Glumac, reditelj i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu Radoslav Rale Milenković televizijskoj i filmskoj publici najpoznatiji je kao Raka iz serije “Vratiće se rode”, a onda i iz filmova “Sedam i po”, “Smrt čoveka na Balkanu”, “Led”, “Beogradski fantom”… Pozorišna publika najbolje ga poznaje po monodrami “Naši dani” čiji je Milenković kompletan autor, od dramatizacije prema satiričnim pesmama Vladislava Petkovića Disa i najznačajnijim pripovetkama Radoja Domanovića, preko režije, do glume. Iako je od premijere prošlo 33 godine, ova predstava koja oštro, kritički bespoštedno i duhovito slika vlast ogrezlu u korupciji i nasilju kao i servilno i poslušničko građansko društvo, i danas je aktuelna. Iz mnoštva zapaženih i nagrađivanih uloga, iz čak 96 režija u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji, Makedoniji, Mađarskoj i Švedskoj Milenković izdvaja upravo ovu predstavu kao ostvarenje koje ga najsnažnije predstavlja kao društveno biće. “Više od polovine svog života zapravo pokušavam da tu predstavu učinim zajedničkom temom sa publikom, a ona je i zanatski najzahtevnija u svakom smislu jer za tih sat i deset odigram 36 likova”, kaže. Početkom aprila na zagrebačkoj Sceni Ribnjak “Naše dane” izveo je 1573. put. Gostovanje smo iskoristili za razgovor sa ovim renomiranim glumcem, rediteljem, ali i pesnikom.

Često vas pitaju da li vam je draža gluma ili režija, a vi umete da odgovorite Čehovljevim: “Režija je moja zakonita supruga, a gluma ljubavnica.” Gde je tu poezija, književnost? Koje je njeno mesto?

To je moj tajni san o idealnoj ženi, ako ćemo u duhu te dosetke. Pesme pišem kad ne mogu da izdržim da ne napišem. Zato ih nema mnogo i zato sebe ne mogu da smatram pesnikom nego čovekom koji iz strasti ponekad nešto zapiše, kad mu se učini da je to što oseća možda dostojno jezika. Kad sam bio mlađi, nisam mogao da odolim pa sam objavio dve knjige, ali onda sam se malo opametio, pa sam manje objavljivao. Kako ulazim u starost, prijatelji me ponovo uvlače u taj “porok” i obećao sam knjigu iduće godine.

Skeniranje ljudske prirode

Koliko mladi glumci danas čitaju?

Čitaju, ali ne u meri u kojoj bi trebalo. To je logična posledica sveta kakav je. Mladi umetnici, recimo moji studenti, deca su svoga doba pa im se ne čini da su im knjige naročito potrebne. Ono što igraju sve ih ređe obavezuje da nešto pročitaju, jer je dovoljno da nešto “isprojektuju”. Međutim, stvarati se može samo iz razumevanja, poniranja, pronicanja u svet, u ljudsku prirodu u svojoj savremenosti. Niko, naravno, ne može da zna sve, ali sve knjige znaju sve. Ako ne čitaš, ako radiš samo iz onog pojavnog, doslovnog, očiglednog, teško možeš da razumeš svoje vreme i ljude oko sebe, na kraju krajeva samoga sebe. Suština i najdublji smisao ostaju za tebe večna tajna ukoliko ne pronađeš te tajne u knjigama, u muzici, u slikama prošlosti. Jer ovo danas ne počinje od danas, ono je neminovna, možda ne uvek logična, ali neminovna posledica prethodnoga i ako nema tog razumevanja, onda se sve svodi na elektronsku simulaciju bas bubnja i samo poskakuješ na stolici umesto da ti muzika ukine fiziku, težinu, da pretvori sve u hodanje po vodi, nekakvo levitiranje unutrašnje, neki let.

Kombinacija koju ste vi odabrali nekako se čini najprirodnijom. Gluma, režija i književnost na neki način se dopunjuju.

