Veliki protest studenata i građana u Beogradu pod nazivom „Petnaestog za petnaest“, izuzev nekoliko sitnih incidenata, prošao je mirno i bez nasilja, od kojeg su mnogi strepeli. Osim što je te večeri ogroman broj ljudi osvestio kod sebe zavidni i neupitni nivo znanja o tzv. soničnom oružju za koje dan pre nije znao ni da postoji. Cilj da se iskaže nezadovoljstvo i izrazi zahtev za korenitim promenama evidentno manjkavog sistema – postignut je. A pride smo dobili gomilu stručnjaka i gorljivih imača mišljenja o zvučnim topovima. Ali to je propratni benefit svakog dosadašnjeg okupljanja, protesta, šetnje, maratona. Da iznedri ničim izazvane i ničim dokazive stručnjake. Nepoverenje u izvore informacija i uobičajene autoritete je dostiglo takav stepen da su argumenti postali sporedni, gotovo zanemarivi. Ljudi se na emotivnom nivou povezuju sa izvorima informacija, bilo da se radi o medijima ili javnim ličnostima koje komentarišu aktuelna dešavanja, njih, ako potvrđuju njihova predubeđenja, prepoznaju kao pouzdane i onda te njihove „istine“ samo reprodukuju, prisvoje bez kritičkog odmaka i bilo kakve provere, prekopiraju. Konačan broj ljudi na protestu 15. marta, koji mnogi nazivaju verovatno najvećim protestom ikada u Srbiji, i u brojkama pokazuje to razilaženje. MUP Srbije kaže da je bilo 107.000 okupljenih ljudi, Arhiv javnih skupova, organizacija koja se bavi brojanjem učesnika na javnim okupljanjima, tvrdi da se brojka kreće od 275.000 do 325.000 ili više, dok razni posmatrači i učesnici navode brojke od pola miliona do 800.000 okupljenih ljudi…
Dve su istine poslednjih meseci u Srbiji. Iako je brojki i podataka još i više, istine su dve. Jedna je minimizovana, druga preuveličana – „napumpana“. U takvoj sve većoj polarizaciji najveći greh postao je – postaviti pitanje, dodati „ALI“ nakon jedne od te dve samoproklamovane apsolutne istine.
Promena ili revolucija koja se navodno izvodi u ime humanih i plemenitih ciljeva prezentovana je tako da zvuči nemoralno i sebično ne podržati je. Da li su sredstva za provođenje takve revolucije u skladu sa ciljevima te revolucije? Koji su ciljevi? Jesu li uopšte dostižni? Na koji način? Ta pitanja se smatraju svetogrđem i izdajom. Svako sa iole životnog iskustva, elementarnim intelektualnim kapacitetima i minimumom odgovornosti trebalo bi da se usudi da ih ipak postavi. Međutim, besprekorno organizovani i već dobro uigrani sistem koji forsira revoluciju obezvređuje svaki drugačiji sud. I upravo u tome je rešenje zagonetke – zašto je pošteno i legitimno ograditi se od ludila na ulicama Beograda i Srbije. Principi na kojima je zasnovana sve veća podeljenost u svojoj suštini se ne razlikuju. Temelje se na preziru prema „onima drugima“. Čak i kad zazivaju neke vrednosti, te vrednosti ne pokazuju i ne dokazuju. Satnica blokiranih fakulteta i institucija, zaustavljenog saobraćaja, prepešačeni kilometri, duhoviti transparenti ili ismevanje „onih drugih“ nisu potvrda ljubavi prema svojoj zemlji, pravdi, slobodi. Iživljavanje nad navodno intelektualno inferiornim i moralno nazadnim „ćacijima“ trebalo bi valjda da onima koji zauzimaju taj superiorni stav osigura poziciju nadmoćnog? Dovoljno je uperiti prstom u „ćacija“ i sebe na taj način legitimisati kao kompetentnog, jačeg, dominantnog? I kadrog da donese konstruktivnu promenu?
Uprkos rasplamsanim strastima i neprekidnim tenzijama koje su pretile da prerastu u nešto drugo, veliki protest u Beogradu prošao je bez nasilja. Energija mase ostala je u okvirima glasnog, ali mirnog iskazivanja nezadovoljstva, bez destrukcije i agresije. I baš u tome leži pobeda – ne jedne ili druge strane, već Srbije. Mirne, razumne, dostojanstvene. One koja i u vremenu kada su podele dublje nego ikad, ipak razume da se promene (barem one na bolje) ne postižu glasnoćom, već snagom argumenata i sposobnošću da se izgradi nešto novo, a ne samo sruši staro.
