Stihovi iz zbirke pjesama „Utroba“ kaplju melankolično i polako, „u moje telo ulazilo je nešto, što je živelo moj život, skidalo mog ljubavnika, pisalo moje pesme, dok sam se ja prevrtala u krevetu, uplakana i popišana, mišlju o smrti i strahom da ću biti zaboravljena.“ Oni pripadaju mladoj književnici iz Beograda, Katarini Mitrović. Osim ove njene zbirke postoji još jedna, „Dok čekam da prođe“, kao i roman u stihu „Nemaju sve kuće dvorište“, koji se našao u izboru za NIN-ovu nagradu 2020. godine. Njena drama „Kidanje“ izabrana je kao jedna od pet najboljih na natječaju za najbolji regionalni suvremeni angažirani dramski tekst 2016. godine. Katarina Mitrović bavi se i scenaristikom, a njen najnoviji i vrlo hvaljeni roman „Sve dobre barbike“ govori o tome „šta se dešava kad bi trebalo da krenemo napred, a ne možemo.“

Vaša književnost, i poezija i proza, vrlo je životno stvarna, egzistencijalno ogoljena i psihološki pomalo depresivna. Koji je okidač za vaše pisanje i gdje su njegovi počeci?

Počeci mog pisanja sežu u moje najranije detinjstvo, kada sam počela da pišem dnevnike i nastavila sam da ih pišem kako sam rasla. To je uticalo i na moj kasniji stil pisanja, koji je nekako uvek u prvom licu, intiman je i govori o ljudima koji su tu oko mene i o svetu u kojem živimo. To su uvek neka posmatranja i samoanalize i taj način se dalje razvijao. Ali, danas imam potrebu da probam nešto drugo, da za moj novi roman „Sve dobre barbike“ možda ne pišem iz prvog lica, iz perspektive samo jedne osobe, nego iz trećeg lica, kada stvarnost postaje puno slojevitija i šira.

Kako izgleda stvarnost, kada se ona gleda iz romana „Sve dobre barbike“?

Taj roman je napisan iz perspektive junakinje koja je pomalo istraumirana, nemirna i depresivna i onda uglavnom i primećuje surovije stvari na ulici i ljude sa margine, narkomane, prostitutke, beskućnike, nekoga ko je mnogo tužan ili jako agresivan ili ko umire na ulici… Moja junakinja izdvaja tu „lošu stvarnost“ i tek ponekad ona oseća trenutke nežnosti. Ja volim da se šetam i danju i noću, volim da posmatram stvari oko sebe i za mene su takvi ljudi inspirativni, jer se sa takvim ljudima osećam bliskom.

Ljudi sa ruba

Odakle dolazi bliskost s ljudima s ruba?

Sudbine tih ljudi su teške, verovatno i tragične, ali ono što je meni i inspirativno i ohrabrujuće jeste što u njima i dalje ima volje za životom, za smehom, za šalom. Povremeno volontiram u „Solidarnoj kuhinji“ i tu dolaze po obrok različiti ljudi u potrebi, ne samo beskućnici nego i ljudi koji ne mogu sebi da obezbede hranu za život. Kada vidite te ljude, pomislite kako se oni uopšte ujutru probude i sa kakvom voljom krenu u novi dan, ali kada vidite zahvalnost i osmeh na njihovom licu, to meni daje neku veru i volju za životom. Ti ljudi koji dolaze u javnu kuhinju apsolutno su zavisni od pomoći i dobrote drugih ljudi i to mi daje nadu u svet koji je ipak spreman da okrene lice prema ljudima sa društvenog dna. Lep je osećaj kada vidiš da si pomogao drugome. S obzirom na to da se junakinja u mom romanu bori sa depresivnim i suicidalnim mislima, mislim da joj optimizam, koji pronalazim na tim beznadežnim mestima, pomaže da i ona pronađe neku snagu u sebi. Nekako, moj zaključak je da šta god da se desi, život i dalje traje.

Kako biste opisali senzibilitet današnje generacije mladih ljudi u Srbiji i u susjedstvu?

