Već više mjeseci u brojnim gradovima u Srbiji traju civilni protesti protiv zagađenja čovjekove okoline. Ove proteste ne vode opozicijski političari, već obični ljudi zabrinuti za svoje zdravlje i zdravlje svojih sugrađana. O čemu se zapravo radi, razgovaramo s Ratkom Ristićem, profesorom Šumarskog fakulteta u Beogradu.

Prije otprilike četrdesetak godina, kada smo čitali izvještaje o opasnostima zagađenja čovjekove okoline, mislili smo da se radi o stanovitom pretjerivanju, da se ne događa ništa strašno i da zeleni i ekološki pokreti dižu nepotrebnu prašinu. Danas se čini, lokalno i globalno, da nam je to zagađenje došlo do kućnog praga.

Ako pričamo o periodu poslednje četiri decenije, onda treba reći da se desio jedan ekstenzivan razvoj na svetskom nivou. Porasli su pritisci na sve vrste prirodnih i ljudskih resursa, povećao se broj ljudi na planeti i svi ti novi ljudi zahtevaju dobar standard i neki deo života za sebe. Došlo je do istinske globalizacije i povezivanja praktično svih ljudi na svetu u nekom realnom vremenu. Uglavnom svi koriste mobilne telefone, imaju kompjutere i spojeni su na internet i svako može da vidi pritiskom na taster kako živi onaj u Sudanu, Njujorku ili Hong Kongu. I ljudi jednostavno, s obzirom na to da su svima dostupne informacije, baždare svoje prohteve i svi hoće svoje parče tog globalnog kolača. Trenutno je na planeti više od sedam milijardi ljudi i taj broj stalno raste, a sa druge strane uspeli smo da devastiramo jako veliki procenat šumskih površina, da zagadimo zemljište, podzemne i površinske vode, pa čak i mora i okeane. Onda je potpuno jasno da je došlo do stvaranja jednog senzibiliteta koji jednostavno konstatuje činjenicu da je okruženje u kojem obitava čitava ljudska rasa zagađeno.

Stop Rio Tintu

Što to konkretno znači?

Naveo bih izveštaj svetskog Međuvladinog panela o klimatskim promenama iz 2019. godine, koji se bavio biodiverzitetom, odnosno biološkom raznolikošću, u kojem stoji da je preko 60 posto svetskih eko-sistema danas degradirano, a 75 posto vodenih eko-sistema je teško oštećeno, dok se milion biljnih i životinjskih vrsta nalazi pred nestankom. Lokalni simbol takvih negativnih trendova su na primer gradovi u Srbiji, Beograd, Valjevo, Užice i Niš, koji u novije vreme imaju svake godine dva do tri dana najgori kvalitet vazduha na svetu. Vidimo koliko su se promenili klimatski uslovi, sa sve dužim trajanjem sušnih perioda tokom leta, sa dugim nizovima temperatura od preko 30 stepeni, sa sve češćim pojavama sušenja šuma i čestim šumskim požarima na velikim kompleksima. U Srbiji ih je bilo nekoliko stotina u poslednjih 10 godina, koji su uništili oko 12 hiljada hektara šuma. Imamo efekte toplotnih ostrva u gradovima, a sa druge strane sve češću pojavu poplava, kao posledicu klimatskih anomalija, koje pogađaju čitav region Balkana. Setite se onih kiša koje su sa poplavama uništile Bosnu i Hercegovinu, delove Hrvatske i centralnu Srbiju. Kada sve to povežete sa besomučnim krčenjem zelenih površina u gradovima, da bi se pravile zgrade i prodavali ti skupi kvadrati, sa dodatnom urbanizacijom, automobilima i sve većim brojem ljudi u gustim gradskim tkivima, dobijate nove ekološke pritiske i zagađenja.

U jednoj nedavnoj predstavi, “Šuma na kraju vremena“, baš je šuma prepoznata kao gotovo metafizički simbol našeg opstanka ili naše propasti.

U knjizi “Budućnost je naša stvar” Deni de Ružmon jedna od najlepših rečenica glasi da osećaj građanske odgovornosti započinje sa poštovanjem šuma. Šuma je paradigma života i vitalni prostor najkompleksnijeg kopnenog eko-sistema. Društva i države koje imaju odnos zasnovan na uvažavanju tog važnog elementa dela prirode su uglavnom prosperitetne zajednice. Takvo poštovanje prirode predstavlja neku vrstu više svesti ljudske rase koja prepoznaje ključnu činjenicu da mi ljudi nismo u centru svega, nego da moramo da razumemo da smo samo deo jedne velike prirodne slagalice.

Šuma je paradigma života i vitalni prostor najkompleksnijeg kopnenog eko-sistema. Društva i države koje imaju odnos zasnovan na uvažavanju tog važnog elementa dela prirode su uglavnom prosperitetne zajednice

Nedavno su u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji izbili masovni građanski protesti zbog australske kompanije Rio Tinto koja je trebala eksploatirati litij. Čitava priča bila je na naslovnim stranicama evropskih i svjetskih medija kao simbol otpora globalnom zagađenju. O čemu se zapravo radi?

Radi se o projektu Jadar koji je bio namenjen eksploataciji litijuma i bora iz minerala jadarit, koji je pronađen u Srbiji, no on predstavlja i najgoru moguću kombinaciju litijuma i bora u ovom mineralu. Da bi se iz tog minerala izvukle ove dve materije, potrebno je primeniti ekstremno agresivne hemijsko-tehnološke postupke sa korišćenjem na primer hiljadu sto tona dnevno koncentrisane sumporne kiseline. Potrebno je, takođe, na dnevnom nivou koristiti nekoliko stotina tona eksploziva za podzemnu eksploataciju, usled čega bi došlo do sleganja oko 850 hektara terena. Potrebno je napraviti nekoliko deponija od nekoliko miliona kubnih metara toksičnih i kancerogenih materija, u čemu bi bilo, takođe, i nekoliko hiljada tona arsena, koji je sam po sebi veoma otrovan, pa zatim nikla, kadmijuma i olova. Gde bi bile te deponije? Pa bile bi na priobalju reke Jadar, ispod koje se nalaze najvrednije rezerve podzemnih voda u Srbiji, namenjene snabdevanju čak i delova Vojvodine. Ako bi se napravile te deponije, Jadar koji je izrazito bujična reka i često naplavljuje okolna područja, mogao bi lako da rasturi delove tih deponija i da povuče nešto od tog otrovnog materijala u svoj tok, da ga transportuje do Drine, a Drina Savom i evo nama zagađenje na prilazima Beogradu, u Makišu, vodoizvorištu kojim se snabdeva vodom preko dva miliona ljudi glavnog grada. To još nije ni najgore, nego je to opasnost da se uništi bioraznolikost čitavog tog kraja u kojem bi se eksploatisao litijum.

Što struka kaže o takvoj vrsti eksploatacije?

Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu napravio je jednu preliminarnu studiju o uticaju projekta Jadar na okolni živi svet, koji sadrži preko 450 vrsta biljaka i životinja, od kojih je 140 strogo zaštićenih vrsta. Nedvosmisleni zaključak te studije jest da bi ta bioraznolikost bila uništena i da taj projekat ne treba da se sprovodi. Takođe, treba imati na umu da je taj kraj jedan stabilan poljoprivredni predeo u kome je svaki komad zemlje obrađen i da tu živi najmanje hiljadu četiristo domaćinstava u nekih desetak sela. Ti ljudi su inače vrlo obrazovani i vrlo kvalitetno žive od poljoprivrede: njihove škole su pune dece i čitava kultura tog kraja ima svoje autohtone kulturne specifičnosti. Takođe, ovo područje nosi naziv jadarsko-podrinjska turistička destinacija zbog izuzetnih prirodnih potencijala i ljudskih resursa za razvoj turizma u Srbiji uopšte. U dolini Jadra postoji i pedeset lokaliteta od izuzetnog arheološko-historijskog značaja i manastiri, kao zaštićeni kulturni lokaliteti. Ako bi došlo do eksploatacije, bio bi sproveden akcioni plan raseljavanja stanovništva, od kojih bi bila kupljena ta zemlja i ti ljudi bi se odatle morali iseliti. Lokalni život tog kraja morao bi da umre, uz velike opasnosti po trovanje i uništenje čovekove okoline. Još nešto: sa kolegama sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu radili smo procenu vrednosti poljoprivredne proizvodnje u dolini Jadra i došli do izračuna da je vrednost te proizvodnje viša od 80 miliona eura godišnje. Rio Sava, partnerska firma Rio Tinta, nudila je proizvodnju u vrednosti od sedam do 30 miliona eura godišnje, pod uslovom da ima profita. Ako ne bude profita, ništa. Dakle, ne postoji niti jedan racionalni razlog, ekonomski, ekološki ili naročito socijalni, za takvu vrstu eksploatacije.

Da li se litij eksploatira još negdje u Evropi?

Litijum se eksploatiše u Nemačkoj u dolini Rajne i u Engleskoj u južnom Kornvolu, ali se taj litijum nalazi u podzemnim vodama, koji se onda na vrlo elegantan način izdvaja iz te vode, bez seče šuma, sumporne kiseline i raseljavanja stanovništva. Ovu eksploataciju na ovakav način u Srbiji ne mogu nikako drugačije nazvati nego nekim stilizovanim kolonijalnim odnosom velikih multinacionalnih kompanija prema malim državama koje se od takvih pritisaka teško brane. Zemlje odakle dolaze te firme ljubomorno čuvaju te resurse, na primer kada se radi o kineskim investitorima na evropskom tlu ili kada se radi o tom istom litijumu u Portugalu, Češkoj, Francuskoj ili Finskoj, ali to je moguće na Balkanu, gde se očekuje da kontrola vlastitih resursa neće biti toliko stroga.

