Redateljica, scenaristica i snimateljica, Emilija Gašić, danas živi na relaciji Njujork – Beograd. Završila je studij filmske režije na Akademiji umetnosti u Beogradu, a master kamere na njujorškom univerzitetu Tiš. Studentski filmovi koje je režirala imali su uspješan festivalski život, dok je njen dugometražni filmski scenarij ,,Mileva” nagrađen od strane Sloun fondacije u Njujorku 2021. godine. Kao snimateljica, Emilija je snimala filmove u SAD, Francuskoj, Norveškoj i Češkoj. Dobitnica je više međunarodnih nagrada i priznanja za dostignuća u oblasti filma. Scenarij za svoj debitantski film ,,78 dana” razvila je u sklopu programa na Venecijanskom bijenalu 2020. Na ovogodišnjem filmskom festivalu na Paliću u Vojvodini film Emilije Gašić „78 dana“ dobio je nagradu Zlatni toranj za najbolji film glavnog takmičarskog programa i nagradu publike „Gorki list“ za najbolji film festivala.

 Kao pripadnica mlađe generacije, zašto ste za svoj film „78 dana“ odabrali temu bombardiranja Srbije 1999. godine, kada ste tada vjerojatno bili još dijete?

Kada se desilo to NATO bombardovanje Srbije, ja jesam bila mala, imala sam sedam i po godina, išla sam u prvi razred osnovne škole, ali se jako dobro sećam svega šta se događalo. Sećam se tih sirena za vazdušnu opasnost, straha, aviona, ali i velikog zajedništva u takvoj situaciji. Sve je to ostavilo jako veliki utisak na mene. Kada sam radila prezentaciju mog projekta, pre nego što smo ušli u snimanje, uvek sam govorila da je moje iskustvo tog vremena spoj straha i zajedništva i to sam ovim filmom htela da pokažem.

Kako se u vama rađala sama priča i način kako ćete je prikazati na filmu?

Pa ja se nisam usuđivala da počnem da radim na tom filmu, da pišem scenario pre nego što sam pronašla format kroz koji ću da ispričam tu priču. Pre toga sam napravila jedan kratki film o bombardovanju i to je bio film u horor žanru, ali kada sam našla neke svoje video kasete iz tog vremena, to je bio pravi okidač kako i šta treba da radim na ovu temu. Film je napravljen kao kućni video, ali u stvari se radi o potisnutim sećanjima: mi danas vadimo kasete od pre 25 godina, svako svoje i sećamo se onoga što je bilo traumatično i što je u međuvremenu izbrisano, ali što je i ostalo u nama.

Sećanje na detinjstvo

Kućni video iz dječjeg ugla, kao način da se pokaže jedno zaista teško vrijeme, stvarno djeluje kao neobična i interesantna ideja…

Ja sam te moje video kasete iz detinjstva digitalizovala kada sam bila na Akademiji umetnosti u Beogradu. Te kasete su snimale u to vreme moje dve starije sestre i ja sam primetila da su te snimke jako filmične: sve situacije su krajnje spontane, ali deluju kao da su montirane i izrežirane, a nisu. Kada sam želela da napravim film o bombardovanju, te kasete su mi bile u glavi, ali trebalo je da prođe dosta vremena, 10 godina, da shvatim da je za mene to način da iz mog ugla preko dečjih video kaseta prikažem jedno teško vreme puno straha. Kada sam pisala scenario, poslala sam na društvene mreže jedan anonimni upitnik da ljudi napišu i podele svoja iskustva iz vremena bombardovanja i ta svedočenja, kao neko kolektivno sećanje moje generacije, takođe, i to mi je pomoglo u radu na filmu.

Koliko je zapravo nakon 25 godina dubok taj pečat iskustva?

To iskustvo iz vremena bombardovanja, tih 78 dana, sigurno je ostavilo na sve nas dubok trag, to vreme nas je oblikovalo, ali naši ljudi su takvi da oni retko žele time da se bave i ne žele da pričaju o tome. Egzistencijalna psihološkinja Sara Kuburić, koja živi i radi u Kanadi, kaže da ljudi kada pričaju o svom detinjstvu u tom vremenu bombardovanja, reći će da je to bio najlepši deo njihovog života, ali ako se usude da kopaju malo dublje, onda tu isplivaju razne stvari i ljudi će priznati da se događalo i nešto jako ružno, kao što je bilo to bombardovanje.

Kako je vaš film prihvatila publika?

Film „78 dana“ je već bio po raznim festivalima i tada bi mi prilazili naši ljudi sa tom istom pričom: sećamo se detinjstva iz tog perioda kao lepog perioda zajedništva, ali sada nakon 25 godina kada se prisetimo i ovih stvari o kojima govori film, onda nam se stegne grlo. Ljudi su mi zato prilazili i sa suzama u očima, što znači da smo sva ta ružna sećanja, kao da je to neka obrambena terapija zaborava, potisnuli u podsvest.

Ako biste se vratili u prošlost, što je ljudima vaše generacije iz tog vremena bilo najupečatljivije?

Pa recimo pamtim da je jedan čovek koji je popunjavao taj anonimni upitnik o sećanjima iz tog vremena napisao da je to bilo vreme „kada sam prvi i poslednji put ušao u svaku kuću u komšiluku.“ Ta rečenica je lepa i ona pokazuje da ljudska imaginacija može da ide mimo i iznad ljudske nesreće koja im se dogodila.

Čini se da današnja generacija filmskih stvaralaca, kojoj i vi pripadate i koja u svojoj zreloj dobi nije bila svjedok ratova i raspada zajedničke države, bira jedan interesantan način pristupa temi – ne iz središta drame nego s ruba, tamo gdje je ta drama tek naznačena. Da li biste se složili s takvim dojmom?

Pa ja sam ovoj temi bombardovanja Srbije u tih 78 dana 1999. godine pristupila iz vlastitog iskustva dečije dobi u kojoj sam tada bila i taj video koji su deca tada snimala, u situaciji kada su morala da odu iz svojih kuća u Beogradu na selo, to zaista jeste zabeležena slika tog sveta u kojem smo ja i druga deca oko mene rasli u takvim okolnostima. Drugo, ovo je moj prvi igrani film i sa tim „neobičnim“ postupkom prikazivanja jedne priče kroz kućni video ja sam na neki način želela da budem kreativna. Treće, mora se uzeti u obzir i da nisam imala neograničena sredstva za snimanje, tako da su različite stvari, kao što se često dešava, uticale na taj kreativni proces.

Rasuta generacija

 I vaši raniji filmski radovi su bili ostvareni na ponešto drugačiji način…

Što se tiče medija kroz koji se priča jedna priča, ja sam u mom ranijem kratkom filmu „Čekanje“, u kojem takođe igra Goran Bogdan, imala junakinju koja snima svet oko sebe, ali diktafonom. Devojčica u tom filmu, koja gleda traumu kroz koju prolazi njen otac, beleži sve ono što se govori, zvukove te traume, diktafonom. Taj zvuk je veliki deo filma. U ,,78 dana” sam želela da se koristim tim jednostavnim medijem, kao što je video, koji je za mene još uvek u stvari neistraženo područje, kako bih približila priču njenoj autentičnosti. Mi smo generacija koja nije bila u središtu događaja, ali smo gledali i slušali te traume kroz koje su prolazili naši roditelji u tim godinama kada se njima rušio čitav jedan svet i kada je bilo teško.

Kako je zapravo odrastala vaša generacija u tih recimo 10 ključnih formativnih godina?

Mi smo generacija jako različitih ljudi, koji su imali različite sudbine u jednom turbulentnom vremenu i teško mi je da opišem neku atmosferu koja bi povezivala čitavu generaciju. Neki su ostali u Srbiji, a neki su otišli u druge zemlje. Ja sam, na primer, studirala filmsku režiju i kameru u Njujorku i moja su iskustva drugačija od mojih drugova u Srbiji – mi smo rasuta generacija. Mogla bih da govorim o mojim kolegama studentima koje sam zatekla u Njujorku i videla sam da su oni puno opušteniji nego mi: ne trče i ne grabe prvu priliku koja im se pruži nego razmišljaju, prave planove i žive neki mirniji život nego onaj život, pun neizvesnosti, koji sam ja ostavila u Beogradu.

Kako su vas percipirali ljudi iz Amerike kada ste došli na studij?

Pa prvo nije im bilo sasvim jasno da li sam ja iz Sibira ili iz Sirije, nisu znali kojim jezikom govorim, činilo im se da je to možda ruski, a na reč Jugoslavija nekako su mogli da me smeste odakle dolazim. U svakom slučaju naši krajevi im deluju pomalo egzotično. Mi za njih nismo zapadna Evropa, a opet nismo ni Istok, tako da je interesantno to njihovo snalaženje oko nas.

Živite u Americi više godina. Kako vi vidite tu zemlju?

Ja živim u Njujorku i taj toliko specifičan grad ne može da oslikava čitavu zemlju. Ono što je moj osnovni dojam kada tamo gledam svakodnevne ljude, koji rade i žive neke svoje svakodnevne živote, jeste njihova otvorenost, kada jako lako možete stupiti u razgovor i povezivati se sa najrazličitijim ljudima, i privatno i profesionalno. Ta pulsirajuća energija koja se prenosi od čoveka na čoveka i otvorenost svih tih ljudi koje srećem i koji su došli sa svih strana da žive u Njujorku i da nešto urade sa svojim životom, različita je naravno od atmosfere u Beogradu, ali to jeste nešto što me je privuklo tom gradu.

Kako kada dođete iz Amerike u Srbiju vidite zemlju u kojoj ste odrasli?

Svakodnevna Amerika je kako ja kažem zemlja dominacije jutjub tutoriala: sve se da lako objasniti, racionalizovati i nema nikakvih misterija, a ovde to nije tako. Moram da kažem da mi tamo ponekad fali tog našeg sujeverja, misterija, verovanja, tajni i nečeg neobjašnjivog što jeste između ostalog karakteristika ovog prostora i naših ljudi. To pomalo jesu dva sveta i ja te razlike vidim najviše kroz moj kreativni rad u pisanju i radu na filmu.

Kako su ljudi iz sasvim drugog kraja planete, koji možda i ne znaju za bombardiranje Srbije 1999. godine, gledajući „78 dana“ doživjeli vaš film?

Ljudi su taj film doživeli prilično intimno i svi koji su ga gledali dosta su bili dirnuti, čak i ako ne poznaju kontekst i deo sveta u kojem se događa radnja tog filma. Ono što sam videla je da je lepo da nakon tih projekcija ljudi imaju potrebu da o filmu razgovaraju, što znači da ih je nešto u tom filmu dotaknulo. Meni je bilo stalo kada sam pravila ovaj film da tu lokalnu priču proširim na opšte ljudski plan. Bilo mi je puno srce kada mi nakon filma dođu neki ljudi, recimo jedan mladić iz Angole i devojka iz Gruzije, koji imaju istoriju ratova u svojim zemljama i kažu: „Ej, ovakvo je bilo i moje detinjstvo…“