Da je Marko Perković Tompson prvenstveno ideološki fenomen, pa tek onda muzički, odavno je poznato. Bile su relativno poznate i razmere njegove popularnosti, koju su decenijama osnaživale mnoge javne ličnosti, od političara, sportista, crkvenjaka, generala… ali rekordno brzo i masovno rasprodat koncert na zagrebačkom Hipodromu bacio je novo svetlo na fenomen zvani Tompson. I fenomen 300 hiljada ljudi (broj još nije konačan) koji su pohrlili da ga čuju i podrže. Da je u pitanju bilo koji drugi „muzičar“, ovo pitanje bi bilo donekle suvišno, ali kad je u pitanju Tompson, sasvim je legitimno zapitati se – zašto će ti ljudi doći na Hipodrom.
Zbog umetničkih dosega njegove muzike i glasovnih sposobnosti svakako neće, ali to je u globalnom društvu spektakla donekle i jasno. Uostalom, i mnogi drugi izvođači širom sveta mase okupljaju često zbog nekih drugih začina koje dodaju svom muzičkom izričaju. Koje su to vrednosti kojih je gladan i nikako da ih se nauživa i zasiti jedan prosečni posetilac koncerta Marka Perkovića Tompsona? Mnogi će reći da on peva o Bogu, veri i ljubavi prema domovini, dakle nekim identitetskim, nacionalnim vrednostima, za koje mnogi smatraju da su zanemarene ili čak ugrožene. Tako barem obožavaoci Tompsonovih pesama tvrde. Sociolozi govore o privlačnosti zabranjenog, o svojevrsnom buntu i prkosu mladih, pomešanom sa neznanjem o nekim simbolima i porukama koje se provlače kroz tekstove pesama. Zoran Pusić, predsednik Antifašističke lige Hrvatske, u pismu premijeru Andreju Plenkoviću povodom Tompsonovog nastupa na dočeku rukometne reprezentacije u Zagrebu kaže: „Tompson je na prvom mjestu politička poruka i, što je još gore, vrijednosna poruka mladima; tek poslije toga pjevač. Da, ima njegovih pjesama koje mogu proći kao domoljubne i u kojima se ne veliča ustaštvo. Ali ima i onih u kojima se veliča i mržnja i nesnošljivost i ustaštvo i u tom smislu Tompson je u današnjoj Hrvatskoj, posebno među mladima, simbol ustaštva bar koliko i Za dom spremni.“
U zemlji koja je članica Evropske unije, gde bi vrednosti antifašizma i tolerancije trebalo da budu standard, stotine hiljada ljudi sa oduševljenjem je kupilo karte za nastup pevača čije su pesme i javni istupi više puta bili predmet osuda zbog promovisanja ustaške ideologije. Od zloglasnog pozdrava „Za dom spremni“, preko tekstova u kojima vlada borbena, odnosno ratna terminologija i slika sveta, do nastupa na kojima dominiraju crna boja, „stari hrvatski pozdravi“, zastave s grbom s prvim belim poljem… Tompsonovi koncerti nisu samo stvar muzičkog izraza – oni su politička izjava, i to ona koja budi najmračnije duhove prošlosti. Pa ipak, umesto marginalnog statusa i društvene osude, njegovi koncerti pune dvorane i stadione, sada i hipodrom. Šta onda ovaj predstojeći masovni skup govori o svojoj publici? U želji da verujemo prosečnom pripadniku te publike koji tvrdi da je domoljublje ono što ga prvenstveno privlači, moramo se zapitati koji začin je dodat u to domoljublje pa da bude tako izazovno i atraktivno. I da li je takvo domoljublje privlačno uprkos nacionalnističkim epizodama (odnosno stihovima i scenografiji) ili baš zbog njih. Da li bi bez tog začina Tompsonovo domoljublje bilo bljutavo i bezukusno masovnoj publici, možda dosadno, nezanimljivo ili bi takvo domoljublje punilo i više hipodroma?
Simbol koji Tompson i njegova muzika predstavljaju pažljivo je građen, osnaživan ratnom prošlošću, podrškom pojedinih političara i institucija, ali i atmosferom konstantne pretnje i potrebe za odbranom nacije. Sama činjenica da je Tompson iznikao iz ratnog okruženja i da svojim pesmama i nastupima nastavlja da vodi svojevrsni kulturni rat, govori mnogo o društvu u kojem takav narativ opstaje i jača. Njegove pesme su istovremeno nostalgija i mobilizacija, podsećanje na prošlost i upozorenje za budućnost. Na njegovim koncertima i u pesmama rat nikada nije završen, on se samo vodi drugim sredstvima. I dokle god postoji masa koja u tom ratu želi da učestvuje, biće i onih koji će im davati muziku za marš.
