Možda bi najpreciznije bilo reći da Stefan Mitić (Stefan TićMi) piše „za decu i osetljive“, ako bismo njegovo pisanje morali svrstati u neku „ladicu“. Ali lepota njegovog izričaja je, pored ostalog, baš u tome što se uporno opire poznatim načinima klasifikacije. I vrlo lako se preliva iz jezika u jezik, iz jezika u sliku (mural, ilustraciju), iz slike u pokretnu sliku (animirani film), u pozorišnu predstavu… Njegova zbirka pesama „U’vatile me lutke” (Arte, 2015) prva je takva zbirka koja je prevedena je na znakovni jezik i prilagođena osobama sa oštećenim sluhom. Roman „Ja sam Akiko” (Laguna, 2018) nagrađen je plaketom „Dječja knjiga godine” na Međunarodnom festivalu Trg od knjige u Herceg Novom, nagradom „Politkinog zabavnika” za najbolju dečju knjigu namenjenu mladima u 2018. godini. Takođe, knjiga se našla među 200 najboljih dečjih knjiga na svetu u izboru časopisa White Raven Međunarodne omladinske biblioteke u Minhenu. Po motivima iz knjige u režiji Milje Mazarak postavljena je monodrama „Ja sam Akiko“ u kojoj ugra Sofija Mijatović. U pripremi su i nove adaptacije, kako pozorišne, tako i one za animirani film, a pored nagrada od stručne javnosti koje se nižu, Stefan je i jedan od najčitanijih mladih autora u Srbiji.

„Teško je svrstati: ni dečja, ni za odrasle, ni bajka, ni realnost, ni roman, ni zbirka priča, a svega toga ima u njoj. Ima bajke, ali to uopšte nije bajka. To je samo bajkovit način pričanja. Možda i poetski. Ali i način pričanja u kome se čovek mora učiti da čita između redova.“ Tako doktor Zoran Antić, psihoanalitički psihoterapeut, opisuje Stefanov roman „Kaput od mahovine“ (Laguna, 2020), a opis se lako može odnositi i na ostale Stefanove knjige, gde je upravo ono između redova najlepši deo čitalačkog putovanja kroz svet njegovih junaka.

Stefan TićMi završio je Fakultet sporta i fizičke kulture, ali često voli da kaže je sport završio da bi naučio da pliva, kako bi mogao da zapliva u književne vode. Piše poetsku prozu, poeziju, piše za pozorište, televiziju, naraciju za video igre, personalizovane ukrštenice…

Uplovio si u ozbiljne književne vode i plivaš vrlo uspešno. Jesi li ti zadovoljan, to je ono što si želeo?

Možda je tačnije – priželjkivao. Jesam. Priželjkivati, zvuči kao da golicaš budućnost… Pokušavam da živim od pisanja. Igranje kao profesija. Taj izbor ima svojih i dobrih i loših strana, naravno. Odlučio sam da razvijam svakodnevno to što mi je na neki način dato, da se posvetim maksimalno. Pokušavam da živim od pisanja. Na sreću, inflacija izgleda ne utiče jedino na maštu. Trenutno sam zaokupiran fenomenom griže savesti, metafizičkom krivicom, ta tema mi je jako interesantna. A sem toga, već mesecima unazad radimo na jednom divnom projektu za decu, a verujemo da će puno značiti i roditeljima.

Postao si poznat, autor bestselera. Kako su se ljudi oko tebe promenili od kako se promenio tvoj status u svetu književnosti?

Život služi da prepoznamo, probamo i pronađemo svoje pleme, kako kaže Bob Živković, a ja sam ponosan na svoje. Od bliskih ljudi sa kojima se družim još iz vrtića do ljudi sa kojima sarađujem. Možda još uvek nisam dovoljno osvestio činjenicu da sam deo nečijeg odrastanja, i to u najlepšem mogućem obliku: kroz knjigu. U školi, predlakunoć ili pored obale. A „poznatost” nije starletasta niti ona kakvu zavređuju glumci ili sportisti, umerena je, neopterećujuća, brzoisparujuća. A sa druge strane, ne bih ni da ispadnem lažno skroman, jer se u toj skromnosti, kao što kaže Sabato, krije sujeta, oholost. Pa počesto prevrćem po glavi te ovo, te ono. Čudnovata je to unutrašnja igra. Čudnovato je ljudsko biće sa svim tim /swim team – književne vode, plivanje*/ oprečnostima koje nosi u sebi.

U tvojim knjigama, i proze i poezije, ističu se dečji pogled na svet i izražen vizuelni element. Misliš li da je ta perspektiva kod savremenog čoveka zapostavljena?

Savremen čovek se stalno srdi, nije u stanju da bude bezazlen, samo nešto blebeće i trućka. Pored svepristunog straha od smrti ili pritajenog straha od samoće, on se, čini mi se, ipak najviše pribojava mogućnosti da ispadne smešan. A ispasti smešan je katkad lekovito. Žao mi je što ovaj svet nije empatičniji. Savremenom čoveku jedno oko viri u komšijsko dvorište, drugim okom gleda svoje dupe. Jednom rukom se drži za kalup, drugom rukom kupuje osnovne životne namirnice. Razapet je između htenja i mogućnosti. Stalno u potrazi za smislom života. Smislom koji stalno izmiče, za dlaku. I tako u nedogled, do čamovine. A sačuvati dečiji pogled na svet, sačuvati dete u sebi, Save As, u ovom i ovakvom svetu, znači sačuvati želju da se nešto uradi prvomisleno, to znači na neki način ne živeti, nego improvizovati svakodnevicu.

