Da li je naš današnji život smješten samo u vremenski vidokrug „od četvrtka do četvrtka“ ili čovjekov pogled na sebe i okolinu, u eri masovnog ubrzanja, može sezati dalje i dublje od trenutnih problema i površnih atrakcija? Koliko smo vezani za naše pretke i koliko nam je stalo do mjesta gdje su živjeli, kao i do kulture i događaja koji su obilježili njihov život? Da li želimo sačuvati nešto od tog naslijeđa, odnosno mogu li živjeti zajedno prošlost, sadašnjost i budućnost? O ovim pitanjima razgovaramo s generalnim sekretarom organizacije Evropa nostra u Srbiji, Vesnom Marjanović.

Što je to Evropa nostra?

Evropa nostra je mreža organizacija civilnog društva širom Evrope koja se bavi kulturnim nasleđem. Osnovana je 1963. godine u Parizu, kao pokušaj (uostalom kao i EU) da se nakon Drugog svetskog rata u Evropi sačuvaju neke osnovne vrednosti, kao što je insistiranje na miru, približavanju različitih kultura i razumevanju da je Evropa naša zajednička kuća. U poslednje vreme mi volimo da kažemo da se brinemo i o prirodnom nasleđu, jer su to oduvek neodvojive stvari, ali sada su, kao što znamo, postale aktuelne. Na primer, u Rumuniji se vodila velika bitka za jedan stari rudnik Rošija Montana, koji je bio i kulturno i prirodno dobro i koji je novi investitor hteo da sruši. Uglavnom, naša organizacija se bavi zaštitom i materijalnog i nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Za tragom prošlosti

Kako u novije vreme funkcionira Evropa nostra?

Evropa nostra je 2018. godinu izabrala kao godinu evropskog kulturnog nasleđa, iz čega su proizašle aktivnosti kao što su održivost kulturnog nasleđa, kulturno nasleđe kao element u borbi protiv klimatskih promena i nove paradigme gradnje, što je i kod nas na Balkanu aktuelno još iz doba socijalizma kada su dominirali beton i mnogo zgrada. Taj novi pristup gradnji bi značio da se ne ruše stare zgrade, nego da se one obnavljaju, te da mora da postoji dovoljno zelenih površina kao i javnih prostora koje mogu da koriste svi – dakle, suprotno od te mahnite gradnje i eksploatacije javnih prostora, što se danas nameće kao dominanta urbanog razvoja. U tom krugu od 60 godina kulturno nasleđe se posmatra veoma široko i na tom prostoru u zaštiti tog nasleđa učestvuje veoma mnogo ljudi i organizacija uključujući i našu, Evropa nostra Srbija.

Izjavili ste jednom da briga za naslijeđe znači niz malih koraka. Što bi to točno značilo?  

To bi moglo da se kaže za kulturu u celini, a za kulturno nasleđe posebno. Evropa nostra Srbija postoji od 2007. godine i mi svake godine dodeljujemo nagradu Heroj ili Heroina nasleđa. Ove godine je dodeljujemo Svetlani Spajić (koja je mislim imala intervju u Privredniku 2022. godine), za njen rad na očuvanju muzičke baštine kninske krajine. Ona je jedna od takvih žena koja se iz nekog praiskonskog osećaja vrednosti pripadanja nekom kraju, bavi tim krajiškim kulturnim nasleđem. Takvi ljudi to ne rade zbog karijere nego iz osećaja nekog životnog zadatka.  Obilazeći razne kulturne lokalitete u Srbiji, shvatila sam koliko je važan rad, na primer, lokalnih muzealaca, ljudi u regionalnim zavodima za zaštitu spomenika kulture ili pak potpunih amatera koji imaju veliku energiju i ljubav da se založe, na primer, za porodično blago ili vredne stvari u svom kraju. To su sve ljudi koji ne traže nikakvo priznanje ni novac, nego samo imaju želju da se nešto vredno očuva. Mi smo nagradu Heroj nasleđa ustanovili baš zato što su ti ljudi često potpuno marginalizovani i uopšte nisu primećeni. Njihov rad da se nešto sačuva i obnovi u osnovi je vrlo strpljiv napor i nakon dugo godina taj rad ima tek filigranske pomake.

Kako kuca srce takvog entuzijazma?

