U godini kada se obeležava 170. godišnjica od rođenja Nikole Tesle izgleda da će njegov spomenik iz istoimene zagrebačke ulice u centru grada biti premešten u dvorište Instituta Ruđer Bošković, u prostor koji nije deo gradske svakodnevice. Dve decenije, koliko je spomenik funkcionisao kao deo gradskog prostora, obogaćivao ga i saživeo se s njim, pokazale su se kao privremeni aranžman. Ispostavilo se da su se sa Instituta baš ove godine setili da je spomenik njihovo vlasništvo i da žele da poštuju „volju autora“, Ivana Meštrovića, koji je, kažu, zamislio Teslu i Ruđera Boškovića kao spomenički par – figure koje se gledaju, komuniciraju. To što je između mesta gde stoji spomenik Ruđeru Boškoviću i mesta gde bi trebalo da bude vraćen Teslin spomenik u međuvremenu nikla zgrada nije bila nikakva prepreka njihovoj argumentaciji, koja volju autora vidi kao gotovo transcendentni princip od kojeg nema odustajanja.

Tesla u centru grada nije tražio nikakvu prethodnu najavu, radno vreme ni razlog dolaska. Pripadao je svima koji centrom prolaze. Bio je vidljiv, stalno prisutan, u prostoru koji nije zahtevao predznanje ni objašnjenje. Ljudi su se kod njega nalazili, pored njega zastajali, fotografisali, oko njega prolazili. Spomenik je bio deo urbane rutine, a ne izdvojeni eksponat. Dvorište institucije, naprotiv, podrazumeva kontekst, svrhu i određeni stepen izdvojenosti. U tom smislu, premeštanje Teslinog spomenika nije samo tehničko pitanje lokacije, već promena statusa: od svakodnevnog ka povremenom. A ta razlika nije beznačajna.

„Volja autora“, prizvana s posebnim pijetetom, postala je toliko presudna da se njome opravdava izmeštanje spomenika iz javnog prostora u polujavni, institucionalni ambijent, iz centra grada u dvorište naučne ustanove. I u tom tumačenju nema ničeg nezakonitog. Ali ima nečeg vrlo selektivnog. Jer ako se već ozbiljno pozivamo na Meštrovićevu volju, nameće se pitanje: zašto je zanemarujemo u nekim drugim slučajevima? Dovoljno je setiti se Umjetničkog paviljona na Trgu žrtava fašizma, jedne od najpoznatijih Meštrovićevih realizacija. Zamišljen kao hram umetnosti, taj prostor je kroz istoriju najmanje bio ono što je autor prvobitno zamislio. Menjao je funkcije, ideološke predznake i simboličke okvire, prilagođavao se političkim i društvenim okolnostima. I nikada se pritom nije postavljalo pitanje nepovredivosti autorove namere. Naprotiv, promena je smatrana razumljivom. Tim pre što Meštrovićeva namera nije bila samo arhitektonska ili estetska. On je bio blizak dinastiji Karađorđevića i tokom čitavog radnog veka stvarao monumentalna dela u njihovu čast, u okviru jednog šireg državnog i političkog projekta. To se nije odnosilo samo na skulpturu, već i na simboličko značenje prostora. Tokom rekonstrukcije Meštrovićevog paviljona u Zagrebu nedavno je otkriven i dugo skriveni reljef kralja Petra I Karađorđevića, detalj koji je decenijama bio uklonjen iz vidokruga, ali ne i iz same strukture zdanja. Bilo bi zanimljivo pratiti reinterpretacije „volje autora“ kad je u pitanju sudbina ovog reljefa, sada u novim kulturno-istorijskim okolnostima.

Meštrović nije bio umetnik čija se volja može svesti isključivo na estetsku nameru. Njegovi veliki naumi bili su uokvireni snažnim političkim i kulturnim projektima koji su od umetnosti tražili da zađe i izvan sopstvenih granica. Baš poput Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, dela koje je neposredno zahvatilo u pitanja identiteta, tradicije i interpretacije istorije, i koje je i decenijama nakon nastanka ostalo mesto dubokih društvenih i političkih sporova. Meštrovićeva „volja autora“ usko je povezana sa političkim i kulturnim interesima vremena. Zbog toga je teško prihvatiti da se danas, u slučaju Teslinog spomenika, ta volja priziva kao neupitni autoritet, lišen konteksta.

Izgleda da su Teslini spomenici u Hrvatskoj osuđeni na neko potucanje i premeštanje. Hrvatska se Teslom s pravom ponosi, koristi njegovo ime u kulturnoj diplomatiji, naučnim projektima i međunarodnoj promociji. Ali kod kuće uvek postoji neka suzdržanost, delikatnost. Tesla je uvek nekako nezgodan. Kad je Teslin spomenik mnogo godina nakon što je miniran konačno vraćen u Gospić, nije vraćen na staru, centralnu lokaciju. Tu nije bilo „volje autora“, ali se govorilo o novim urbanističkim rešenjima, drugačijim koncepcijama trga, potrebi prilagođavanja… Obrazloženja su drugačija, ali je ishod sličan: Tesla se pomera s mesta koje nosi vidljivost i središnjost uz objašnjenje da to, naravno, nema nikakve veze s njim.