Lazar Ristovski, srpski glumac sa dugom, značajnom i impresivnom biografijom, glavni je protagonista filma Dnevnik mašinovođe, ovogodišnjeg srpskog kandidata za nagradu Oskar. Ovaj film reditelja Miloša Radovića nedavno je imao svoju beogradsku premijeru nakon koje je doživeo sjajne kritike. Topla i tragikomična priča o životu nekoliko generacija mašinovođa ocenjena je kao duhovita, nepretenciozna, humanistička…

O ovom filmu, nagradi Zlatna arena koju je dobio ove godine u Puli za najbolju mušku ulogu u filmu S one strane, svom producentskom radu, o tome zašto 20 godina ne igra u pozorištu, o nedavno započetoj književnoj karijeri i ritmu rada na filmu… Lazar Ristovski govori za Privrednikov portal.

Izjavili ste da film Dnevnik mašinovođe ima dušu i da je lik Ilije kog tumačite u ovom filmu bio glumački izazov. U čemu se ogledao taj izazov? Kako je izgledala saradnja sa rediteljem Milošem Radovićem?

Ova uloga je bila izazov za mene jer je Miloš pisao ulogu za mene i po mojoj meri, a samim tim je to bilo nešto posebno, nešto što me je nateralo na jednu posebnu vrstu obaveze i koncentracije. Obaveze prema reditelju koji je moj prijatelj, i obaveze prema sebi, da iz sebe izvučem ono najbolje.

Miloš i ja radimo već treći igrani film zajedno. Tako da smo izvežbali svoju trpeljivost jedan prema drugome i praštanje sveli na maksimum. To nam omogućava da radimo opuštenije nego inače. U kolektivnoj umetnosti je neophodna tolerancija da bi krajnji rezultat bio beskompromisan.

Koliko vam je značajan ovaj film?

Ovaj film je omaž našim očevima. Moj otac je bio železničar, a Milošev deda najbolji mašinovođa stare Jugoslavije.

Prilikom nedavne beogradske premijere filma naveli ste da očekujete da ovaj film vrati publiku u bioskope. Koliko ste zadovoljni dosadašnjom gledanošću filma? Kakve komentare ste čuli od publike?

Reč kritike i u Srbiji i po svetskim festivalima je skoro jedinstveno i nepodeljeno odlična. Film se svima dopada. Oni koji izađu iz bioskopa su zadovoljni jer su videli i produkcijski i umetnički dobar film. Jedino što smo mi publiku i u Srbiji i u okruženju odučili od dobrog filma. Publika, na žalost, voli da vidi zvučno i vizuelno nasilje i samo gleda tu vrstu filma koji se mogu videti u tržnim centrima i tim multipleksima. Delom smo sami krivi zbog toga, a velikim delom je kriva globalizacija koja guta sve pred sobom i od čoveka pravi potrošačku mašinu koja nema emocija.

[pullquote class=”full”]Lazar Ristovski je rođen 1952. godine u Ravnom selu u Vojvodini, a u Beogradu je završio glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. U pozorištu je odigrao preko 4 000 predstava, tumačio je uloge klasika svetske književnosti, ali i one nastale iz pera domaćih pisaca: Dušana Kovačevića, Ace Popovića, Stevana Koprivice, Siniše Kovačevića, Radoslava Pavlovića. Igrao je u više od 70 filmova, TV serija, TV drama, mahom glavne uloge. Pamte se njegove uloge u filmovima Podzemlje, Tito i ja, Do koske, Tako se kalio čelik, Bure baruta, Balkanska pravila, Boomerang, Pad u raj, Mali svet, Sveti Georgije ubiva aždahu. Igrao je u holivudskim filmovima (Novembarski čovek, Kazino rojal, Pored puta), kao i u nekoliko evropskih filmova. Vlasnik je producentske kuće Zillion film, bio je izvršni producent 12 filmova, dva filma je radio i kao glavni producent i kao reditelj – Belo odelo i Beli lavovi. Ristovski je dobitnik mnogih značajnih nagrada – bio je laureat Sterijine nagrade, Oktobarske nagrade grada Beograda, nagrade Živojin Žika –Pavlović, Zoran Radmilović. Na filmskim susretima u Nišu dobio je tri Gran prija, u Dubrovniku je osvojio nagradu Zlatni Orlando, a na festivalu u Valjadolidu proglašen je Najboljim glumcem. Ristovski je i autor dva romana, a svoju prvu zbirku priča Jednostavne priče, objavio je prošle godine u izdanju IK Laguna.[/pullquote]

 

Ove godine ste dobili Zlatnu arenu u Puli za ulogu u filmu Zrinka Ogreste S one strane. Kakvo iskustvo je bio rad na tom filmu? Koliko vam znači nagrada u Puli?