U prvom redu to su ljudi koji funkcionišu na neki poseban, specifičan način. Njima je jako aktuelno, ne nešto što se dogodilo prošlog četvrtka, nego nešto što postoji već tristo godina. Oni imaju drugačiji pojam prostora i vremena. Oni te kategorije sagledavaju u totalu na puno dužoj liniji nego ostali ljudi. Takvi ljudi imaju oko za detalje i jako su fokusirani na njih. Recimo naša predsednica Evropa nostra Srbija, od nedavno u penziji, Slavica Vujović, pre 20 godina je sa svojim saradnicima otišla u vojvođansko selo Bač i bavila se njegovom starom tvrđavom. Ona je sa svojim kolegama, radeći korak po korak, od jedne zapuštene ruševine zaista uspela ne samo da rehabilituje tu građevinu, nego su onda ušla i evropska sredstva, pa je obnovljen i samostan u Baču. Sada taj Bač kao kulturno prirodna celina izgleda kao jedan zanimljiv prostor koji zaslužuje da se u njega ulaže, da bude sačuvan i da se o njemu neko brine. Ne samo kao o turističkoj atrakciji, nego kao o nekom tragu prošlosti, koji mnogo govori o našoj istoriji, naročito tamo gde žive različite kulturne i etničke zajednice. Jugoslavija se raspala, ali društva na njenom nekadašnjem području, uz sve probleme i dalje su multikulturna. Naša misija je dakle i u tome da podsetimo koliko je raznolika kultura u Srbiji i u ovim krajevima uopšte.

Misija Evropa nostra u Srbiji u stvari je senzibiliziranje društva za brigu o kulturnoj baštini?

Ima puno lokaliteta na koje treba obratiti pažnju. Od beogradske tvrđave na Kalemegdanu koju treba zaštititi od raznih akcija komercijalnog tipa, kao što je tzv. izgradnja gondole, preko zaštite srednjovekovnih spomenika, do inicijativa u lokalnim sredinama kao što je, na primer, ta tvrđava u Baču, mi pokušavamo da animiramo razne aktere da deluju u pravcu zaštite takvih lokaliteta materijalnog i nematerijalnog nasleđa. Mi ne možemo da zamenimo javne institucije kojima je takva zaštita posao, ali možemo da lobiramo za takvu aktivnost. S obzirom na to da su naši članovi ili saradnici istoričari umetnosti, arhitekte i arheolozi, oni nam signaliziraju gde se nalaze osetljiva mesta, a vrlo često nam se javljaju i građani ili male organizacije da nam prijave određene probleme: zapuštenost, nebrigu ili štetu na takvim lokalnim područjima. Konačno Republika Srbija je potpisnica Faro konvencije koja kaže da je primarna osobina kulturnog nasleđa to što je ono vredno za društvo. Dakle, ne radi se o nečemu što samo pripada prošlosti, nego je kulturno nasleđe važno i za generaciju danas i za onu sutra. Osim toga ono može da ima jednu vrednost za jednu generaciju, a sasvim drugu vrednost za onu drugu. Nasleđe može biti prostor za razgovor i za debatu tako da je nasleđe višeslojna tema, čak savremenija nego što mi to mislimo.

Koliko je Evropa nostra u Srbiji regionalno povezana?

Mreža Evropa nostra u Evropi broji preko 200 organizacija, uključujući i našu, ali takvih sličnih organizacija koje vode brigu o kulturi ima još. Znam da u regionu ne postoje takve lokalne evrope nostre, ali mi imamo partnere među nevladinim organizacijama i stručne ljude u tim krajevima sa kojima usko sarađujemo. Recimo ove godine kandidat za evropsku godišnju nagradu Evrope nostre je organizacija Društvo prijatelja dubrovačke starine koja se godinama bavi očuvanjem i čišćenjem dubrovačkih zidina. Ili recimo Srpsko narodno vijeće iz Zagreba dobilo je nagradu Evrope nostre u kategoriji „Angažman građana i podizanje svesti“ za svoj projekat „Tišina koja je srušila spomenik“, posvećen Spomeniku pobjede naroda Slavonije Vojina Bakića u Kamenskoj.

Buđenje humanizma

Koja su ograničenja i problemi u zaštiti kulturnih dobara?