Dopunjuju se, to sve pripada nekoj potrebi i strasti, potrazi da se sazna svet i da se sazna ljudska priroda, ne nužno iz pozicije filozofskog razmatranja nego iz najjednostavnije potrebe da uopšte razumemo ljude oko sebe, da razumemo šta ćemo mi uopšte ovde, šta radimo na ovoj planeti, koja je svrha. Sveukupna umetnost nastala je i nastaje iz duboke potrebe da se razume svet, da se izrazi razumevanje sveta. Umetničkom izražavanju mnogo je više doprineo instinkt nego znanje. A umetnost se poslednjih decenija pretvorila uglavnom u neku demonstraciju koncepata i nekih racionalnih, programskih zastupanja. Tako smo i stigli do toga da umetnost u nekom autentičnom nepatvorenom obliku više gotovo i ne postoji, nego su sve to neki “projekti”.

Pesma “Naši dani” nastala je 1910. godine. Aktuelna je i danas. Nažalost. Aktuelan je i Domanović. Osim osećaja da su upravo naši dani najgori od svih dosadašnjih, što nam je zajedničko s vremenom koje ova pesma i ove pripovetke opisuju, šta se promenilo?

Sa genijalnom umetnošću i genijalnim piscima uvek je tako, a takvi su i Domanović i Dis, svako vreme se upiše u njih. Ne samo kad je u pitanju dnevno-politički nivo, nego uopšte i kao pravi proroci i genijalni umetnici napisali su nešto što nije samo slika stvarnosti i najmanje je slika naše stvarnosti, nego je to slika ljudske prirode. Domanović je toliko duboko pronikao ne samo u mentalitet već u univerzalnu dimenziju ljudske poročnosti, slabosti, u ljudske mane, toliko ih je dobro video i tako je to dobro opisao, gotovo šaljivo. Da nije istinito, bilo bi šaljivo. Pošto je istinito, onda je i strašno. To je mnogo večnija pojava i mnogo je to dublja naša osobina da smo ulizice, da smo pokvareni, pohlepni, gramzivi, da smo moralne nakaze. Ili su barem ti ljudi koji nas vode i koji su iz nekog razloga poslednjih decenija napravili svet u kome politika odlučuje o svemu, a ne znanje. U kom je partijska pripadnost vrhovni kriterijum da li ćete biti u poziciji da stvarate, ne da radite, nego da stvarate. Svet polako sve više stvari pravi, a sve manje stvara. Možda je to način da svet propadne.

Da li je to večna tema samo u ovom našem podneblju?

Ne mislim tako, mislim da je svet Domanovićevih pripovedaka mnogo univerzalniji. Imao sam sreće da igram ovu predstavu i za mađarsku publiku, za švedsku publiku i to je svugde jednako razumevano, ne u smislu prepoznavanja aktuelnog političkog trenutka, ali suština je svugde prepoznata i ni jedna nacija nije pošteđena tog domanovićevskog skeniranja društva i ljudske prirode. Drugačiji su sistemi, društvena struktura, institucije koje zapravo i postoje da bi nas zaštitile od nas samih. Mi, u ovom delu sveta, nažalost nemamo zdrava društva pa je zato to kod nas mnogo vulgarnije, ali i švedski i norveški i nemački i svaki drugi mesar isto bi voleo da malo lupne vagu, i tamo je čak i sirće slatko samo kad je džabe i tamo postoje iskušenja, ali sistem je takav da te odvraća od loše namere i ti u strahu od posledica ipak kontrolišeš svoju mračnu prirodu.

Umrli su svi heroji i proroci, kaže Dis. Ko su heroji našeg doba? Ima li ih?

Nije ovo vreme za heroje. Nema heroja zato što nema opšteg sistema vrednosti u kojem bi te pobuna učinila herojem. Pobune protiv volje bogova, koji te slepom silom i svemoći kažnjavaju za hibris, odavno nema, odavno su ljudi “pojeli” bogove. Epoha koja nema boga nema ni pobunu. Kad nema stradanja i žrtve herojskog čina, nema ni heroja. Umetnost bi u našem vremenu možda mogla biti jedna dostojna zamena za boga jer umetnost je oduvek, bez obzira na to da li je sakralna i nastaje kao molitva ili nastaje kao svojevrsno kajanje i uteha i uteha za bezbožnost i unutrašnje odsustvo nade, spasonosna. U našem vremenu, međutim, zamena za boga je – lova. Bog našeg doba je u švajcarskoj banci.