Nagrada u Puli je podsećanje na onu divnu zemlju, koja nikome nije bila dobra, za kojom sada mnogi kukaju. Zlatna, filmska, arena je sačuvala svoj sjaj i mene nostalgično podseća na ta bolja vremena. Rad sa Zrinkom i Ksenijom je bio nešto izvanredno. Bila je to prava škola dobre saradnje reditelja i glumaca. Očekujem da se to možda i ponovi.

Bavite se i produkcijom, Vaša producentska kuća Zillion film potpisuje veliki broj filmova. Koliko je teško i zahtevno baviti se ovim poslom?

Zillion film je možda jedna od najuspešnijih producentskih kuća u Srbiji. Govorim to po rezultatima koje smo postigli – u broju produciranih naslova, a još više po nagradama na najvećim filmskim festivalima u svetu. To su činjenice i u vremenu kada se sve više zanemaruju činjenice, a sve više vrednuje površna priča.

Jeste li sarađivali s kolegama u regionu? I kako ocenjujete kulturnu saradnju na ovim prostorima?

Smatram da je saradnja u regionu na polju kulture i filma dobra. Mogla bi da bude uzor političarima. To govori i o nama koji se bavimo filmom i kulturom uopšte. Govori o tome da smo mi ipak najsvesniji i prosvećeniji deo naših društava. MI smo uistinu intelektualna i duhovna elita i na nama je sada najveća odgovornost da narod otrovan mržnjom i beznađem vratimo na put ljubavi, razumevanja i saradnje.

Već četvrti film radim zajedno sa Inter filmom iz Zagreba i svojim prijateljem Ivanom Maločom. Rezultati naše saradnje su da smo bili nominovani za najveću evropsku nagradu za film Vinka Brešana Svećenikova djeca, a ove godine su naša dva filma S one strane Zrinka Ogreste i Dnevnik mašinovođe naši predstavnici za Oskara. Govorim o rezultatima našeg rada, a ne o lepoj žvaki koja se danas na žalost, najviše ceni.

[pullquote class=”full”]

“Ove priče su ispričane na jednostavan način, kako su se nekada pisale i pričale priče, dok još nije bilo televizije i interneta. Kada se pripovedaču verovalo i kada se on slušao sa pažnjom i punim poverenjem da je ono što priča „živa istina“. Pripovedač, a ja to želim da budem, mora da vlada umetnošću posmatranja. A loža iz koje se svet najbolje vidi je usamljenost.” (Lazar Ristovski, iz predgovora zbirke „Jednostavne priče“)

[/pullquote]

Prošle godine ste objavili svoju prvu zbirku priča Jednostavne priče. O čemu ste imali potrebu da pišete? Kakve komentare ste čuli od čitalaca?

Volim da kažem da dugo pišem, ali retko objavljujem. Napisao sam do sada dva mala romana, a sada i zbirku priča. Zbirka je postigla veliki uspeh. Štampana je u šest izdanja, ukupno dvanaest hiljada knjiga. To je veliki tiraž za ove naše prostore. Pišem, jer se sve više povlačim u usamljeničku ložu odakle se svet izgleda bolje vidi. Moje priče su jednostavne, istinite i ljudske. U njima su tuga i humor pomešani kao i u životu.

Mnogi nisu očekivali da ovako pišem, pa su me čak pitali da li sam stvarno ja napisao ovu knjigu. Uskoro izlazi moja nova knjiga priča, pa ću nadam se i one poslednje sumnjivce uveriti da to stvarno pišem ja (smeh).

Na čemu trenutno radite? Imate li u planu nove uloge, na filmu ili u pozorištu?

U pozorištu ne igram više od dvadeset godina i verovatno skoro neću. Pozorište me je potrošilo.

Spremam nove filmove i to me raduje. To je pravi ritam za mene. Ritam filma, te velike iluzije mi odgovora. Tražim spas u snovima, a film je poligon gde mogu slobodno da sanjam.