U prvim avgustovskim danima naselje Busije, smešteno na jednom od najudaljenijih rubova Beograda, živi naizgled kao i svako drugo. Nekoliko dana pre 30. godišnjice kolone koja je značila rez u životima preko 200 hiljada ljudi, svakodnevica u ovom najvećem izbegličkom naselju u Srbiji spolja izgleda uobičajeno. Tu su nove domove i živote izgradili oni koji su izbegli iz severne Dalmacije, Like, sa Banije, Korduna… Naselje prognanih i napaćenih, ali i neverovatno vitalnih ljudi koji svoje rane nose s dostojanstvom. Ne gledaju u ovim danima slike proslave „Oluje“ u Hrvatskoj, kao ni slike izbegličke kolone kojom su došli, one im bude bolna sećanja. Trude se da se okrenu stvarima koje im sada donose mir – porodici, svakodnevnim radostima, životu koji je otišao nekim drugim tokom.

U nedeljno jutro ljudi se okupljaju na liturgiji u Crkvi sv. Ćirila i Metodija, pale sveće. Ispred crkvenog dvorišta „uštimavaju“ se trubači, čuli su da je za taj dan zakazano jedno krštenje. Život, uprkos svemu, teče dalje.

Mnogi su tokom leta u rodnom kraju, vreme je godišnjih odmora, a praznik Svetog Ilije u mnogim mestima je i hramovna slava, objašnjava nam sveštenik Dragan Zorica, ovdašnji paroh, i kaže da je to razlog što danas crkva nije puna kako ume da bude. On se u rodni Drniš vratio 2013. godine. Nije bilo lako i nije bilo bez problema, ali su ga vodili želja da se oduži precima i snovi o rodnom kraju. „Tamo postoji odgovornost prema istoriji, i to starijoj od sedam vekova. A ovde imaš odgovornost prema živim ljudima, da im budeš uteha i usmeriš ih da stradanje koje su preživeli ne bude uzaludno. Jer nije svako stradanje Hristovo stradanje. Ako se iz njega razvije mržnja, može da bude obesmišljeno“, kaže otac Dragan, čija je glavna poruka koju prenosi parohijanima da treba da sačuvaju ljubav u sebi. I da će se jedino tako sve moći ponovo izgraditi i obnoviti.

„Tamo postoji odgovornost prema istoriji, i to starijoj od sedam vekova. A ovde imaš odgovornost prema živim ljudima“, kaže otac Dragan Zorica, paroh u Busijama

Veruje da ga je život vodio kroz sve te okolnosti upravo da bi danas mogao da služi narodu baš ovde u Busijama. Poznaje njihove muke i borbu, i sam je bio deo izbegličke kolone, a onda je volontirao u više organizacija, pomagao u rešavanju statusnih pitanja. Za razliku od Drniša, gde se dešavalo i da nedeljom bude sam u crkvi, u Busijama je drugačije. Ovde je procentualno najveći broj dece na teritoriji opštine Zemun.

„Bilo bi i više da nije veliki broj mladih ljudi u jednom periodu odlazio u inostranstvo, šest ari placa nije dovoljno za život, prevoz do grada je tada bio mnogo lošiji. Sad se to nekako sve normalizovalo, ljudi ovde mogu da zarade, mnogi imaju svoje firme, dobro su se snašli i poštovani su kao vredni i pedantni radnici.“ Sačuvali su i jezik, pesmu, uspomene. Prenose to i na mlađe generacije, koje tačno znaju gde su im koreni. Mnogi od njih i obilaze te krajeve i snažno su emotivno vezani za njih. Ipak, mladi su izgradili neki novi identitet ovde, kaže. Ne određuju se strogo po regijama iz kojih potiču, umesto toga, identifikuju se sa ovim prostorom. Busije su postale svojevrsno krajiško naselje. Tu je, vremenom, izrastao jedan novi, zajednički identitet – krajiški identitet, oblikovan životom u izgnanstvu, ali i novim okolnostima. I u muzici, u govoru i običajima oseća se to novo, zajedničko nasleđe. Ono objedinjuje nebrojene lične, intimne priče, koje lebde u tom krhkom balansu između gubitka i obnove, između onoga što ostaje iza i onoga što se pokušava ponovo izgraditi.