Deponije od 70 metara

U Srbiji postoje i drugi zagađivači, kao što su željezara u Smederevu, termoelektrana u Obrenovcu, rafinerija u Pančevu. Što je tu moguće poduzeti?

Naše društvo bi trebalo za početak uspostaviti jedan principijelan i potpuno isti odnos prema svim zagađivačima. Naše termoelektrane su najveći trovači vazduha, a kineska kompanija koja operiše na području rudnika Bora i Majdanpeka dovela je do toga da je nekoliko okolnih reka, koje su nekada bile izrazito čiste, postalo potpuno mrtvo. U Boru, u centru grada, danas postoje deponije visine 70 metara i ljudi u okolnim soliterima moraju da nakrive glavu da bi od tih deponija videli nebo. Željezarom u Smederevu smo prvo upravljali mi. Onda smo je prodali Amerikancima, koji su onda od toga digli ruke, pa tom željezarom sada upravljaju Kinezi. Potpuno je svejedno iz koje zemlje dolazi investitor ili je on iz okoline Niša: potreban je principijelan, prilično rigidan stav naše države koje su to granice, crvene linije po pitanju uslova eksploatisanja koje se ne smeju preći. Prvi i poslednji interes ove zemlje mora biti zdrav i kvalitetan život ljudi koji u toj zemlji žive. Onaj, ko god to bio, ko pređe tu crvenu liniju narušavanja čovekove okoline i zdravlja ljudi, jednostavno mora da bude strogo sankcionisan. Ne sme da bude kompromisa.

Koliko je područje čitavog Balkana zahvaćeno nečistim i opasnim industrijama?

Svetska zdravstvena organizacija izradila je nedavno studiju koja pokazuje da je čitav Balkan ekstremno zagađen i da nekoliko termoelektrana na ovom području više zagađuje vazduh nego 80 termoelektrana u Nemačkoj zajedno. Očigledno je da mi ne primenjujemo vrhunske standarde zaštite čoveka i njegove okoline. Naravno da je sigurno da takve zaštitne tehnologije koštaju, ali takođe je sigurno da svaka vlast iz državnog budžeta naprosto mora da izdvoji sredstva za ugradnju takve zaštitne tehnologije u proizvodni sistem.

Svetska zdravstvena organizacija izradila je nedavno studiju koja pokazuje da je čitav Balkan ekstremno zagađen i da nekoliko termoelektrana na ovom području više zagađuje vazduh nego 80 termoelektrana u Nemačkoj zajedno

Koliko glas naroda i civilni protesti mogu da budu pomagači kreatorima javnih politika da se takvo negativno stanje promijeni?

U poslednjih nekoliko godina bila su u Srbiji dva velika civilna protesta u prilog zaštite čovekove okoline: protest protiv malih hidroelektrana derivacionog tipa i ovi sadašnji protesti protiv Rio Tinta. U oba slučaja Srpska akademija nauka i umetnosti pravila je stručne skupove na kojima se govorilo da to nije dobro. Zatim, veliki broj naših naučnika sa referentnih instituta govorio je slično, a onda je, posle prvobitnog ćutanja nadležnih institucija, došlo do akumulacije nezadovoljstva, primarno onih građana koji su bili direktno ugroženi. I ti ljudi su počeli da se bune i njima su se pridružili i drugi. Bila je to, kako je to nazvano, “sinergija struke i motike”, i ti ljudi su izašli na ulicu. Taj krik nezadovoljstva i vapaj za pomoć probudio je javne institucije nadležne za zaštitu ljudi, resursa i prirode, da nešto urade. U slučaju malih elektrana donesena je odluka o zabrani izgradnje u zaštićenim područjima. U slučaju Rio Tinta još od aprila prošle godine skupljalo se i po 15 hiljada ljudi sa potpuno civilnim zahtevima. Takav broj nijedna opoziciona partija nije uspela da skupi. Ono što govori o ozbiljnosti situacije je da se ljudi bune u veoma malim mestima, a ne samo u velikim gradovima i da su ti protesti učestali. Mislim da je ovaj aktivizam ljudi oko svojih elementarnih prava promenio ne samo ekološki senzibilitet nego i političku kulturu. Obični građani sada razumeju da su javni poslovi nešto što se njih direktno tiče i u čemu oni moraju nešto da kažu. Politički akteri naše društvene scene sada naprosto te egzistencijalne potrebe, probleme običnih ljudi i njihov glas u javnosti moraju da uzmu u obzir. Mislim da je to za javno zdravlje i za društvene odnose jako dobro.