Mislim da svi mi osećamo određeni nemir i nesigurnost i u toj nestabilnosti svi se mi prepoznajemo. Ranije, u socijalizmu, kada bi se ljudi zaposlili u nekoj firmi, radili bi tamo uglavnom do penzije. Mi to sada nemamo. Ljudi danas često menjaju poslove, rade stvari za koje nisu završili fakultete, zaposleni su u kol-centrima, tako da je nesigurnost deo ukupne atmosfere u kojoj živi moja generacija. U tom smislu i ljubavni odnosi su labaviji, pa se onda i lakše raziđemo, razvedemo ili uopšte i nismo sa nekim u vezi. Za moju generaciju čak je i normalno da bude u nekom odnosu koji se ne naziva „ljubavna veza“. Danas, kada sa nekim ulaziš u vezu, moraš unapred da se vrlo jasno dogovoriš kakav je to tip veze, jer se više ništa ne podrazumeva…

Zašto je to tako?

Mi smo milenijalci, anksiozna i istraumirana generacija. Imamo psihičkih problema, često idemo na terapije i ne pronalazimo alternativne načine da se smirimo. Ili, tragamo za mirom koji nikako ne možemo da dosegnemo. Mi u našoj generaciji, na primer, jako teško možemo da kupimo stan, jedino ukoliko ga nismo nasledili. Retko ko će da uzme kredit koji treba da otplaćuje 50 godina, sa rizikom da izgubi posao i slično. Možeš da budeš podstanar i da plaćaš kiriju koja je ogromna i koju takođe moraš da zaradiš. Gde su onda druge stvari, zadovoljstva i ljubavni odnosi…

Paradoksalno je da uz sve egzistencijalne probleme današnje doba je vrijeme neograničenih izbora. Ljudi vrlo brzo mijenjaju vlastite fizionomije, političke stavove, seksualne orijentacije, mjesto života, profesionalne interese…

Sve je to tačno i to je tako. Ništa nije trajno, sve je dostupno, o svemu se pregovara i sve se izabire. Zato danas postoji pojam „strah od propuštanja“ i on je povezan sa tim neograničenim izborima koje ljudi imaju i koji su nam svakodnevno dostupni, na društvenim mrežama, na primer, i drugde. Želiš sve, a ne možeš sve i to je, takođe, frustrirajuće. U stvari, ne treba se obazirati na to šta smo sve mogli u toku dana, a nismo uradili. Previše brzo jurimo i malo toga ostaje u nama.

Kako današnja mlada generacija definira svoj vlastiti identitet?

Prvo, bivajući na raznim književnim festivalima u regionu, jako mi je prijatno što se osećam vrlo blisko sa ljudima moje generacije koji dolaze iz raznih krajeva u našem komšiluku. Evo recimo u poslednja dva meseca već treći put idem u Hrvatsku, ovog puta na književno veče u Staroj Sušici u Gorskom kotaru, posvećeno baš regionalnoj književnosti. Moja generacija umetnika koji se bave sličnim poslom danas se često nalazi zajedno na istim mestima i to nama svima jako prija. Bila sam nedavno u Sarajevu, uskoro treba da idem u Banja Luku i kao što rekoh srećem se sa meni sličnim ljudima. Iste nas muke muče, vrlo lako se razumemo i prepoznajemo i u nekom trenutku više i ne znamo sasvim tačno ko je ko i odakle je. Srećemo se, ostavljamo jedni drugima knjige na hotelskim recepcijama, dopisujemo se, ostavljamo poruke preko prijatelja – i to mi se jako dopada. Kada sam bila pozvana kao pisac da neko vreme boravim u Holandiji, tamo sam videla da su mladi ljudi već različitiji od nas ovde. U vaspitanju, obrazovanju, u pogledu na društveni sistem. Na primer, oni generalno veruju u svoje društvo, dok smo mi prema našim društvima jako kritični.

Dobre barbike

Što vam je bitno u zemlji u kojoj ste rođeni, dakle Srbiji, u kojoj i danas živite?