A izgradilo se mnogo toga. Duž busijskih ulica koje nose imena velikana i zaslužnika iz nekadašnjeg zavičaja, nižu se lepe fasade, uredna, uređena dvorišta. Mnogi su svoje zdanje koje će ostaviti potomcima gradili i na drugim poljima, ne samo u ovom ravnom sremskom. Već i u umetnosti, nauci, privredi, sportu…

„Mi, narod iščupan od tamo, mi smo kao jedna enklava, rezervat, suštinski ne pripadamo nigde. Iako svako ima svoje različito iskustvo, različit odgoj, emocije, doživljaje, svi smo različiti, nekom je neko stradao, nekom nije. Ali smo svi jedan rezervat, bez obzira na to što on fizički nije ograničen, što smo rasuti po celom svetu. Istrgnuti od tamo, ali nisam čula da se neko igde do kraja primio, pa i da je prihvaćen“, kaže glumica Maja Kolundžija Zoroe. Ona je u izbegličkoj koloni dočekala svoj 18. rođendan. U Beogradu je sada mnogo duže nego u rodnom Kninu, ali je tu još uvek obeležena kao ona „od tamo“. „I kad dođem u Knin, isto sam ’od tamo’. Gde god bili, uvek smo ’od tamo’“, kaže. Bez obzira na ovu dvojnost u identitetu, privrženost zavičaju kod nje je nepokolebljiva. „Bilo je ranije nekih trenutaka kad malo menjaš govor da se prilagodiš, da ne štrčiš, da te prihvate. Ali više ne. Crkva u mom selu je iz 1546. godine, moj otac je sahranjen ispred samog ulaza. Toga ne smemo da se odreknemo. To sam ja. Sve danas možemo da promenimo, i ime, i prezime, i pol, ali ne i to gde smo rođeni i ko smo. Što sam starija, sve više to vrednujem.“ Maja danas, uz brojne druge uloge i glumačka ostvarenja, igra monodramu o Đuki Tesli, majci Nikole Tesle. Uz svu odgovornost i radost koju nosi ovakva rola, posebno emotivno bilo joj je nastupati u rodnom kraju.

Među onima koji su iz ličnog iskustva oblikovali i svoje profesionalno opredeljenje nalazi se i istoričar Bojan Arbutina, direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu. U trenutku progonstva imao je svega dve i po godine, ali su se sećanja i svest o gubitku formirali u porodici. Iako je slušao o najtežim trenucima, u tim pričama nije bilo mržnje. „Priče su bile vapaj i žal za izgubljenim zavičajem, za sećanjima, mladošću, za komšijama i prijateljima, rodbinom – za svime što je do tada činilo život smislenim“, kaže.

Izbegličko iskustvo u velikoj meri ga je odredilo. Porodični govor, toponimi, sudbine ljudi – sve to podstaklo je njegov interes za prošlost i odvelo ga u pravcu istraživanja porodične i kolektivne istorije. Kao istoričar posvećen je proučavanju stradanja srpskog naroda, posebno genocida u NDH tokom Drugog svetskog rata i etničkog čišćenja devedesetih. Pozdravlja to što su te teme dobile vidljivije mesto u javnom i državnom prostoru Srbije. „Ohrabrujuća je činjenica da je Srbija prepoznala patnje i stradanja srpskog naroda i to uliva poverenje da istoriju krajiških Srba neće prekriti istorijska tama, već će, uz angažovanje brojnih stručnjaka iz domena humanističko-društvenih nauka, biti osvetljena i postavljena na dostojanstven položaj u našoj sveukupnoj povesti.“

Zavičaj, kaže, doživljava slojevito. Srbija mu je otadžbina, a Krajina i Kordun – dedovina. Osećaj pripadnosti ne deli, već ga objedinjuje. „Sećam se prvog dolaska u zavičaj 2003. i trenutka kada sam izašao iz kola i zakoračio zemljom kojom nisam ni stigao pošteno da prohodam. Neverovatna sila me je vukla ka tlu i kolena su mi se tresla. Kao desetogodišnjem dečaku nije mi bilo jasno zašto se to dešava, samo sam znao da je to mesto kome ću se vraćati dok god budem mogao.“ Danas često putuje u Hrvatsku, privatno i poslovno, i emocije su uvek pomešane: s jedne strane mir, spokoj i pripadnost, a s druge potištenost i tuga. Na pitanje kako gleda na različite načine na koje se godišnjica „Oluje“ obeležava u Srbiji i Hrvatskoj, ističe važnu razliku: „Činjenica je da su u okviru operacija ‘Bljesak’ i ‘Oluja’ učinjena najveća etnička čišćenja posle Drugog svetskog rata. Ali, jako sam ponosan što srpski narod ne proslavlja patnju drugih naroda, što država Srbija ne organizuje proslave tim povodima. Srpski narod u dostojanstvenom miru obeležava svoje stradale i nestale – molitveno, institucionalno, pojedinačno.“

