Mnogi ljudi se poslednjih razreda osnovne škole i cele srednje škole sećaju kao veoma teškog perioda. Možda su bili usamljeni, nesrećni zbog svog izgleda, možda su verovali da nisu dovoljno pametni, spretni, privlačni, interesantni i da ih niko ne može iskreno voleti.

Možda su provodili mnogo vremena pred ogledalom, stavljajući šminku, nameštajući kosu i menjajući garderobu, ne zato što su uživali u tome već zato da bi sebi bili prihvatljivi dovoljno da mogu da funkcionišu taj dan.

Možda su prestali da budu fizički aktivni jer im se nije dopadalo kako izgledaju ili nisu mogli da se pridruže u igri drugoj deci.

Možda su odbacili jedan značajan odnos i podršku u svom životu – onaj sa svojim roditeljima – jer su se stideli kako oni izgledaju, kako govore ili kako se ponašaju.

Možda su ih njihovi dotadašnji najbolji prijatelji napustili i okrenuli se nekoj lepšoj i popularnijoj deci.

Možda su odbacili sve ono što im je do tada pričinjavalo zadovoljstvo i što su voleli da rade, prave, čitaju, kupuju, jer im je neko rekao da je to smešno i detinjasto.

Možda su dobijali loše ocene i izgubili i taj važan izvor samopouzdanja jer im njihovi unutrašnji vragovi nisu davali mira i nisu mogli da uče.

Najinteresantniji, najbolji i najdraži ljudi koje znam bili su vrlo nesrećni u ovom periodu. Australijski psiholog Toni Vajt je to rekao ovako: „Srećan tinejdžer nije zdrav tinejdžer“.

Ne bi trebalo da bude normalno i zdravo da je neko nesrećan u ma kom periodu svog života. Ali, imajući u vidu vrednosti koje propagira društvo i pritisak koji se vrši na mlade ljude od kada napune 11, 12 godina, velika je verovatnoća da će oni koji su najviše ostali verni sebi biti tada duboko nesrećni. Od kada napuni 11 ili 12 godina, na primer, na do tada zdravu, srećnu, aktivnu i radoznalu devojčicu počinje da se vrši pritisak da bude lepa, interesantna, „dobro uklopljena“. Devojčica počinje da opaža svoje lice i vidi bubuljice, velik nos, tanke usne, počinje da primećuje da je niska, da su joj butine debele. Ona prestaje da bude ponosna na svoju kosu što je ista kao mamina i počinje da je farba. Više ne primećuje koliko je lep osećaj trčati ili voziti bicikl i počinje da razmišlja kako izgleda dok to radi. Da li joj se vidi celulit na butinama ako tako sedi? Možda bi trebalo da prekrsi noge. Da li se previše zacrvenela ili raščupala? Devojčica koja je do tada bila potpuno prisutna u svom telu i osećala ga iznutra, sada u svojoj glavi počinje da ide „pored“ sebe i posmatra se kako izgleda. Kako izgleda dok radi neke obične, svakodnevne stvari. Kako izgleda dok hoda, trči, uči, odgovara na času ili priča sa nekim. Ni hrana više nije zadovoljstvo i užitak već izvor straha od kalorija, gojenja, bubuljica.

Neko kome su viši razredi osnovne i srednja škola bili srećan period mogao je biti veoma jaka osoba, koja je uspela da zadrži svoju autentičnu ličnost i sve svoje dotadašnje izvore oslonca i snage. Ali sumnjam da ima takvih ljudi. Ona deca koja su bila srećna u tom periodu su deca koja su dobro prihvatila te nezdrave, nasilne zahteve kulture u kojoj živimo. Ima nešto tužno i zauvek izgubljeno u dobro adaptiranoj deci u tom periodu. Ona su možda platila previsoku cenu da bi bila prihvaćena.

Bilo bi lepo kada bismo mogli svu decu da sakrijemo negde na neko sigurno mesto sve dok taj odvratan period ne prođe. Da tako sačuvaju svoju divnu, radoznalu, radosnu i zdravu ličnost. Da ne postanu sama sebi dosadna, jednodimenzionalna, nezainteresovana, nesaosećajna bića koja hodaju kroz svoj jedan jedini mladi život sa kamerom okrenutom ka sebi na dugačkom selfi stiku. Da ne moraju kasnije da se oporavljaju od toga, da decenijama posle traže onu svoju želju za životom i ljubav prema sebi koju su imali kao mali i izgubili sa petnaest.