom i stigmatizacijom. Moj pristup je bio manje usmeren na pitanja osnaživanja, a mnogo više na strukturne i materijalne uslove u kojima su borbe ne(moguće) i kako danas razumemo i kreiramo očekivanja od socijalističkih politika emancipacija žena.

Dugo živite i radite u Sloveniji. Kako vam odatle izgleda trenutna društvena i politička situacija u „regionu“ i Evropi?

To što je tema kojom se trenutno bavim „iscrpljenost“, već samo po sebi dosta govori o trenutnoj društveno-političkoj klimi. Nedostatak političke alternative trenutnom neoliberalnom kapitalizmu i osećaj njegovog totalizirajućeg stiska ne omogućava nam da zamislimo i delamo u smeru nekih novih političkih realnosti. Slažem se sa autorima koji upotrebljavaju ovaj koncept za razumevanje današnjeg društva globalno, gde se svi osećamo ispražnjeno ili paralizovano, jer znamo da većina borbi koje vodimo neće dovesti do nekih korenitijih promena realnosti u kojoj živimo. Iscrpljivanje resursa, prirodnih i ljudskih, posledica je kapitalističkih odnosa baziranih isključivo na proizvodnji profita. U postsocijalističkim društvima, iscrpljenost se pak ne može odvojiti i od konkretnih posledica urušavanja socijalizma i društvene svojine, privatizacije i proizvodnih odnosa u kojima ljudi rade za minimalne plate od kojih ne mogu živeti. Ukratko, ni malo optimistička slika.

Šta je danas predmet vašeg interesovanja? Na čemu trenutno radite?

Trenutno su moja interesovanja usmerena u dve glavne teme: prva je istraživanje transformacija slobodnog vremena, kroz amaterske muzičke aktivnosti. Zanima me šta se u poslednjih 30 godina desilo sa socijalističkom idejom 8/8/8 – osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulture, koja je omogućila stvaranje opsežne kulturne infrastrukture u jugoslovenskim gradovima i selima (domovi kulture, slušaonice, kulturno-prosvetna udruženja). Raspad ovih sistema uslovio je raspad sistemske „brige“ za slobodno vreme i zanemarenivanje i komodifikaciju sfere izvan „produktivnog“ rada. Smatram da nam transformacija u sferi amaterskih kulturnih aktivnosti može na dosta dobar način raskriti sve laži neoliberalizma o prosperitetu, slobodi, individualnosti i ljudskim pravima.

Sa druge strane je moja kontinuarana strast prema istraživanju nasleđa antifašističke borbe. Upravo sam u toku terenskog rada u kome posećujem različite državne komemoracije i kulturne manifestacije koje uspešno spajaju nacionalizam sa idejom antifašizma. Po gradovima bivše Jugoslavije sve više je kulturnih događaja u kojima se nasleđe NOB-a radikalno renarativizuje – postaje simbol nacionalne borbe za oslobođenje (Srba, Hrvata, Slovenaca, Crnogoraca itd.), dok se njen revolucionarni aspekt potpuno briše. Istovremeno, svedoci smo depolitizacije sećanja na NOB kroz izvođenje partizanskih pesama u okviru popularno-muzičkog repertoara (često zajedno sa pesmama pop i rok jugoslovenskih izvođača), kao kad su ove godine u Beogradu u oktobru na manifestaciji Dani slobode, kada je koncert partizanskih pesmama organizovala gradska vlast, a izvodile popularne muzičke zvezde.

Ana Hofman
Ana Hofman

U vašim radovima i istraživanjima idete u susret budućim događajima. Predviđate ih, nagoveštavate, otvarate, propitujete razne teme i odnose, pre nego što i same postanu dominantne u javnom prostoru. Da li je to vaša intuicija?

Intuicija je važan deo istraživačkog rada. Često se kaže da su velika otkrića u nauci zapravo i nastala slučajno, odnosno, velikim delom vođena intuicijom. Ipak, da ne banalizujemo akademski rad, koji je itekako mukotrpan, pogotovo u kontekstu akademskog tržišta, ono što je ključno je osluškivanje (ili u mom primeru čak bukvalno „slušanje“) društvene realnosti u svim njenim aspektima. Moj istraživački rad je duboko ukorenjen u svakodnevne borbe i društvene kontekste u kojima se one odvijaju, a to je uvek prava osnova za prepoznavanje same srži trenutnih i anticipaciju borbi koje nas čekaju.

 

 

Tekst je sufinanciran sredstvima Fonda za izbegla, raseljena lica i za saradnju sa Srbima u regionu AP Vojvodine


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: