Kada je u čuvenoj sceni „Otvorenih vrata“ legendarna Vesna Trivalić u ulozi Cakane proslavljala Prvi maj tako što je demonstrativno kitila novogodišnju jelku, uz reči „Ja ću da slavim šta ja hoću“, tu scenu su mnogi čitali kao bunt protiv represivnog sistema koji je na izdisaju, kao ironijski odmak od nametnutih ideoloških okvira, a oni još smeliji i kao konačni obračun s „njihovim“ praznicima u korist „naših“. Gde je naše sve ono što je individualno, slobodno, izabrano, što predstavlja otpor represiji, jednoumlju, diktaturi. U krajnjem slučaju i otpor pomodarstvu. Naravno da sloboda čitanja ove scene ostavlja mogućnost i za mnogo uža tumačenja, pogotovo uz referiranje na 50 godina zabranjenog Božića. Ipak, osnovna linija je mnogo šira od distinkcije komunistički – verski praznici. Reč je o slobodi izbora.

Međutim, kako vreme odmiče i nižu se neki novi važni datumi i praznici, čini se da ta sloboda nije baš najpametnije iskorišćena. Pretvorila se velikim delom u inat. Kao kad istraumatizovano dete odraste i u želji da ne ponovi greške svojih roditelja – odbaci sve što može da poveže sa njihovim načinom odgajanja. Sve, i loše i dobro. Afektivno i bez promišljanja i vrednovanja.

Tako danas za Prvi maj nije bilo okićenih jelki, ali je bilo jalovih rasprava oko preklapanja s poslednjom sedmicom velikog Vaskršnjeg posta. Prvi maj je pao na Veliku sredu. I razotkrio lestvicu vrednosti savremenog čoveka. Iznad borbe za radnička prava visoko se uzdigla briga za vremensku prognozu i cenu roštiljskog mesa, a iznad posta i uzdržavanja od ružnih i otrovnih misli i dela uzdiglo se licemerje i osuđivanje drugog. A iznad svega toga kratkovidost i nesposobnost uviđanja da neki datumi, koliko god različite prirode bili, ne moraju da potiru jedni druge.

Neki datumi su nepravedno zasenjeni. Zasenilo ih je doba u kojem su postali važni. Pa zbog otklona prema tom dobu i datumi bivaju skrajnuti. Neki praznici žive dok živi i ideologija koja ih je uspostavila. Nakon toga ih neko vreme pamte još jedino starci, i to s nostalgijom intenzivnom i apsolutnom koliko je apsolutna i činjenica da im se mladost neće vratiti. Zato takvi praznici žive koliko žive i zajednice koje su ih uspostavile.

Ali praznik rada nije samo praznik jednog sistema, iako se s razlogom povezuje s njim, on je i rezultat vremena, potreba, problema, težnji za boljim i pravednijim svetom. U vreme kad je poslodavac postao gazda, a čovek – ljudski resurs, pitanja o uslovima rada kao da više ne očekuju odgovore. I kad budu postavljena, na njih se stave tri tačke. Događaju se velike promene, informacione tehnologije, digitalizacija, veštačka inteligencija, menjaju se i usložnjavaju problemi. Tehnološki napredak umesto da služi čitavom čovečanstvu, najviše služi interesima korporacija i poslodavaca.

Kakvog radnika novi društveni sistemi treba da štite? Onog koji postavlja pitanja o spajanju neradnih dana i produženom vikendu? Kojeg druga pitanja osim tih ne mogu da mobilišu? Granice trpljenja se pomeraju, stiče se otpornost na nepravdu, a novi izazovi i oblici eksploatacije se množe… Ogrube od njih radnički dlanovi, ali ogrube izgleda i obrazi.

U tom smislu praznik rada postaje samo jedan od neradnih dana. Tu čak u velikoj meri više nema ni ideoloških asocijacija koje su ranije bile izražene. Ali ni simbola borbe za radnička prava, promišljanja njihovog položaja, iznalaženja novih mogućnosti, zalaganja za pravednije, sigurnije i humanije uslove…

Od okićene jelke kao simbola prkosa i ponovnog iznalaženja i definisanja vrednosti ostale su grančice kojima je podložen prvomajski roštilj.