Bitne su mi elementarne stvari: čist vazduh, hrana koju jedem i mogućnosti života koji imam. Trenutno živim na relaciji Beograd – Obrenovac, ne dišem čist vazduh, gledam kako se uništava priroda, protiv sam iskopavanja litijuma. Možda bih trebala da idem negde drugde da živim, ali grad je moj prostor života i zato moram da trpim i neke loše stvari. Sa druge strane, ja sam samostalna umetnica i kad odem negde drugde, vidim da ljudi koji se bave istim poslom kao ja žive lepše i lagodnije od mene. Moj književni rad ne bih menjala za sve pare ovog sveta, nego jedino mislim da bi ovde kod nas trebalo da postoje normalni uslovi za umetnike da bi mogli da stvaraju. Mi u našoj generaciji ovde jedni drugima pozajmljujemo novac i stalno smo pod tenzijom, jer moramo da radimo jako puno sporednih poslova da bi opstali.

Što vas zadržava da ostanete u Srbiji?

Moji razlozi za ostanak u ovoj državi su samo ljudi. Dragi ljudi. Volela bih da odem negde na šest meseci i da upoznajem nove krajeve, ali teško bi mi bilo da provedem čitav život bez ljudi koje ovde volim. Imam neke prijatelje koji su se odselili u inostranstvo i neke druge koji to planiraju i ja ih apsolutno razumem. Ovde kod nas su stalno neki protesti, mi smo na to navikli, svake nedelje su neke ulične demonstracije i stalno imamo osećaj, kao sada ovo oko litijuma i Rio Tinta, da vodimo neku veliku borbu. Još kada sam imala pet godina, u 90-ima, mama me je vukla na te proteste i iz detinjstva svi imamo neke pištaljke sa tih protesta. To nas iscrpljuje i već nam je toga dosta, a nismo toliko stari. Ali, bez obzira na sve, ja ostajem, jer me za Srbiju kao što rekoh vezuju dragi ljudi.

Pišete i scenarije za TV serije. Vaš umjetnički nerv sigurno u tom mediju ima što da kaže, ali s druge strane danas imamo hiperprodukciju TV serija, od kojih mnoge nisu najbolje kvalitete. Što biste vi rekli?

Da, kada smo mi završavali studije dramaturgije na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, naš profesor nam je rekao: „Vi ste zlatna generacija za pisanje scenarija za TV serije. Zašto ja nisam 30 godina mlađi?“ Ja već šest godina pišem scenarije za TV serije i u početku sam prihvatala sve ponude, zato da bih upoznala taj medij, da bih se naučila zanatu i da bih zaradila novac za život. To sam radila do jednog trenutka kada to više nisam mogla, jer sam naprosto u tom poslu pregorela. Radila sam za druge, često mi se ti scenariji nisu sviđali i nisam mogla da stojim iza njih i sve me je to jako iscrpljivalo. Interesantno je da i novac koji zaradite na nečemu što ne volite, on samo odlazi od vas, jer nemate osećaj da ste napravili nešto u šta verujete.

I što ste onda učinili?

Morala sam da stanem, podvučem crtu i da razmislim šta želim da radim, koliko, na koji način i kako ću da zaradim novac za život. Odlučila sam da budem radikalna i da izguram zaista nešto u šta verujem, pa sam tako napisala i roman „Sve dobre barbike“ i krenula da napravim vlastitu seriju. Dakle, sada radim na seriji koja se zove „Nema nje“, koju volim i koju bih nazvala mojim autorskim projektom, zajedno sa mojim kolegama i prijateljima, Vladimirom Tadićem i Isidorom Veselinović. Želimo da to bude nešto naše: oni će da režiraju, ja pišem scenario, a sredstva smo dobili na jednom evropskom konkursu. Čovek mora da žrtvuje vlastitu egzistencijalnu udobnost i sigurnost ako stvarno hoće nešto da postigne. Shvatila sam i počela u to da verujem, da ako odlučiš da budeš hrabar i da se boriš za vlastitu stvar, uz sve različite teškoće, život će ti pružiti tu šansu. Ja sam videla dosta ružnih stvari, ali ja zaista verujem u život, u ljude i u nešto dobro što postoji u svima nama.