Ona poznata dosetka u kojoj se subjekat nudi da “pogleda” iako nema doktorsku diplomu ovih je dana na ovim našim prostorima dovedena do krajnjeg apsurda. Kod nas niko nije čak ni pogledao, a svi daju dijagnoze. Presude, ocene, mišljenja, terapije… Pa i oni koji se ograđuju time da “nisu pogledali”, opet imaju šta da kažu i ne odbijaju da odgovaraju i komentarišu. Radi se, naravno, o filmu “Dara iz Jasenovca” reditelja Predraga Antonijevića, koji ne prestaje da uzburkava javnost otkako je kandidovan za Oskara. Bolne istorijske teme, iako legitimna filmska inspiracija, osetljivo su tlo, podložno manipulaciji i vrlo često vanumetničkom pristupu i prikazu, a pogotovo kritici. Ovakvi filmovi lako mobilišu one najniže, plemenske nagone i podstiču polarizaciju na “mi” (koji nikad nismo u dovoljnoj meri prikazani kao žrtve i stradalnici) i “oni” (koji nikad nisu u dovoljnoj meri satanizovani).

Kako bilo, dok nam se svima ne ukaže prilika da zaista pogledamo film “Dara iz Jasenovca” i procenimo njegovu umetničku vrednost, imali smo prilike (i još uvek imamo, na platformi RTS Planeta) da pogledamo jedno nedavno vrhunsko ostvarenje sedme umetnosti, koje se takođe referiše na istorijsku temu.

Radi se o seriji “Kosti” scenariste Nikole Kolje Pejakovića i reditelja Saše Hajdukovića. “Kosti” predstavljaju nastavak hvaljene televizijske serije “Meso” i zajedno čine prva dva dela najavljene “Banjalučke trilogije”, a nastale su u koprodukciji banjalučke kuće Bosonoga i Radio-televizije Srbije. Kritika je jednoglasna u pohvalama svih aspekata ovog televizijskog ostvarenja, a čak ga je i Svetislav Basara koji, kako je rekao, ne misli da išta dobro može doći iz Nazareta i Banjaluke, pohvalio i toplo preporučio. Ono što je pored izvrsne glume, precizne i efektne režije i vrhunskog scenarija za ovu seriju karakteristično jeste to da je ona jedna od retkih koja skreće pažnju na traume i posledice koje prate ljude koji su tokom ratova devedesetih ostali bez svojih domova i prošli izbegličko iskustvo.

Radnja serije je smeštena u Banjaluku koju na svim nivoima razjedaju kriminal i korupcija. Poigravajući se sa naslovom sezone, Pejaković svoja dva glavna junaka naziva istim imenom – Kosta.

Kosta Govoruša (glumi ga Jovo Maksić), izbeglica iz Krajine, nesnađeni marginalac životari u memljivom podrumu, od danas do sutra radeći fizičke poslove, bez ambicija i zatvoren u sebe. Govoruša je urbana legenda jer je kao dete spasio sestru i vozio auto iz Knina ka Banjaluci za vreme Oluje. Glumac Jovo Maksić je, kako je više puta isticao, ovu ulogu doživeo prilično lično jer je i sam, poreklom iz Bosanskog Grahova, izbegao tokom Oluje. Govoruša ćutke trpi i posmatra nepravde, međutim, kao što i moto serije glasi “sve ima tačku pucanja”, i on u jednom trenutku puca, a glavni okidač je bilo silovanje iste te, rođene sestre. Počinje da ubija, najpre silovatelja, a onda i bahate, korumpirane, one koji “to zaslužuju”.

Drugi Kosta, političar u usponu Kosta Gajić (glumi ga Ljubiša Savanović) i njegova supruga Zorica (Milica Janevski), direktorka marketinške agencije, pripadaju banjalučkoj eliti. Gajić postepeno gradi političku karijeru, od službenika do ministra policije. Međutim, isti taj izvitopereni sistem čiji je on miran i poslušan sledbenik dovešće i njega do tačke pucanja, te će i sam okrvaviti ruke.

Serija je zapravo priča o tome kako se postaje zločinac, šta je to u ljudskoj psihologiji što poštenog i dobroćudnog čoveka, kakvi su obojica protagonista, navede da uzme pravdu u svoje ruke. To je i priča o borbi obespravljenih, o pokajanju, ali i slikovit prikaz jednog (ne)vremena. To je i priča o traumama iz detinjstva koje oblikuju čoveka. Ali nikako crno-bela priča koja pojednostavljuje izbegličko iskustvo, jer među istom tom populacijom čiji je reprezentativni predstavnik Govoruša ima i ratnih profitera, kvazidomoljuba koji instrumentalizuju sudbinu svojih sunarodnika.

Najzaslužniji za ovako uspelu, višedimenzijalnu karakterizaciju likova, kojima ne samo da verujemo već ih podržavamo na svakom koraku, pa možemo i da zateknemo sebe kako razumemo, čak i odobravamo njihovo “deljenje pravde”, definitivno je višestruko talentovani Nikola Pejaković. Reditelj, glumac, scenarista, muzičar, podjednako uspešan na svim poljima i retko nadaren umetnik. Naslovi “Mi nismo anđeli”, “Ustanička ulica”, “Lepa sela lepo gore”, “Rane”, “Nebeska udica”, “Složna braća”, “Vratiće se rode”, “Meso”, samo su deo njegovog opusa, a po njegovom scenariju upravo se snima i film o Tomi Zdravkoviću.

“Od mene više nećete javno čuti kritiku nijednog srpskog političara na vrhu. Ne želim da se naši neprijatelji vesele gledajući naše svađe i sukobe”, rekao je Pejaković u jednom nedavnom intervjuu. A onda je filmskim jezikom u ovoj seriji uputio najoštriju kritiku i političarima i čitavom tom vladajućem sistemu koji je u uskoj sprezi s kriminalom i koji je duboko korumpiran, kompromitovan i truo.

Pejaković u samoj seriji utelovljuje sveštenika Dragana, svojevrsnog rezonera, poveznicu među svim likovima. Iako je negirao da je tu ulogu pisao baš za sebe, imajući u vidu njegov specifičan životni put u kojem je vera bila prekretnica i spas od pakla narkomanije, kao i netipičnu popadiju kojom je svog lika oženio – HIV pozitivnu narkomanku, teško je poverovati u ove koincidencije. “Sveštenici su kod nas uglavnom karikature, tipizirani likovi. To sam hteo da izbegnem i da vratim popove u narod, u film, da se taj sramni partizansko-bulajićevski način i običaj portretisanja pravoslavnih sveštenika prekine”, rekao je Pejaković u jednom drugom intervjuu.

Svoje poznavanje ljudske duše i najtananijih njenih treperenja sigurno da Pejaković crpi i iz vlastitog iskustva. Ogromna snaga volje i čelični karakter u borbi sa sobom, sa porocima i slabostima, pokajanje i neprekidan, svakodnevni trud da se ne prepusti tami, sigurno da mu nisu razvili umetnički dar, ali poznavanje ljudske duše, bez čega umetnost može biti matematički hladna i bljutava, svakako jesu. Zato je ova serija, koliko god bila mračna i mučna, uspela sve da nas zapita. O društvu u kojem živimo i koliko ga svojim (ne)činjenjem i sami odobravamo i podržavamo, o malom čoveku u vrtlogu istorijskih nedaća koji često nije kadar da nosi nametnuti teret, pa i o nama samima i svemu onom što potiskujemo, a što onda, kad najmanje očekujemo, lako “dovede do pucanja”.