Muharem Bazdulj, jedan je od najpoznatijih književnika mlađe generacije ovog našeg govornog područja koji podjednaku pažnju privlači i kao novinar, odnosno kolumnista. Rođen je u Travniku, studirao u Sarajevu, živi u Beogradu, a objavljuje i piše u brojnim časopisima i listovima bivše Jugoslavije. Nagrađivan je i za prozu i za novinske članke. Na čitavom prostoru koji danas nazivamo regionom, neomeđen granicama i kompromisima, stvara, objavljuje, ali vrlo često i – kritikuje. Ne libeći se da iznese i nepopularne stavove o mnogim društvenim pitanjima. Za P-portal govori o nekim specifičnostima tog prostora i sebi u njemu.

Aktivni ste u čitavom regionu, pratite zbivanja, srećete se s ljudima. Koliko smo stranci jedni drugima?

Mnogo smo manje stranci jedni drugima nego što priželjkuju šovinisti sa svih strana, odnosno oni koji su aktivno ili pasivno uzrokovali ili priželjkivali raspad Jugoslavije. Iz Beograda gledajući, primera radi, čak i mladi rođeni posle raspada zajedničke države ne doživljavaju Zagreb, Sarajevo ili Podgoricu kao pravo inostranstvo, kao neki Geteborg ili Madrid, nego kao sredine u kojima se, eto, birokratski možda i vodite kao strani turisti, ali sa lokalcima delite jezik i veliki deo kulture. To ne znači da interpretacije istorije, naročito novije, nisu drastično različite, no u svakodnevnom životu, srećom, retko baš dolazi do situacija gde je preklapanje u interpretacijama istorije nužno za makar površno razumevanje.

U svojim novinskim tekstovima ne podilazite nikome. To Vam često stvara neprilike?

Zavisi šta smatrate neprilikama. Ja sam dosta rano, pre više od dvadeset godina, kad sam počinjao aktivnije da se bavim novinarstvom, usvojio, kako se to kaže, onu misao Džonatana Svifta koja bi, u parafrazi, glasila da ako sebi date za pravo da govorite i sudite javno, morate biti spremni i za žestoku javnu kritiku, kao što bogataši moraju biti spremni da plaćaju veći porez. U tom smislu, navikao sam se na osporavanja, a nije mi mrsko ni polemički uzvratiti kad držim da ima smisla. Ako se bavite novinarstvom samo da bi vas tapšali po ramenima, po svoj prilici ste promašili profesiju. Ja sam smatrao da mi je dužnost, primera radi, u sarajevskom „Oslobođenju“ pisati u zločinu u Dobrovoljačkoj ulici, a u beogradskoj „Politici“ o zločinu u Štrpcima. Ako su neprilike to što me budale s raznih strana, kako mladi danas kažu, hejtuju, to mi je kao cena sasvim u redu.

Privrženost Srbima traži opravdanje

Ipak, važite za nekog ko je privržen Srbima. Šta imate da kažete u svoju odbranu?

Odlično ste formulisali ovo pitanje. Ako je neko privržen Hrvatima ili Bošnjacima, to se može i podrazumevati, ali privrženost Srbima priziva potrebu da kažete nešto u svoju odbranu. Ja sam zapravo u svom javnom delovanju privržen samo istini, a pošto se u dominatnoj naraciji istina o ratnom raspadu Jugoslavije iskrivljuje uglavnom na način da se tzv. srpska strana proglašava apsolutnim i jedinim krivcem, onda svako ko pokušava da tu naraciju makar malo približi istini biva doživljen kao neko ko je iracionalno privržen Srbima. Kao neko ko već punu deceniju živi u Srbiji, a ko još duže participira u javnom životu Srbije i pripada srpskoj kulturi i književnosti, ja tu i nisam toliko očigledan primer, kao što jesu Peter Handke ili Noam Čomski ili kao što je bio pokojni Harold Pinter. Kako nam kraj prošlog veka biva sve udaljeniji i udaljeniji, ova distorzirana naracija biva sve više kanonska, pa su svi napori u suprotnom pravcu, rekao bih, osuđeni na propast. Ali dobro, kako reče valjda i najveći pisac modernih vremena – džentlmen se uvek bori za unapred izgubljenu stvar.

Možemo li reći da za jedno društvo ima nade dok god Pisac ima takav status i dok mu se pridaje takva važnost da mu se recimo zabranjuje ulazak u neki grad?

Da, ovde efektno aludirate na odluku Gradskog veća Bihaća od pre otprilike godinu dana da Petera Handkea, Emira Kusturicu i mene proglase nepoželjnim u tom gradu. Rekao sam već nekoliko puta da za mene ta odluka nije vredna ni koliko parče papira na kome je ispisana. Bihać je moj grad koliko i bilo kog od gradskih većnika, grad koji je upisan i u istoriju moje porodice i grad čiju svetlu istorijsku uspomenu ti provincijski politikanti iz aktuelne komunalne vlasti samo sramote. Uostalom, u tom gradu je utemeljen AVNOJ, a time i država koju su početkom devedesetih, od svetski relevantnih umetnika, najvernije i najstrastvenije branili baš Handke i Kusturica. Ali lokalni politikanti svakako imaju drugu tradiciju koja im je privatno značajna, onu tradiciju koja je učinila da demografska slika Bihaća danas bude toliko drukčija nego što je, recimo, bila ona sa samog početka četrdesetih godina prošlog veka. Dva puta su proterali praktično sve Srbe, a nije baš da su usrećili tamošnje Bošnjake, što se vidi po njihovom masovnom odlasku na Zapad. Odavno u Bihaću ima više Iranaca i Pakistanaca, nego Srba, a i Hrvata, uostalom. Oni koji su od Bihaća napravili tranzitni terminal bi ljudima koji su svuda dobrodošli zabranjivali dolazak?! Ali dobro ste rekli, u životu Pisca sve je materijal za književnost i sve je deo biografije. Mržnju takvih ljudi nosio bih na reveru kao odlikovanje. Ali ima tu još nešto što je zapravo mnogo gore. Na takvu bizarnost, na takvu travestiju, u tzv. slobodarskom Sarajevu niko nije reagovao. Jedan tekst Ozrena Kebe tu dođe tek kao onaj poslovični izuzetak koji potvrđuje pravilo. Javnost koja se uznemiri zbog svake budalaštine neodgovornih pojedinaca u Beogradu, Zagrebu, Banjoj Luci i (zapadnom) Mostaru, koja upada u pravedenički amok zbog svakog grafita, svake blesave izjave, maltene zbog statusa na društvenim mrežama, glasno ćuti kad sledbenici zabrane pristupa „Srbima i psima” ponovo oficijelno, u zvaničnim zakonodavnim organima, donose srodne sramne proklamacije. Ali zbog takvog oportunizma i kukavičluka će svakako sami najviše ispaštati, kao što već i ispaštaju. Izlizala se od silne upotrebe ona parabola pastora Nimelera („Prvo su došli…”), ali ovde je zaista odgovarajuća. Ćutali su kad su došli po Bazdulja i Kusturicu, pa se sada po sarajevskim medijima pokreću linčevi protiv dojuče neupitnih nacionalnih moralno-političkih vertikala.

Travničanin u Beogradu

Mladi i dalje masovno odlaze sa ovih prostora, a zapadne zemlje su nekako postale sinonim za bolje uslove života. Vi ste jedan od retkih koji nije otišao na zapad, već – na istok. Kako to? 

Ja se jesam iz Sarajeva preselio u Beograd, ali nisam to, osim u najelementarnijem smislu, doživeo kao selidbu na istok. A sumnjam da ste i vi mislili na najelementarniju geografiju. Uostalom, u geografskom smislu, kad se neko iz Zagreba preseli u Stokholm, percepcija je da se preselio na zapad, mada je Stokholm istočnije od Zagreba. Hoću da kažem, zapad je iz perspektive većine ljudi sredina u kojoj su veći prihodi, veća sigurnost, postoje slobodni izbori, sloboda govora, vladavina prava itd. U tom kontekstu, u Beograd može nije zapad u poređenju sa Bečom ili Parizom, ali u odnosu na današnje Sarajevo i Bosnu ipak jeste. Bosna i Hercegovina je i tridesetak godina od formalnog sticanja nezavisnosti zapravo protektorat, intenzitet međuetničkih podela je ogroman i život je, u osnovnom smislu, barem meni lagodniji u Beogradu, nego tamo. Takođe, s obzirom na to da sam kao pisac i novinar egzistencijalno vezan za sredinu vlastitog jezika, u Beogradu je mnogo više medija, mnogo više izdavačkih kuća, pa i mnogo više interesa za moj rad. U tom kontekstu, alternativa je možda bio jedino Zagreb, ali mada sam i u Zagrebu objavio neke knjige koje su imale blagonaklonu recepciju, a često sam i bivao po Zagrebu, a početkom devedesetih i živeo tamo nekoliko meseci kao izbeglica, mogao sam iskustveno da zakljućim da meni i mentalitetski i kulturološki Beograd mnogo više odgovara. Da završim polušaljivo, nije uostalom prvi put da je neki Travničanin imao takav utisak.

