Ako bismo na ulici upitali slučajnog prolaznika ko je autor čuvene „uspavanke“ Tijo noći teško da bi znao odgovor. Takva je bila sudbina mnogih stihova koji su se u čarobnom dodiru sa melodijama otisnuli samostalno u svet i postali pevani i voljeni i nadaleko poznati. Pevana poezija ima tu posebnu čar da se u njoj dva umetnička izričaja međusobno nadopunjuju i obogaćuju. Zna to i kantautor i kompozitor Nemanja Nešić, koji upravo na ovom sinkretizmu temelji jedan od svojih brojnih umetničkih izraza. Poreklom iz rodnog grada Jove Zmaja (autora gorepomenutih stihova), jedan je od onih umetnika koji svojim talentom obogaćuju brojne stihove različitih autora. Pored mnogih drugih talenata i interesovanja, „uglazbio“ je do sada stihove Miloša Crnjanskog, Dobrice Cesarića, Branka Ćopića, Miloša Galetina,… Sa njim razgovaramo povodom novog albuma, na kojem se ovog puta našlo deset pesama poznatog pesnika i glumca Enesa Kiševića. Album pod nazivom „Valovi“ Nešić je objavio u saradnji sa izdavačkom kućom Jugoton-Croatia Records, a on sam je pesme komponovao, aranžirao i u vlastitom studiju odsvirao i sve instrumente. Hoće li neke od Kiševićevih pesama doživeti novu sudbinu tek ćemo videti, ali smo se Nešiću javili da saznamo kako je došlo do ove „prekogranične“ saradnje.

Postoje pesnici čije je stihove lako komponovati (odnosno, lakše od nekih drugih, nije da je to u bilo kom slučaju lako), no ovo nije bio jedini razlog iz kojeg ste se odlučili baš za stihove Enesa Kiševića? Zašto Enes?

 U poslednjih nekoliko godina aktivnije se bavim komponovanjem na stihove pesnika, iako i sam pišem, i u osnovi sam kantautor. Spontano su se otvorile mnoge lepe priče vezane za projekte sa pesnicima. Nekako, u talasu svih tih lepih događaja, naišao sam na Enesovu poeziju na internetu. Znao sam za njega i kao glumca, a onda sam „zaplovio“ i svetom njegove čarobne lirike. Kada komponujem na nečije stihove, prvo moram da osetim senzibilitet, odnosno, da je ta atmosfera u stihovima bliska meni. Onda obično vrlo lako dođe muzika. Sa svakim pesnikom na čije sam stihove radio muziku bilo je izvesno drugačije, ali u svakom sam našao isto blisku emociju, iako sam svakog od njih različito muzički tretirao. Neki pesnici već imaju metriku i jasan ritam u stihu, pa vas onda dok čitate ponese izvesna melodičnost, a opet, sa druge strane, ima onih čije su pesme veoma neravnomernog stiha, ali u njima nalazim druge muzičke metode birajući jedan stih, ili čak i jednu reč koja bi se nametnula kao refren. U svakom slučaju, pesnike je jednako i teško i lako komponovati. I to nema mnogo veze sa samim stihovima i oblikom, već sa onim ko im priđe. Meni lično, veoma je lako da pišem muziku uz poeziju koju volim.

Kako ste napravili odabir pesama koje ste komponovali za ovaj album?

S obzirom na to da sam na Enesove stihove došao samo posredstvom društvenih mreža, te da nijednu njegovu zbirku nisam našao u Novom Sadu u knjižarama, izabrao sam ono s čime sam raspolagao. I tu je bio nemali broj pesama, a ja sam izdvojio trinaest, od kojih je deset na albumu Valovi u izdanju Croatia Records/Jugoton, a jedna će se naći na ediciji Jučerašnji svet, posvećenoj pesnicima sa ovih prostora, koju radim sa prijateljem i kantautorom Milošem Zubcem.

Je l’ bila neka Vama draga pesma koju niste uspeli da „uglazbite“?

Iskren da budem, meni su sve Eneseove pesme koje sam uspeo da pronađem jednako drage i posebne. Reč je o pesniku koji govori jasnim izrazom, a na najtananiji način birajući reči da to pretoči u sklad emocija, boja, atmosfera. Moje je mišljenje, da mi ne zamere drugi, da je Enes neka vrsta nastavka lirike Dobriše Cesarića, naravno drugačija, ali sličnog miljea. U telefonskom razgovoru sa Enesom, nakon što je čuo pesme koje sam mu poslao, pomenuo je da su bili veliki prijatelji. Možda se u tome i krije tajna moje muzike ka obojici.

Kako je izgledala saradnja sa Enesom Kiševićem?

Do saradnje je došlo spontano. Kada sam snimio demo verzije pesama, na Facebook-u sam video stranicu koja se bavi Enesovom poezijom, i neznajući kome ću se tamo obratiti, poslao poruku u kojoj sam se predstavio, rekao čime se bavim, i šta je konkretan razlog mog obraćanja. Administrator stranice me je povezao sa Asjom, Enesovom suprugom, s obzirom na to da Enes ne koristi internet. Nakon poslatih pesama dobio sam fiksni telefon na koji mogu da pozovem Enesa. Taj razgovor ću pamtiti dok sam živ. Bio sam veoma pozitivno uzbuđen pre samog poziva, jer koliko god da sam imao iskustva u komponovanju na stihove pesnika, uvek je posebna draž imati priliku razgovarati sa onim na čije stihove radite. To je do sada u mom slučaju bilo jedino sa prijateljima pesnicima Milošem Galetinom i Tomislavom Domovićem. Enes i ja smo pričali kao da se znamo ceo život. Bio je jako zadovoljan muzikom koju je čuo, uporedivši me čak i sa mojim uzorom Arsenom Dedićem. Bilo je to baš pri samom početku ove nesrećne situacije sa Kovidom, i obojici nam je jako prijao taj „susret“. Drugi put smo se čuli kada sam ga obavestio da će biti realizovano i izdanje za Croatia Records, što ga je posebno obradovalo. Uskoro bi trebalo i da se konačno vidimo. Planiram u Zagreb u narednim mesecima i iskreno se nadam tom susretu.

Kako biste opisali svoj muzički stil(ove)?

 Moj muzički stil je zapravo sublimacija sve one muzike koju volim i koja me okružuje. Širok je dijapazon stilova, ali recimo, ukratko mogao bih reći da su na mene najviše uticali autori francuske šansone, ranog rokenrola, zvuka retro vremena, ima tu i mediterana, potom neizostavne klasične muzike, s obzirom na to da sam završio smer Kompozicija na Akademiji u Novom Sadu. Često primenjujem klasičarske obrise u svojoj muzici, pre svega u harmonizacijama pesama, aranžmanima, itd. Volim primenjenu muziku, filmsku… Otud možda i ta česta konstatacija među ljudima koji prate moj rad, da mi muzika uvek „vuče“ na neki filmski ambijent, ili predstavu. Dosta komponujem i za televiziju, za decu… Zato pomenuh Arsena Dedića kao možda najvećeg uzora. On je sve to radio uz kantautorski pristup, vodio se i pesnicima, primenjenom muzikom, najmlađima, objavljivao je knjige pesama… Naravno, ne upoređujući se sa njim, već samo navodeći sve te grane stvaralaštva u kojima se i ja krećem. Imam tri objavljene knjige do sada, od toga dve su knjige pesama, uz sada već solidan broj muzičkih izdanja.

„Uglazbili“ ste i brojne druge autore, od Cesarića, preko Branka Ćopića, pa do Crnjanskog, evo sada i Enesa. Očigledno vas granice ne ograničavaju, ali se čini da ste ipak regionalno orijentisani? Na „naš“ jezik?

 Kada pominjemo pesnike na čije sam stihove radio, uz već pomenute Kiševića i Cesarića, veoma važan deo mog opusa je i Kantata za bend i simfonijski orkestar Nove senke koju je aranžirao moj brat Svetozar Nešić, takođe kompozitor, a koja je u celosti posvećena mom izboru poezije Miloša Crnjanskog. Taj CD izašao je zimus u izdanju Asocijacije gitarista Vojvodine i jednom je koncertno izveden. Zatim, izdvajam album na stihove pomenutog Miloša Galetina, Jabuke ptice tamburice, koji je urađen u tamburaškom koloritu, ali ne u duhu tamburaške muzike, već bih ja to nazvao zvukom panonske šansone, veoma bliske lirici mog prijatelja. I naravno, edicija Jučerašnji svet sa Milošem Zubcem, biće četvorostruko CD izdanje sa muzikom na stihove pesnika mahom sa ovog govornog područja. Gledali smo da zastupimo gotovo sva relevantna pesnička imena uzimajući vremenski period od oko sto pedeset godina. Veliki značaj tome daju i saglasnosti za sve one pesnike za koje smo to morali tražiti, i za sve njih smo saglasnosti za autorska prava i dobili. Orijentisan sam na ovo govorno područje jer njime na najbolji način mogu da iskažem emociju kroz muziku koju stvaram. Snaga reči, u mom slučaju, jednako mora da bude bitna kao i muzika koja je podvlači. One su u ravnomernom položaju, tu ne da smetaju jedna drugoj, nego naprotiv, da jedna drugu podstiču i daju joj novu umetnost.

Jeste li nastupali u Hrvatskoj?

Imao sam tu veliku i veoma retku privilegiju da 2018. godine nastupim na višedecenijskom festivalu šansone u Zagrebu, Chansonefestu. Bio sam prvi autor iz ovih krajeva koji je bio na tom zaista jako važnom događaju za šansonu na ovim područjima. Posebno mi je drago da sam tamo izveo kantautorsku numeru Le peintre i da me je pratio sjajan orkestar vođen maestrom Josipom Cvitanovićem. Ono što u meni budi posebnu emociju je i poznanstvo sa Hrvojem Hegedušićem, jednim od osnivača festivala uz Arsena Dedića i Zvonka Špišića, kojem sam poklonio album na stihove Dobriše Cesarića na kojem je i obrada čuvene pesme Balada iz predgrađa koju je upravo svojom muzikom proslavio Hegedušić. Pored toga, nastupio sam sa bratom Svetozarom u centru Zagreba, u okviru medijske promocija albuma Sve što slutnja šapne, takođe u izdanju Croatia Recordsa, 2017. godine. Nadam se da će biti prilike, s obzirom i na divna poznanstva koja sam stekao boravivši u Zagrebu, a i s obzirom na izdanje koje je sada aktuelno, Valovi – Nemanja Nešić izvodi pjesme Enesa Kiševića, da ću imati priliku da ponovo koncertno nastupim.

Mislite li da ima reciprociteta u gostovanjima muzičara Hrvatska vs. Srbija?

Mišljenja sam da je neophodna ta vrsta razmene, posebno kada je umetnost u pitanju. Drago mi je da to sve ide u nekom boljem smeru. Samim tim što sam ja, kao neko ko ne uživa popularnost u svojoj zemlji, uspeo da objavim dva izdanja za najveću izdavačku kuću u regionu, i da gostujem na najvećem festivalu šansone u Hrvatskoj, govori u prilog tome da je sve moguće. Jedan sam od osnivača Omladinskog kantautorkog festivala u Novom Sadu i imali smo priike da tada sarađujemo sa kantautorkom Ninom Romić iz Zagreba. Novosadski festival Poezika takođe je često imao običaj da ugosti kantautore iz regiona. U novim generacijama je ključ tog ujedinjavanja kada je pre svega kultura u pitanju. Samo tako svi možemo biti bolji. Croatia Records stalno objavljuje sjajna reizdanja muzike od pre trideset, četrdeset godina. Sada je aktuelna reafirmacija Novog talasa i bendova iz tog vremena. Da ne govorim o silnim kompilacijama muzike koja je činila onu nekadašnju državu. Jedan od razloga zašto Miloš Zubac i ja radimo Jučerašnji svet je i da pokažemo kako se poezija na ovim prostorima jednako dobro razume i može da se voli. Uradićemo to u današnjici, a ljude iz jučerašnjice ćemo svima ostaviti za buduća vremena. Možda to jednog dana bude veoma važno, a mi bismo se kajali što to nismo napravili. Onako baš iz srca i čiste ljubavi prema književnosti i muzici.