Široj publici ste poznati najviše kao Raka iz serije “Vratiće se rode”. Mislite li da je to samo zato jer je lik komičan i specifičan ili je ta popularnost zapravo izraz nezadovoljstva zbog centralizacije, animozitet prema Beograđanima?

Ta je serija vrlo dobro prepoznala sukob sela i grada, gde više niko nije čist, grad je prepun seljaka, a selo je prepuno nekih simulacija grada i nekih potreba da se živi kao u gradu. Serija pronicljivo slika ovaj naš svet i trenutak u kome nema autentičnosti, štaviše, svi se odriču autentičnosti zbog pohlepe prema nekim spoljnim znacima ispraznih pojava i materijalnoga zgrtanja. I nezadovoljni svojim beznačajnim životom pokušavaju da to kompenzuju spoljašnjim znacima željenog identiteta. Mislim da se o tome u njoj radi. A što se tiče tih nekoliko replika koje iskazuju animozitet prema Beograđanima, “Beograđani, mamu vam jebem svima…”, iz nekog najličnijeg nezadovoljstva publika je u tome prepoznala i predrasudu i stereotip da su Beograđani sve oteli, da sve ide u centar, da nama ništa.

Treba da nas spajaju vrednosti

U svom pozorišnom radu bili ste vezani i uz Zagreb, sarađivali ste sa brojnim ovdašnjim umetnicima, od 1984. do 1987. bili ste član Teatra &TD.

Živeo sam u Zagrebu od 1981. do 1991., najlepše godine svog života sam proveo u Zagrebu, imao sam pravi život tu, imao sam ženu, imam još uvek pola stana… To je zaista bilo vreme velike živosti, na kulturnoj sceni se svašta dešavalo. Imali smo Zagreb i ja saradnju u najboljim godinama – i mojim i njegovim.

Koliko je ta nasilno prekinuta saradnja danas živa?

Složeno je to. Što se tiče same kulturne slike, saradnje, nemoguće je operativno to obaviti bez podrške institucija. Jednako tako je to zaustavljeno kao što se jednako u nekom periodu forsiralo, pa se sada jednako ne zna šta je. Nije to samo pitanje da li gostujemo jedni kod drugih. Kako kaže Miljković, ako smo pali – bili smo padu skloni. Sve što ima unutrašnju snagu i vrednost – i dalje je živo, ono se ne pojavljuje kao dominantno, ali ono što čini suštinu neke kulture ne dešava se na festivalima, na smotrama i na protokolarnim razmenama. To se dešava u delima koja ostaju. Koliko je sve to zapravo isti prostor, to je više pitanje politike nego što je pitanje samih umetnika. Političke veze, istorijski tokovi, sukobi, interesi u stvari čine da ljudi nemaju osećaj zajedništva. Potreba umetnika da pripadaju svojoj nacionalnoj kulturi, da budu srpski glumci, srpski pisci, to govori o ličnoj pameti, širini, samopouzdanju. Paradoks u svemu tome jeste što tvoja umetnost mora da počiva duboko u tebi, i ona je krajnje lična, nije čak ni lokalna nego je pojedinačna. A s druge strane morala bi da važi, da postoji jednako vredna i za sve druge, za ceo svet.

Prave, istinske veze i razmene rezultat su uzajamnog poštovanja, razumevanja, prepoznavanja. Treba da nas spajaju naše vrednosti i tako, verujem, i jeste. A to što nismo u prilici da jedni drugima češće prikazujemo predstave, filmove, knjige… to je zasluga političara. Ali ne zato što oni zabranjuju srpsko u Hrvatskoj i obrnuto, već zato što u razmeni kvaliteta nema prostačke zarade. Kad bi bilo zarade u tome da se Srbi i Hrvati vole, znate kako bi se voleli. Za mene je u celoj toj priči od 1990-ih naovamo najodvratnije, ne uveravajući nikoga da nije onako kako misli, to što je rat jedan dobar biznis. Možda i najbolji. A kad dođe trenutak da je mir bolji biznis, onda se napravi mir. Koji ništa ni ne želi istinski da reši, već je on posledica pohlepe i želje za većom zaradom. Običan, mali, nedužan čovek, i Srbin i Hrvat, biva mrcvaren i manipulisan i ni ne pomišlja kako je političkim elitama jedino važno ko kome uzima reket i ko u tu svrhu ima više robova i “mrtvih duša”.

Predstava “Izlaz” koju ste 1982. napravili sa Sretenom Mokrovićem u Teatru MM u Zagrebu nije bila zabranjena, ali ste imali dosta neprilika zbog nje?

Nije bila zabranjena, ali smo za nju osuđeni – od dubrovačkog suca za prekršaje Željka Fabijanića dobili smo presudu na 40 dana zatvora. Osuđeni smo za vređanje rodoljubivih osećanja samoupravnog socijalizma, tekovina revolucije… Onda smo se žalili, pa su nas poslali u vojsku i posle dve godine proces je zastareo i to se zaboravilo. Zanimljivo je bilo gledati kako nas je ko i koliko branio ili napadao. Mi smo ipak odlučili da ne prestajemo da igramo predstavu, dok nam neko to zvanično ne zabrani. Međutim, niko se nije usudio, čak ni oni koji su bili zaduženi da prate da li je sve ideološki čisto. Za njih je to bila velika zbrka, ja sam bio Srbin koji živi u Zagrebu, Sreten Mokrović je Hrvat, a igrali smo Bećkovića, po knjizi njegovih kolumni iz 1960-ih godina “O međuvremenu”, koja je objavljena u Zagrebu u izdavačkoj kući Znanje. Bila je to atipična kombinacija i nije se mogla lako sahraniti uobičajenim partijskim metodama, a pritom smo bili jako mladi i van pozorišnih institucija, dakle nebitni. Jednostavno smo odlučili da nastavimo da igramo. I igrali smo. Naigrali smo se našeg “Izlaza”, blizu 500 puta, širom Jugoslavije.

Ima li danas subverzivnosti u teatru?

Nema. Danas je dozvoljeno sve jer je čitava kultura a ne samo umetnost – nebitna. Subverzivnosti, kakva je postojala u vreme socijalizma, u umetnosti više nema. Međutim, to ne čini umetnost nužno beznačajnom. Gledao sam neke predstave mađarskih reditelja Janoša Ača, Gabora Žambekija i Tamaša Ašera. Osamdesetih godina pobeđivali su na Bitefu, to su bile veličanstvene predstave, politički subverzivne u odnosu na sopstveni socijalizam, koji je bio mnogo suroviji i mračniji nego naš, jugoslovenski. Onda sam nekoliko godina nakon pada Berlinskog zida gledao Direnmatovu “Posetu stare dame” slavnog kapošvarskog pozorišta, u režiji Tamaša Ašera, možda najznačajnijeg živog pozorišnog reditelja u Mađarskoj. Bio sam veoma nestrpljiv da vidim šta je ostalo od one nekadašnje žestine i subverzivnosti iz 1980-ih godina. Pogledao sam tu fantastičnu predstavu i shvatio da u umetnosti uopšte nije presudna aktuelnost nego savremenost. Dnevnopolitičko, neretko, čak zamagljuje stvar. Mnogo je važnije da je nešto društveno angažovano i zapitano nego da je politički aktuelno. U pozorištu je najvažnije iz savremenog trenutka problemski razmotriti pojavu i svojim tumačenjem isfiltrirati i sebe i društvo od tog otrova koji u stihiji vulgarnog i pohlepnog sveprisustva politike satire i vrednosti duhovnog plana.

Na čemu trenutno radite?

Igram predstavu “Naši dani”, putujem dosta s njom. Igram i dve predstave u Zvezdara teatru, u “Kumovima” Dušana Kovačevića i u novoj predstavi Nebojše Romčevića “Pasivno pušenje” u režiji Egona Savina. U Srpskom narodnom pozorištu gostujem kao glumac u “Bogojavljenskoj noći”, a u Ateljeu 212 gostujem u predstavi “Lice” Aleksandra Galina, u jednoj divnoj i gorkoj, nežnoj komediji o bedi u tranziciji. Sa Tatjanom Kecman i Milenom Čučilović igram u našoj maloj nezavisnoj produkciji komad koji se zove “Sirena i Viktorija”. Uprkos nezainteresovanosti države i institucija za kulturu, pronalazim načine da neku svoju strast zadovoljim i održao sam nadu da do ovoga što radim nije stalo samo meni već i publici.

 

Fotografije: Marija Erdelji