Čini se da su Srbi u Hrvatskoj poslednjih decenija nekako naviknuti na obazrivost, hiperkorektnost. Mislite li da je to najbolji način da sa sebe skinu teret nametnute kolektivne krivice?

Ja gledam sa strane, ali mislim da ste ovo odlično dijagnosticirali. Da, obazrivnost i hiperkoreknost su Srbima u Hrvatskoj skoro postali druga priroda. Dijagnoza je naravno važna i nužno prethodi terapiji, ali pre terapije, pacijent, da tako kažem, mora sam sa sobom da raščisti da terapiju – želi. Ima ljudi koji se naviknu da žive sa „bolešću”, kao što ima robijaša koji nakon što izađu na slobodu jedva čekaju da naprave bilo kakav novi delikt samo da bi se vratili u zatvor koji su počeli da smatraju domom. Meni se, ponavljam, gledajući sa strane, čini da deo Srba iz javnog života Hrvatske skoro da uživa u poziciji, kako kažete, „nametnute kolektivne krivice”. Ta vrsta perverzije, to znate bolje od mene, ide do tačke da se upravo nominalno srpski mediji često koriste za plasiranje raznih bizarnih istorijskih interpretacija i falsifikata, kao i simboličko šikaniranje srpskih duhovnih vođa i kulturnih korifeja. Teret koji pominjete vam ne može skinuti niko drugih do vas samih. I tu je hrabrost jako važna, hrabrost da se odbaci tuđa slika sebe i da se današnja Hrvatska ne doživljava kao sredina u kojoj su Srbi podstanari. Do prije trideset godina, Hrvatska je i ustavno bila država srpskog koliko i hrvatskog naroda, a bez antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu u kojoj su brojčano dominirali Srbi, ne bi bilo Socijalističke Republike Hrvatske iz koje je nastala današnja Republika Hrvatska. Ne pripada Hrvatska ni mrvu više nekom poslovičnom Jozi nego poslovičnom Jovi. Od te tačke se počinje.

Neki bi da menjaju svet, a neki samo da se prošvercuju kroz život, kaže Vaš književni junak. Tako je vazda bilo, ali čini li Vam se da je danas teško razaznati koji su koji? Mnogi se lažno predstavljaju.

Da, na ovo pitanje bi bolje odgovorio Sergej Babić, glavni junak i narator mog „Kvadratnog korena iz života”. Ipak, ako već mene pitate, možda i nije toliko važno razaznavati tu koji su koji. Ovaj što bi menjao svet će svakako pokušati da vam se umeša u život, a ovaj drugi će se potruditi da ga, po mogućnosti, i ne primetite. Lažno predstavljanje je ponajviše problem upravo onom koji se lažno predstavlja.

Iz kojih potreba pišete?

Nekad sam si više i češće postavljao to pitanje. To je malo kao čovek koji počne da puši ili da svakodnevno pije alkoholna pića, s početka se pita šta mi ovo treba, osim što mi prija. Ja sam od detinjstva voleo da se, kako se to kaže, verbalno izražavam, pa sam pisao jer mi je prijalo da pišem, jer mi se činilo da smisao nekog iskustva ili neke slutnje ne mogu dokučiti ako to ne ispišem. Sada sam, međutim, rekao bih već zavisnik, pa samo pišem, a i ne pitam se iz kojih potreba.

 

Ovaj tekst možete poslušati ovdje: