Moderna društva postaju sve starija. Koliko brinemo o starim ljudima? O tome razgovaramo s predsjednicom Gerontološkog društva Srbije i stručnom suradnicom Crvenog krsta Srbije Natašom Todorović.

Recentna istraživanja u Srbiji pokazuju da je svakoj trećoj osobi starije dobi potrebna psihološka pomoć, kao i da je isti procent onih koji se osjećaju apatično, beskorisno i anksiozno. Kako izgleda psihološka karta Srbije, koja vjerojatno važi i za čitav južnoslavenski prostor?

Obično se kaže da kada je neka starija osoba depresivna da je to „normalno“ za tu životnu dob. Ta konstatacija nije tačna. Jeste da je starost povezana sa određenim gubicima: odlazite u penziju, usamljujete se, gubite prijatelje ili životnog partnera i možete da budete tužni, ali ne morate da budete depresivni. Drugo, depresivni simptomi još uvek ne znače da neka osoba ima dijagnostifikovanu depresiju, što znači da neke male socijalne intervencije mogu osobu sa depresivnim simptomima da vrate u život. Zato je sa strane društva ključno da se starije osobe uključe u razne aktivnosti kako bi se predupredila depresija.

Koliko se u Srbiji i susjedstvu uopće priča o mentalnom zdravlju?

Epidemija kovida i globalno zatvaranje ljudi u stanove postali su neko uveličavajuće staklo da mi sada puno više pričamo o čovekovim psihološkim problemima i mentalnom zdravlju. U narednom periodu sigurno će morati biti potrebne usluge oko mentalnog zdravlja u zajednici, prvo psihološka pomoć, a onda i psiho socijalna podrška, ne samo za starije uzraste, nego i za sve generacije, jer prosto kovid je poprilično promenio način života.

Međugeneracijske zajednice

Zašto je depresija danas postala socijalna tema?

Danas, sa demografskim starenjem stanovništva, starije osobe ostaju potpuno same, pogotovo oni koji žive na selu, jer deca odlaze u gradove ili inostranstvo. Dodatna okolnost koja postaje problem za starije ljude je razvoj tehnologije, koja je danas omogućila digitalne komunikacije, internet i društvene mreže, a stariji i siromašniji ljudi su često iz takve komunikacije isključeni i oni postaju još usamljeniji. Osim toga, i sam život se promenio. Danas je u modi individualizam, ljudi su okrenuti sebi, a ne altruističkim naporima. U takvom stanju stvari ljudi starije dobi su najugroženiji. Pomoć zajednice je neophodna, pa je onda moguće da se, na primer, starijim ljudima pruži podrška licem u lice, da ih se posećuje ili da se uključuje u grupe iste dobne skupine ili čak možda da im se pomogne da se digitalno obrazuju.

Danas je u modi individualizam, ljudi su okrenuti sebi, a ne altruističkim naporima. U takvom stanju stvari ljudi starije dobi su najugroženiji

Kakve su posljedice socijalne isključenosti starijih osoba?

Jedna vrsta posledica je da su takvi ljudi usamljeniji, tužniji i depresivniji, a druga vrsta posledica, koja može da proizvede još pogubnija efekte, jeste da ako nemamo tu međugeneracijsku solidarnost, ako nema mladih koji će da pomognu starijima, onda govorimo o čitavom procesu diskriminacije prema starijima. I ne samo to: mladi koji ne žele da misle na stare, na svoje roditelje i ne žele da im pomognu i da im posvete vreme, jer misle da to nije važno, oni diskriminišu i svoju vlastitu budućnost. Radi takve diskriminacije i te starije osobe stvaraju u sebi „internalizovanu diskriminaciju“, kada počinju sebe da uveravaju „ja više nisam nikome potreban zato što sam star“ i takvo osećanje deluje i na psihičko i na fizičko zdravlje takvih osoba. Ljudima treba otvoriti oči, posebno mladima, jer ako nemamo te međugeneracijske zajednice, mi odvajamo ljude, cepamo društvo i delimo ga u antagonističke grupe, kada stradaju opet oni najugroženiji, a to su ljudi starije dobi.

Mladi koji ne žele da misle na stare, na svoje roditelje i ne žele da im pomognu i da im posvete vreme, jer misle da to nije važno, oni diskriminišu i svoju vlastitu budućnost

Što je s depresijom koja se javlja kao psihološka bolest?

Svetska zdravstvena organizacija navodi da će u vrlo bliskoj budućnosti depresija zauzimati treće mesto po rasprostranjenosti u čitavoj populaciji bez obzira na dob. Nakon korone smo mogli da vidimo koliko je psihički pogubno na mlade delovala izoliranost i zatvorenost. I još nešto: o psihičkom zdravlju treba da govorimo, a ne da ćutimo o tome. Nije sramota otići kod psihologa ili kod psihijatra i to ne znači da je neko slabić, nego da taj neko brine o svom zdravlju. Što se tiče starih ljudi, ukoliko takva osoba ima dijagnostikovanu depresiju, njeni ishodi za fizičko zdravlje su loši. Ukoliko, na primer, uz takvu depresiju imate i visok pritisak ili, na primer, dijabetes, vaše zdravlje će na žalost biti još gore.

Koliko je epidemija korone zapravo djelovala na psihičko zdravlje ljudi?

Naročito je to bilo vidljivo, na primer, kod onih ljudi koji su bili uključeni u pružanje zdravstvene pomoći obolelima ili koji su radili u čitavom sistemu socijalne pomoći u vreme epidemije. Takvi ljudi su radili mesecima, pa i više godina pod povećanim pritiskom i najnovija istraživanja pokazuju da se tu pojavio novi sindrom, „zamor saosećanja“, kada su oni koji su pomagali drugima počeli da osećaju tzv. dupli stres – od same zdravstvene opasnosti i od pregorevanja u pružanju pomoći drugima. Podaci pokazuju da su zbog psihičkih napetosti tokom korone, na primer, četrdeset hiljada medicinskih sestara u Velikoj Britaniji napustile svoj posao u zdravstvu.

Kako je bilo tokom korone kod nas?

Takvih slučajeva „pregorevanja“ zdravstvenih radnika bilo je i ovde u našim krajevima, ali na rubu tog problema treba svakako dodati i veliki odliv medicinskog osoblja sa Balkana u druge zemlje, uglavnom na Zapad. Nemačka, Italija i Austrija postaju „najstarije“ države u Evropi i onda, što se tiče, na primer, brige o starima, ljudi koji se bave gerontološkom brigom, lekari, medicinske sestre i osobe koje se bave brigom u kući za stare, sele se iz ovih krajeva u te zemlje. Ključno je pitanje: ko ostaje?

Koje su zapravo bolesti koje su proizašle iz modernog načina života?

To su sve hronično nezarazne bolesti: kardiovaskularne bolesti, bolesti srca, neurološke bolesti, dijabetes i bolest vrlo prisutna kod starijih ljudi – demencija. Posledica korone je, kao što sam već rekla, pogubni uticaj na mozak, ali treba reći i da demencija u čitavom sistemu brige o starim ljudima nije dovoljno uzeta u obzir i da je nega dementnih osoba uglavnom pala na leđa članova porodice. Tu činjenicu moramo shvatiti kao problem.

Neformalni negovatelji

Kako izgleda to što nazivamo međugeneracijskom solidarnošću?

Neposredno pre korone pravili smo jedno veliko istraživanje „Međugeneracijska saradnja između države i porodice“ i videli smo da više od 80 posto mladih smatra da su stariji ljudi korisni i poštovani članovi društva. Dakle, pokazalo se da međugeneracijska solidarnost postoji preko naših očekivanja, da nije sve tako crno i da tu vezu starih i mladih treba samo malo institucionalno pogurati. Na primer, u Sloveniji sam bila u poseti jednoj takvoj instituciji koja se zove Međugeneracijski centar u kojem učestvuju ljudi najrazličitijih dobi. Majke dovode decu da ih pričuvaju stariji, stariji odlaze na gimnastiku, žene štrikaju i razmenjuju recepte, mladi posećuju starije… Kako je moguće da u Sloveniji postoje međugeneracijski centri, a mi u Srbiji nismo u stanju da otvorimo ni jedan? U Hrvatskoj i Srbiji postoje centri samo za starije i samo za mlade, što znači da smo se, kao što sam spomenula, generacijski razdvojili. Socijalni teoretičari Lovenštajn i Bigs skovali su izraz „generacijska inteligencija“, što znači da posedujete mentalni refleks da se stavite u cipele vaših roditelja ili uopšte starijih, da ih razumete i da možete sa njima da komunicirate i da im pomažete…

U dokumentima Crvenog krsta Srbije postoje i „neformalni negovatelji“. Tko su ti ljudi?

