Odlaze posljednji partizani. Jako je teško danas naći živog bivšeg borca, tako da me poziv na proslavu 100-tog rođendana nekadašnjeg borca Devete dalmatinske divizije i Prve proleterske, čovjeka koji je pregazio Neretvu i preživio Sutjesku, natjerao na put u Barajevo pored Beograda, gdje na vrhu brijega u maloj kući punoj uspomena živi Ante Dadić. Ponosni i iznimno vitalni Kaštelanin iz Sućurca dočekao me šljivovicom. Sjedamo za stol i vraćam Antu u djetinjstvo u Kaštel Sućurcu. Na iskon. Da vidimo kako je sve počelo. „Ja sam sedmo dijete u porodici, četiri sestre, tri brata. U to vreme je bilo jako teško. Moje poreklo je s Muća. Moj otac Marijan bio je s Muća. On je bio radnik u cementari. Ljudi su bili ogorčeni diktaturom kralja Aleksandra. Nije bilo ni slobode, ni demokratije. Jedan dan radiš, drugi ti kažu da ne dođeš. Otac bi fratrima cepao drva. Radio je za porciju hrane, ali ne bi jeo nego bi nama deci donio po zalogaj. Majka Jela, koja je rođena u Labinu Dalmatinskom, ne bi danima jela, nego bi rekla, nisam gladna. Prvi put sam se najeo tek pedesetih…”, sjeća se naš domaćin svog teškog djetinjstva.

Bilo je to vrijeme kada su se mnoge siromašne radničke i težačke familije u Dalmaciji okretale ljevici i Komunističkoj partiji koja je u njihovim redovima imale osnovnu bazu. A onda su došli fašistički okupatori i stvari su se dodatno pogoršale. Ante je imao 17 godina.

„Kad su Talijani umarširali u Split, sećam se tenkovske kolone od Divulja prema Splitu. Drugari i ja bacali smo kamenje na njih, poslije dva dana bili smo uhapšeni. U to vreme su u celoj Jugoslaviji, od Triglava do Đevđelije, zatvori bili puni, nas su sproveli u Mostar. Nas trojicu. U Splitu nije bilo mesta. U Mostaru smo bili u zatvoru na mostu, ali ni tamo nije bilo mesta, nego su nas držali na kamenu i na otvorenom 12-13 dana”, kaže.

Nakon povratka iz Mostara, Ante je suočen s fašističkom okupacijom, proganjanjem rodoljuba, općom talijanizacijom i stalnim progonima svih onih koji su joj se opirali. Spas je, kao i hiljade drugih dalmatinskih momaka i cura, pronašao odlaskom u partizane. Krenuo je u neizvjesnost na prvu godišnjicu genocidne tvorevine NDH, 10. aprila 1942. Nakon prvih puškaranja, uslijedila je prva ozbiljnije akcija. Komandirao je narodni heroj Ivan Bračulj.

„Bilo je to u Koljanima na Cetini. Izveo je Ivan Bračulj. Bilo je tamo i Talijana i ustaša. To je bilo blizu Sinja. Bračulj i njegova grupa su tu zarobili talijanskog majora i dva vojnika. Vojnike smo nakon dva dana pustili, jer nismo imali gde s njima, a majora smo hteli razmeniti za Radeta Končara, koji je bio u zatvoru u Splitu. Nakon te akcije došao je Vicko Krstulović sa ženom i troje dece. Nismo mogli dugo čuvati majora, kretali smo se i nismo imali zatvor. Poslali smo pismo Talijanima i ponudili zamenu. Dugo je to trajalo. Nismo uspeli napraviti zamenu i sproveli smo ga kod Bosanskog Petrovca i Drvara na slobodnu teritoriju. Ali, oni su naišli na četnike u Crnom Lugu koji su preoteli majora i malo kasnije su ga ubili. Tako nam je propao plan da ga zamenimo za Radu”, priča.

Nakon prvih vatrenih krštenja, krenulo se dalje. Prema Livnu s tek osnovanom Devetom dalmatinskom divizijom, pod komandom legendarnog Vicka Krstulovića. Krenuli su ka Jablanici, gdje ih je čekao pakao. Spremala se Četvrta ofenziva. Ante i partizani vođeni drugom Vickom štitili su ranjenike i centralnu bolnicu. Put preko planine Prenj pretvorio se u herojsku epopeju, ali najgore ih je tek čekalo. „Naše dalmatinske jedinice u sklopu Devete dalmatinske divizije naišle su na jedno 15 km do Nevesinja na neku zarazu. Tu je krenuo tifus koji je poharao naše redove. Mi smo štitili ranjenike. Sve je bilo neprohodno. Dva dana smo čekali s ranjenicima pred Prozorom dok nije pao. Tada je došla komanda – pokret! Jedva smo to dočekali. Sećam se te dve noći uz ranjenike, bez hrane i vode. Sećam se jednog momka, studenta iz Zagreba. Prezivao se Vlahović. Kaže mi, Ante, ubij me! Metak mu je prošao kroz obe noge iznad kolena i nije mogao dalje. Sećam se Saše Božović, lekarke Prve proleterske. Ona je radila sve, svima je pomagala. Upoznao sam je još kod Livna.“

Nakon Neretve, divizija je rasformirana. Borci su to teško primili. Bilo je negodovanja, ali moralo se dalje. Mnoge su jedinice bile desetkovane, pa su ih borci rasformirane Vickove divizije popunjavali. Ante se tako našao u borbenom stroju Prve proleterske. Tek ga je čekala Sutjeska i Peta ofanziva, grobnica ranjenika, dalmatinske, ličke i banijske mladosti.

„Kad je tifus počeo da hara, žene, devojčice… jedna žena je u stanju da uradi ono šta ne može pet muškaraca, ja sam to video… Moja komesarka iz Bilica kod Šibenika obolela je od tifusa, raspadala se… tuga. Za dva–tri dana su joj se počeli guliti dlanovi, kosa ispadati i sad zamisli jedna mlada devojka leži mrtva, nema nijednu dlaku na glavi… pričati o tome, milion rana se otvori. Ovo je samo jedna sitnica šta se u praksi dešavalo… jako je bolno pričati, kada se setim te dece….“

Kopam Anti po ranama. Da se ne zaboravi. Ne može Ante više. Sjećanja su previše bolna. Njegov sin Davor mi kaže da nikome od djece i unuka nikada ne priča o detaljima ratnih trauma. Dok se častimo i slavimo njegov stoti, u slavu poginulih momaka i cura koji su svoje kosti ostavili na Neretvi i Sutjesci pjevamo „Oj Mosore, Mosore“ i „Dalmacija, biser grana“. Ante mi za kraj daje svoj recept za dug život. „U osam ujutro popijem pola čašice rakije, pa u osam navečer još pola. Jedem meso svaki dan, a nakon večere, moram popiti dva deci crnog vina. Znaš, najlepše vino je bilo u Kaštelima.”

Ako vas put nanese kroz Barajevo, navratite do druga Ante. On zna da na Zelengori jezero ima. Očima ga je vidio.