fbpx

Nikola Pejaković: Svi moji Krajišnici su Govoruše

Nikola Pejaković: Svi moji Krajišnici su Govoruše

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on facebook
Share on twitter
Share on telegram
Share on whatsapp
Glumac, režiser, muzičar i scenarista koji je radio na brojnim kultnim ostvarenjima kao što su "Lepa sela lepo gore", Vratiće se rode", Kosti", "Ustanička ulica",... govori za P-portal
nikola pejaković

Široj publici najpoznatiji je kao glumac, sa više od 30 uloga od 80-ih naovamo – počevši od TV drame Apstinenti, preko filmova Rat uživo, Kaži zašto me ostavi, Lepa sela lepo gore, Rane, Mrtav ‘ladan, pa preko serija Složna braća, Crni Gruja, Južni vetar, Meso, Kosti, 12 reči,… Školovan je i nagrađivan kao pozorišni reditelj, zaposlen u Narodnom pozorištu Republike Srpske. Izdao je do sada četiri muzička albuma, koji privlače ljubitelje dobrog zvuka i teksta, bez obzira na žanrovske preferencije. Ono što je širom regiona možda manje poznato, jeste da je upravo on „napisao“ brojne svima nam poznate likove i zaplete. Nikola Pejaković Kolja scenarista je ako ne jedinog u svetu, a onda sigurno jednog od retkih filmova o ratu snimljenih u jeku tog istog rata, nekoliko kilometara od borbenih linija, u kojem su statisti bili pravi vojnici – Lepa sela lepo gore. Napisao je scenarije i za brojna druga kultna ostvarenja – Ustanička ulica, Vratiće se rode, Rat uživo, Ledina, Banjalučka trilogija, kao i za film o Tomi Zdravkoviću koji se upravo snima. Nije nam poznato da se neko stručan do sada usudio da kaže u čemu je najbolji, a mi smo ga pitali u čemu je on najviše svoj.

Mnogo puta su vas pitali – režija, gluma, pisanje ili muzika? A čak ste završili i srednju likovnu školu, zaista ste svestran umetnik. Mi ćemo ipak ponoviti ovo pitanje, u čemu ste najviše svoji, u čemu najviše uživate?

Mogu samo da kažem šta sam završio od škole, a to je pozorišna i radio režija na FDU. Diplomirao sam relativno skoro, što nije neuobičajeno na tom fakultetu, a bavim se raznim stvarima. Sve ono što radim je rezultat nekih mojih sklonosti. I muzika i pisanje i režiranje u pozorištu. Ja to ništa ne doživljavam kao posao, ali se držim profesionalnih, esnafskih pavila koja su vrlo jasna. A što se tiče uživanja, gitara je ipak nešto što mi pruža najviše zadovoljstva. Kao što je i muzika najbliža Bogu i kao što je muzika jedan univerzalni jezik. To što mozak diriguje, što Gospod šalje, pa vi to onda prstima… To nekako izlazi najtačnije i najčistije, nema između vas nikog, nema drugih ljudi, nema publike, nema kamera. U tom smislu se može reći da je muzika nešto što mi najviše prija.

 

Rođeni ste sa četiri prsta na jednoj ruci. Reklo bi se da ste dobro prošli u toj podeli. Bog vam je uzeo samo jedan prst, a dao toliko talenata.

Slažem se potpuno s vama. Ja mislim da svi ljudi imaju darove i nemaju darove za nešto. Mislim da su mediji i vrijeme u kojem živimo doveli do toga da su ove stvari kojima se ja bavim popularne. Ljudi danas vole glumce, a nekada su glumci bili talog društva. I danas neki to misle. U srednjem vijeku su bili pravi talog, nisu smjeli biti sahranjeni na groblju nego su bili sahranjivani sa psima. I odjednom su sad u 21. vijeku elita, a sve zbog medija i vremena koje je nove karte podijelilo. Ali mislim da svaki čovjek ima dar za nešto.

Iz filma Lepa sela lepo gore

Šta mislite da li kao društvo venemo ili zrimo?

Mislim da ljudi treba da se bave sobom, a ne politikom. Kao kolumnisti što imaju stavove o svemu, i u pravu su, ali u stvari čovek treba da se bavi sobom i da je zahvalan Bogu što je živ i što ga Bog drži na zemlji. Čim si nezahvalan, nastaje neki problem. Ja ne mogu da se mirim sa nekim ko želi da se svađa. Ja mogu samo da ga volim i to je to, a da se mirim, da se slažem, tolerišem, ne mogu.

Kad ste spomenuli ljubav, mislite li da postoji nesrećna ljubav? Pa i onda kad je neuzvraćena.

Ne, prava ljubav ne može da bude nesrećna. To je povezano sa nezrelošću, neshvatanjem uopšte šta je ljubav. Ne postoji neuzvraćena ljubav, to je – ja ti dam, da ti meni daš, to je prostitucija, ljubav iz petparačkih romana, melodramsko naklapanje. A to nema ništa zajedničko sa pravom ljubavlju, koja je bezuslovna. Vi čoveka volite onakvog kakav jeste. Tačka. I ne tražite ništa za uzvrat. Tačka. I u tom smislu nema neuzvraćene ljubavi, jer ne tražite ništa za uzvrat.

„Sve ima tačku pucanja“, glasi krilatica serije Kosti, drugog dela Banjalučke trilogije. Lako je dozvoliti sebi „pucanje“, ima nešto mnogo teže, izazovnije, a to je sastavljanje. Kako se sastaviti?

Reditelj je izvukao tu rečenicu, ja ne bih da se mene pitalo. Nemam ništa protiv, ali mislim da je to izvučeno da bi se pomoću te replike pravila, u pozitivnom smislu, jedna mala propaganda serije. To sa onim dubljim u seriji nema puno veze. Serija se bavi, upravo što ste vi sad rekli, sastavljanjem. Kad pogledate Kosti, a i ja sam to primijetio tek naknadno, odnosno, ukazali su mi na to – naši junaci se smiju prvi put tek u zatvoru!

Oni su tamo zapravo oslobođeni.

Jeste. A to ni pisac nije htio da se desi, ali se desilo. Sastavljanje je možda teži proces, ali je sigurno oslobađajući i jedini mogući. I Meso i Kosti i Koža su jedna velika ispovijed. Odnosno, naša slika ovog svijeta i ove stvarnosti. I, što je rekao naš novi patrijarh Porfirije, čovjek kad se bavi umjetnošću, on se u stvari bavi ispovijedanjem. S tim što to što ispovijeda koristi i njemu i onom Drugom. Tako bi barem trebalo da bude.

Foto: Bosonoga produkcija

U svakoj od svojih formi „ispovijedi“ imate širok raspon. U muzici, recimo, s jedne strane „Haljinica boje lila“ i „Divna“ iz Senki nad Balkanom, a s druge „Kolja i grobovlasnici“.

Jeste, to izgleda kao neki pačvork, ali što se mene tiče, ja to vidim kao jedan put. U muzici je to sve bluz, ako pogledate harmoniju Divne ili Haljinice ili bilo kog drugog mog izleta u narodnu muziku. Ne izvornu, već onog prelaska, kad je imala dušu… Nije tu čak ni problem žanra danas nego poruka koje se šalju. Ova danas muzika promoviše prostakluk, a to Silvana i Toma nisu promovisali.

 

Tema Krajišnika se provlači kroz mnoga ostvarenja na kojima ste radili. Kako vidite sudbinu te populacije?

To je problem našeg društva koje nema potrebe da piše o modernoj tragediji, o najvećem egzodusu, najvećem etničkom čišćenju, pored sarajevskih Srba. Odaću vam jednu tajnu. Studirao sam s jednim čovjekom iz Knina koji se zove Dušan Govoruša, pozdravljam ga ovom prilikom. On mi je bio prijatelj, i danas ga volim. Bio je iz jednog sela kraj Knina, odakle je protjeran. Najprije je otišao u Beograd, pa onda u Kanadu. I ja sam u svakom scenariju koji sam pisao svakom liku koji je bio iz Krajine ili imao veze sa Krajinom davao to prezime. Govorušu imate i u filmu Ustanička ulica i imate ga na još nekoliko adresa.

Šta možemo očekivati od Kože?

To je treći deo trilogije i svojevrsna kruna. Naša želja da komuniciramo i sa precima i sa potomcima, da ostavimo svedočanstvo. U tom smislu nam je važno mišljenje publike, javnosti, vrlo smo emotivno doživeli reakcije na Kosti koje su bile fenomenalne u Srbiji i u regionu. Ali i Kožu ćemo, kao i prva dva dijela, ipak praviti kao naše lično svedočanstvo, ne dokumentarno, to je fikcija gdje se bavimo ispovijedanjem, pokajanjem kao krunom svega, duhovnog života, ishodištem. Jer bez pokajanja ne može da postoji dobra smrt.

Sve ima tačku pucanja, kako je reditelj Kostiju istaknuo. Ali se sve može i sastaviti. Kako ste se vi sastavili?

Uz Božju pomoć, bez Boga nisam mogao. Pokušavao sam, vjerujte mi, ali nisam mogao. I dobro je da nisam mogao. Jer bih se krivo sastavio. Kao ruku kad slomite pa ne odete kod doktora nego je sami namještate, tako i ovo. Mislim da svi mi imamo istu sudbinu, kad se okreneš, možeš u čovjeku koji prolazi vidjeti da je on ti i da si ti on. I to jeste nešto što nas spaja u jedno. I to je jedina naša šansa, da pomognemo, kad neko padne da mu pridržimo krst i nosimo ga jedno vrijeme, koliko treba.

Nisam ja sam sebe spasio, mnogi su mi pomogli, nosili taj krst. Ne bih ja to mogao sam. Mislim da je to suština duhovnog života. Rodimo se, a ne znamo da živimo, kao što ne znamo ni da hodamo, nego učimo vremenom. Neko ne nauči nikad, neko zaluta. U tom smislu, mislim da je jedino moguće sastaviti se uz božju pomoć. Treba biti skrušen i pustiti druge ljude da žive, a ako im se i upetljaš u život, onda im se upetljaj tako da im poneseš krst, a ne da im soliš pamet.

Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: