Jedan izuzetan događaj zasenio je mnoge druge i zauvek sačuvao dan u kome je Srbija bila ispred vremena. Bilo je to 3. februara 1876. godine. Gavrilo Vitković, Milan Đ. Milićević, Milan Kujundžić i Mita Rakić predložili su da u Srpsko učeno društvo prvi put bude izabrana jedna žena, slikarka i dobrotvorka, Katarina Ivanović. Ni tada, ni godinama kasnije, ni u jednoj akademiji nauka na svetu još nije bilo žena. Diploma o članstvu Katarini je uručena 13. maja 1880, pismom sekretara Milana Kujundžića, u kojem je stajalo: „Odavna se već obrazovani lјudi u Srbiji ponose što u hramu umetnosti imaju sveštenicu sunarotkinju svoju. A ovaj ponos pretvorio se u oduševlјenje, kad ste Vi, plemenita gospođice, patriotskim znacima izvoleli pokazati da i sami u dalekoj strani niste zaboravili narod svoj…“ Ona je toplo zahvalila iz Stonog Beograda, 20. septembra te godine (pismo prenosimo u celosti):

„Visokoslavno Učeno društvo, blagorodna gospodo,

Primila sam diplomu za počasno članstvo vašega visokoslavnog Učenog društva sa propratnim pismom od 10. maja t. g.

Premda sam za odlikovanje ovo visokocenjeno i pre izveštena bila dobrotom gospodina Krstića, predsednika Vrhovnoga suda kasacionog , ništa manje tako me je ovo iznenadilo, da se nisam mogla zadržati suza umilјenja, videć ovo za mene najlepše, najblagorodnije odlikovanje, odlikovanje za žensku i u ovom dobu još nečuveno.

Dvoguba radost, dvoguba utjeha daje mi zaboraviti mloge, premloge neprijatnosti, gorka iskušenja, i sa primjetnim malouvaženjem vodita otuđivanja, od strane onih koji su zvani da vrline osobito u svom rodu uvaže, oduševlјenje bude, kad sam doživela kod istog tog lјublјenog roda obrt na lepše mišlјenje – uvaženje prema jednoj skromnoj slikarki, a s(o)tim i polu ženskom velelјepno odlikovanje.

Otklonivši, gospodo moja, predrasudu vekova, vaša je slava kad me u čislo slavnih muževa uvršćujete; to je odsjaj i svedodžba vašeg visokog izobraženja.

Narod koji takve uzvišenog mišlјenja sinove ima, ne može a da se ne proslavi, ne može a da mesto međ’prosveštenim narodima ne zauzme.

Sa ovom želјom ja, kojoj su dani izbrojani, zadovolјna umirem, a vami, gospodo moja, za lјudstvo, za rod mili, za uveličanje lјublјene domovine, dug i srećan život želeći, i večnu hvalu Vam za dično mi odlikovanje odavajući, jesam sa iskrenim i najusrdnijim pozdravom.

U Stonom Beogradu, m(e)s(e)ca septembra dana 20-og(1)880.

Vaša

Katarina Ivanović“

Katarina Ivanović (Vesprem, 27. april 1811 – 25. septembar 1882) školovala se, zahvalјujući mecenama, u Stonom Beogradu (Sekešfehervaru), Pešti, Beču, Minhenu, Parizu, a boravila je u Amsterdamu i Firenci. Slučaj je hteo da je detinjstvo provodila u mađarskom gradu skoro istog imena kakvo je ime srpske prestonice – Stonom Beogradu. Dan kada je zakoračila beogradskim obalama i ulicama, Katarina je maštala i dočekala tek kada je imala 35 godina.

Kao i mnogi Srbi koji su dolazili iz Austrijskog carstva, stanovala je kod pesnika Sime Milutinovića Sarajlije i njegove žene Marije, učiteljice koja se bavila i advokaturom. Očaran Katarinom, njenom lepotom i pameću, Sima Milutinović joj je posvetio pesmu „Trojesestarstvo“, a zvao ju je „Srpkinja koja je kistom vladati vešta”. Katarina je za vreme tog boravka u Beogradu naslikala dva izuzetna portreta kneginje Perside, supruge kneza Aleksandra Karađorđevića.

Svoj „Autoportret“ slikala je u dva navrata i obe te slike plene Katarininom lepotom i veštinom. Na prvom je u tamnoj halјini, s puštenom kestenjastom kosom, glavom pognutom na desnu stranu i pomalo zabrinutim pogledom. Na drugom, Katarina je u svilenoj halјini boje starog zlata i desnom rukom pridržava maramu od muslina, u tonu blago nasmešenih usana i nežnog rumenila na obrazima. Kosa joj je podignuta na potilјku, lice okvireno uvojcima, a pogled pun života i odlučan. Autoportrete je poklonila Narodnom muzeju u Beogradu, uz još 14 svojih dela. Među njima su: remek-delo „Korpa s grožđem“, istorijske kompozicije: „Jelena Srpkinja, kralјica ugarska“, „Evdokija, carica grčka“, „Mileva Srpkinja, carica turska“, „Zakletva kralјa Matije Korvin“, „Osvajanje Beograda 1806“ i portreti pesnika Sime Milutinovića Sarajlije i vojvode Stevana Knićanina. Rodnu Panoniju, gradove u kojima je živela i predela kuda je putovala, nije prenosila na platno. Slikala je lјude. Katarinina paleta sačuvala je istoriju živlјe od knjiga.

U Bečkoj akademiji nalaze se njene slike: „Srpski Omir“, portret cara Ferdinanda, koji je nabavio Ugarski zemalјski muzej, „Italijanski vinogradar“, „Starica se moli pred obed“, „Dečak sa sokolom“, „Umetnica u svom atelјeu“, „Smrt sirotice“, „Smrt bogatašice“.

Katarina Ivanović, prva članica jedne akademije nauka u istoriji, umrla je u ranu jesen 1882. godine. Dva meseca kasnije, zauvek je otišao još jedan velikan Srpskog učenog društva, filolog Đura Daničić. Rastužen njihovim odlascima i ganut ispraćajima koji su im priređeni, Laza Kostić se zapitao odakle tolika razlika između Helena i ostalih naroda. Našao je da ona potiče otuda јер su stari Grci imali savest prema nasleđu, pamćenjem vrednog zaustavlјali vreme, a za svoj kredo izabrali slavu onih koji su je zaista zaslužili.