Možemo reći da smo svi bili, jesmo ili ćemo biti negovatelji ili će nama jednog dana biti potrebna nega. Neformalni negovatelji su uglavnom članovi porodice, komšije ili rođaci koji pružaju pomoć nefunkcionalnom članu porodice kome je takva pomoć potrebna. Skoro 90 posto ljudi, ne samo u našim krajevima nego i u bogatijim državama u svetu, oslanja se na negu porodice kada im je takva nega potrebna. Problem jeste, opet ne samo kod nas nego i drugde, da ti članovi porodice ne dobivaju nikakvu poduku od stručnih institucija, od bolnica i sličnih ustanova, kako da postupaju sa takvom nefunkcionalnom osobom. Kako se menja čaršav ležećoj osobi, kako se takvoj osobi pere kosa i slično – takva obuka za članove porodice ne postoji. Takođe, postoji nešto što se zovu „usluge predaha“, kada, na primer, hoćete deset dana da odete na more ili da obavite neki posao i treba da ostavite svoje stare, oca i majku nekome da ih pričuva. U Srbiji nemate skoro nijedan dnevni centar za dementne osobe. Mi zagovaramo takve centre u Beogradu, Somboru i Pirotu, ali još uvek u tome nismo uspeli. Zato su svuda kod nas neformalni negovatelji, članovi porodice, pod velikim pritiskom kada moraju da brinu o nefunkcionalnim osobama u familiji.

Postoji otužna formula da se za smještaj u državne domove za umirovljenike čeka godinama, a privatni domovi, kao i profesionalne kućne njegovateljice, neizdržljivo su skupi.

Trenutno je u državnim domovima u Srbiji smešteno oko četrnaest hiljada starijih ljudi preko 65 godina. Kada smo pitali ljude da li bi hteli da idu u domove za umirovljenike, samo deset posto je odgovorilo da bi hteli, dok oni ljudi koji već žive u domovima za starije uglavnom kažu da im je u tim domovima dobro. Vrlo je moguće da sa jedne strane postoje predrasude o domovima za penzionere, a sa druge strane verovatno je prisutna i slaba informisanost o tome šta takvi domovi nude starijim ljudima.

Kakva je kvaliteta usluga u domovima za umirovljenike?

Istraživanja pokazuju da u privatnim domovima ima značajno više medicinskih usluga nego u javnim, a što se tiče patronažnih sestara koje dolaze u kuće, 16 posto nemoćnih starih ljudi koristi takvu uslugu i nešto preko 70 posto takvih ljudi je zadovoljno tom uslugom. Kvalitet tih usluga je dobar, ali učestalost tih usluga nedostaje. Najraširenija usluga u Srbiji su geronto domaćice, ali i takvih domaćica nedostaje. Stariji ljudi, od 65 do recimo 100 godina, trebaju najrazličitije usluge, daleko više nego bilo koja druga dobna skupina, a za takav raspon usluga morate da imate i financijska sredstava i ljude, a i jednog i drugog i u Srbiji i u susedstvu nema dovoljno… Zatim, kao što sam rekla, ljudi često uopšte nisu ni informisani na šta sve imaju pravo. O tom pravu možda zna sveučilišni profesor u penziji, ali ne i baka u nekom selu koja živi sama.

Kako spojiti solidarnost prema starijim osobama i sistemske mjere njegovanja takvih ljudi?

Svuda na Balkanu, ali i drugde u Evropi, mi postajemo društva sa sve starijim i starijim ljudima, ali ovde mi tu činjenicu kao da ne želimo priznati. Svesni smo da dece ima sve manje, da ljudi stupaju u brak kasnije, a ne ranije, da imaju jedno dete, puno parova čak ni jedno, da više nema ruku koje će da rade i da na selu postoje „džepovi depopulacije“. Na temelju svega toga donosioci odluka mogu napraviti procene kako će naša društva izgledati za 10 ili 20 godina i na temelju takvih procena treba da se gradi oporavak društva. A što se tiče empatije, pa svi moramo da budemo solidarni sa svojim bližnjima. Jedno istraživanje pokazuje da ljudi koji su spremni da pomažu drugima boljeg su zdravlja i duže žive. Rekla bih na kraju da treba da se vratimo porodici, njenim vrednostima i da u tom duhu treba da vaspitavamo decu i u kući i u školi. Onda ćemo biti i empatični prema starima, društvo će se umnožavati i razvijati, a i kao ljudi bićemo zdraviji i srećniji.