Veruje da je pouka ratova iz devedesetih jasna – da nikada više ne smemo dopustiti da mržnja ovlada. „Treba da čuvamo našu istoriju, kulturu i tradiciju kroz pisanu i izgovorenu reč, da ne zaboravimo žrtve koje su pale kao plod nerazumnih politika i ideologija, i da uvažavamo sve druge nevino postradale žrtve“, zaključuje.

„Jako sam ponosan što srpski narod ne proslavlja patnju drugih naroda, što država Srbija ne organizuje proslave tim povodima. Srpski narod u dostojanstvenom miru obeležava svoje stradale i nestale – molitveno, institucionalno, pojedinačno“, kaže istoričar Bojan Arbutina

Brojke pokazuju razmere o kojima svedoče sve ove lične priče. Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije, Srbija je primila više od 600.000 ljudi tokom svih ratnih sukoba na prostorima bivše SFRJ. I to u godinama kada je bila izmučena sankcijama, razorena bombardovanjem. Mnogi i danas postavljaju pitanje da li je, uprkos svemu, mogla bolje da zaštiti, razume i sačuva one koje je primila. Prema poslednjim podacima, čak oko 17.000 ljudi iz Hrvatske i danas ima izbeglički status. Iza brojeva i statistike stoje konkretni životi, lične drame i rane koje ni tri decenije kasnije nisu do kraja zalečene.

Glumac Jovo Maksić javno ne govori o danima provedenim u koloni od Knina do Beograda, ni o svom izbegličkom iskustvu. Ne želi da trguje svojim ranama, kaže. „To je dan kad se ode u crkvu, zapali sveća i napravi se pomen. Treba govoriti o tome dostojanstveno i pokušati da praštamo, ali ne da zaboravimo. A mi radimo suprotno. I tako ponovo masakriramo svoje žrtve, služe nam za dnevno-političko skupljanje bodova. U tome je naša tragedija.“ Ipak, Maksić je više puta, i to u glavnim ulogama, pred kamerama proživljavao izbegličke traume. Utelovio je glavni lik u jedinom dugometražnom filmu s tematikom izbegličke kolone, kao i glavni lik u seriji koja prati životne i psihičke lomove izbeglice iz Knina. Kaže da ono što ima reći govori pred kamerama i na pozorišnim daskama.

Scenaristkinja Nataša Drakulić smatra, pak, da treba javno svedočiti. Iako joj je tema lična i bolna, govori o zavičaju i svojoj Lici s teretom koji se ne zaboravlja, ali i snagom koja iz njega izvire. „Mora o tome da se govori da nam se stradanje ne bi ponovilo. I rat ’90-ih i ‘Oluja’ posledice su kolektivnog zaborava.“ Ponosna je na svoje poreklo. „Nikad ne bih bila ovo što jesam da nisam odrasla tamo, da nisam imala snagu tog naroda kome pripadam“, kaže. Nakon filma „Dara iz Jasenovca“, za koji potpisuje scenario, suočila se s pretnjama i više nije mogla bez policijske pratnje posetiti porodični dom u Korenici. Nije se pokajala. Međutim, temu „Oluje“ još nije obradila profesionalno – jer bi je, kako kaže, emotivno slomila.

„Nikad ne bih bila ovo što jesam da nisam odrasla tamo, da nisam imala snagu tog naroda kome pripadam“, kaže poznata scenaristkinja Nataša Drakulić, koja je bila dete kolone

Trideset godina posle „Oluje“, životi prognanih oblikovani su ovom tužnom kolonom i teku i dalje između dve obale: između tišine i svedočenja, bola i dostojanstva, sećanja i svakodnevice. Neki traže način da oproste, drugi da razumeju, treći da svedoče. I svi, na svoj način, pamte. Snažno kao da se kolona nikad nije ni zaustavila.