Problem zaštite kulturnih dobara vrlo često je uzrokovan brzinom načina života kojim danas živimo, ali takođe i brzinom izbornih ciklusa za nosioce javnih politika. Na primer, svake četiri godine bira se neka gradska, regionalna ili državna uprava. Šta vi možete da uradite na zaštiti kulturnih starina za te četiri godine, kada nakon vas dođe neka druga uprava kojoj je prioritet  finansiranje lokalnog košarkaškog kluba!? Osim toga, ako si ti recimo ministar kulture, ti odmah moraš da pokažeš rezultate svog rada, da se to izmeri i slika, a za rezultate u zaštiti i obnovi tvrđave ili crkve treba deset do petnaest godina… I onda imate paradoks baš kod jednog od naših ministara kulture, koji je u jednom trenutku otvorio nekoliko kapitalnih objekata kulture, pa se činilo da je sve to njegovih ruku delo, a ti projekti su započeti davno pre njega. Za bavljenje očuvanjem nacionalne kulture potrebni su posvećenost, strpljivost i ustrajna briga. Sa stajališta javne politike potrebna je strategija, a ne slučajna kampanjska akcija. I onda je to konačno stalna borba: da dobiješ sredstva, da tvoj projekat traje, da imaš vredne saradnike i da je tebi važno to zašto se boriš.

Postoji i evropska lista ugroženog kulturnog naslijeđa?

Da, to je lista koja se formira svake godine na evropskom nivou, na koju se bira sedam najugroženijih lokaliteta kulturnog nasleđa. U Srbiji je na toj listi prva bila jevrejska sinagoga u Subotici, koja je zato što je došla na tu listu sačuvana i obnovljena i danas je u upotrebi. Na listi je bila tvrđava na Kalemegdanu, manastir Dečani, a danas su na toj listi stare vodenice iz Bistrice sa homoljskog područja. U regionu je na toj listi bilo partizansko groblje izgrađeno prema ideji arhitekte Bogdana Bogdanovića u Mostaru, pa zatim zagrebački Mirogoj nakon zemljotresa 2020, pa stara pošta u Skoplju… Takva lista je tek inicijalni okidač da se pokrenu snage neke regije, ljudi i sredstva, da se taj projekat realizuje. Negde u sredini između evropskog nivoa zaštite kulturnog nasleđa, države Srbije i potreba u lokalnoj sredini da se jedan lokalitet zaista zaštiti, nalazimo se mi iz organizacije Evropa nostra Srbija da pripomognemo u toj korespondenciji između ta tri nivoa. Mi predstavljamo glas građana u zaštiti kulturnih dobara.

Kulturno naslijeđe se štiti od zaborava prošlosti. Kako se kulturno naslijeđe štiti od ravnodušnosti budućnosti? Koliko su u vezi priroda i kulturne starine?

Nedavno je Evropa nostra objavila jedan dosta važan dokument koji se zove „Evropske zelene politike u oblasti kulturnog nasleđa“ u kojem je pokazala da kroz tu tzv. zelenu tranziciju u koju je Evropa ušla kulturno nasleđe može da odigra veoma konstruktivnu ulogu. Zelena tranzicija znači da se sada svi vraćaju na stare zanate, cirkularne ekonomije, osmišljavanjem i stvaranjem proizvoda na takav način da im se maksimalno produži životni vek, ali i upotrebom, održavanjem, servisiranjem i reciklažom materijala koji dolaze iz prirode. Ta veza između kulture i ekologije u knjizi je jako dobro objašnjena, uz primere da onda i železničke stanice postaju mala središta kulture, da su u trendu parkovi prirode i slično.

Koliki je značaj ovakvog povezivanja?

Takvi programi, u stvari, usporavaju naš život i daju nam šansu da se osvrnemo, da razmislimo i da se vratimo sebi i da ponovo uočavamo detalje. Takvo iskustvo nam omogućava da nakon dugo vremena shvatimo da smo se u nešto udubili, da smo se nečemu posvetili i da nismo više toliko površni, sa gomilom nepotrebnih informacija.

Koliko je kulturna baština važna za generaciju mladih koja dolazi?

Za početak, sasvim je neverovatno kada se u nešto udubite, koliko vas to može ispuniti i nahraniti vašu unutrašnjost. To usporavanje koje se postiže tim kreativnim bavljenjem detaljima oko nas, koji potiču iz prošlosti i koji žive u sadašnjosti, naročito je važno za današnju mladu generaciju koja živi sa poremećenom pažnjom. Ona raste u vremenu ubrzanja, koje joj ne dopušta da sazna šta znači zaustavljanje i posvećivanje vremena nečemu što je bitno, u kombinaciji prirode, kreativnosti i ljudskih ruku. To zaustavljanje i obraćanje pažnje na važne detalje konačno znači probuditi ponovo humanizam u sebi, jer ako ta naša osobina zbog sulude brzine ovog vremena uvene, sa čovekom u budućnosti neće biti dobro.