Pre osam godina si u naselju Ančiki zajedno sa svojim prijateljima od oronule kućice napravio malu besplatnu biblioteku sa više od 5.000 knjiga. Šta je danas sa tom bibliotekom?

U naselju se ne zna šta brže propada – jetre pijanaca pred prodavnicom ili bibliotečki fond. Mrtva trka. No i jedno i drugo se regeneriše, jelda? To je utešno. Sve u svemu, biblioteka zatvara svoj krug – vraća se u probitno stanje: u korov i paučinu, nažalost. Do nekih sledećih makaza, ideja, bljeskova.  Do nekih sledećih entuzijazista. Ako ih bude, a hoće, verujem. Krenulo je spontano, kao nešto što krene najsponatnije i vremenom se razvilo u nešto lepo i angažovano, sada je tihovanje i to je okej.

Na ovaj način, ali i drugim vašim aktivnostima u lokalnoj zajednici, društvenim aktivizmom– na najbolji mogući način ste pokazali lokalpatriotizam.Ti si otišao i dalje.  Jesi li uspeo da kod nekih promeniš stereotipnu sliku o maloj sredini kakva je Leskovac?

Jesam li? Ne znam, zaista.

Postojiv ljudi koji slušaju Slavicu Ćukteraš i čitav Kjerkegora.

Tija ljudi sam ja.

 Šta si naučio iz brojnih književnih večeri i susreta sa publikom? Šta si naučio od dece? Kakve su njihove reakcije na Akiko, osim što su srećni što su upoznali „živog pisca“?

Poslednji susret je bio u Novom Sadu, Zmajeve dečije igre. Draga profesorka Nera mi je šapnula: „Stefane, imam za tebe specijalno iznenađenje.“ A bilo je specijalno jer u njemu bilo nekoliko mangupa koji vole da izvode razne kerefeke. No, na kraju im je bilo jako milo što su upoznali „živog pisca“ i susret je lepo prošao. Baš kao i tribina na kojoj su o divnom filmu „Leto kada sam naučila da letim“ govorili Raša Andrić i Jasminka Petrović. Raša je tada spomenuo kaktus koji ga je sve vreme na snimanju filma živcirao… A nešto kasnije, na zajedničkom ručku, delilo se „poetsko bilje“ i meni se odmah javila analogija: kako bi bilo lepo da neko Raši pokloni kaktus. Da se krug zatvori. Volim to zatvaranje krugova i u literaturi i u životu…

Lik Akiko inspirisao je uličnog umetnika Andreja Josifovskog Pijanistu da oslika mural na skoro 400 kvadratnih metara na jednoj zgradi u Beogradu. Je l’ to tvoja Akiko ili neka druga?

Neka druga. Uvek je neka druga. Književni likovi brže od zmija odbacuju svoju košuljicu i menjaju svoju ćud suptilnije od vukova. Na daskama, platnu ili u glavi čitaočevoj, svejedno. I u tome je čar. U tom preobražaju. Kad prođete Dunavskom obavezno mahnite Akiko, visoka je samo 20 metara.

Akiko nadahnjuje i druge umetnike i živi kroz strip, animirani film, a posebno kroz pozorište. I druge tvoje knjige lako prelaze u različite forme. Šta misliš zašto je to tako?

To je kao kolektivni sport, samo u umetnosti. Individualno je samo dok zapisuješ i tastaturišeš. Drago mi je što moje priče nadahnjuju.

Rekao si jednom da je književnost vrsta krckalice za stvarnost, a ono što ispadne iz nje, taj plod bi trebalo da bude vrsta proučavanja koliko smo čovekoliki. Šta kad je stvarnost teška i mučna? Kako to oblikuje plod?

Kad je stvarnost teška i mučna – onda reka, recimo. Sedneš na obalu i dugo, dugo je posmatraš. Kad stvarnost postane još mučnija – onda psihoterapija, onda literatura, onda razgovori sa prijateljima. Ili samovanje. Postoji jedan divan deo, otrežnjujuć, u knjizi „Poricanje smrti“ Ernesta Bekera:

Čovek bistre glave je čovek koji se oslobodio onih fantastičnih ideja, koji život gleda u lice, shvata da je sve u njemu problematično i oseća se izugbljenim. I to je jednostavna istina – da živeti znači osećati se izgubljenim. Onaj koji to prihvati već je počeo nalaziti sebe. To su jedine prave ideje – ideja brodolomnika. Sve ostalo je retorika, poza, farsa. Neće se osloboditi onaj koji se ne oseća stvarno izgubljenim, drugim rečima, on se nikada neće naći, nikada se neće suprotstaviti vlastitoj stvarnosti.

Tvoja Akiko ne voli granice. Mi ti se, evo, obraćamo baš s druge strane jedne državne granice. Akiko je došla do nas. Kako ti gledaš na ovakve granice? I kada te možemo ponovo očekivati u Zagrebu?

Dolazim u Zagreb čim pre na čvarkuše i neko lepo druženje u Privrednikovom domu, na jesen… Ako se slažete. Granice su fikcija.

 

Ovaj tekst možete poslušati ovdje: