Ulicama Beograda uskoro bi trebalo da krene ovogodišnja Spasovdanska litija povodom gradske slave – Spasovdana (Vaznesenje Gospodnje). Svečana povorka, procesija u pokretu, u kojoj se obavlja osvećenje prostora od davnina je deo srpske tradicije. Iako ju je gotovo cela jedna generacija nakon Drugog svetskog rata preskočila, poslednjih decenija ova tradicija ponovo je uspostavljena, odnosno uspostavlja se još uvek, jer bez obzira na reke ljudi, koje se broje desetinama hiljada, koje učestvuju u ovom svečanom hodu, još uvek nije u svim sferama društva dobila status kakav može i treba da ima. Od Vaznesenjske crkve, Ulicom kralja Milana, preko Trga Slavija i Bulevara oslobođenja do Hrama Svetog Save, čini se da je svaki korak litije ovim centralnim gradskim ulicama pod lupom i oštrom kritikom tradicionalno nenaklonjenog dela javnosti, medija i pojedinaca ovoj vrsti tradicije. Preispituje se i kritikuje svaki korak. Od same putanje, preko onih koji koračaju, kako koračaju, šta pritom govore, šta ne govore, da li su se odredili ili ogradili od nekih u tom trenutku aktuelnih dnevno-političkih tema, ko je pozvan na litiju, kako je pozvan, kojim rečima, pokreću se inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti…

Sve to propitivanje i problematizovanje bilo bi razumljivo kad bi se svelo na meru u kojoj je svaki javni čin podložan i javnoj kritici. Međutim, u sve oštrije podeljenom društvu u Srbiji isključivost je eskalirala preko svake mere i zamutila pogled mnogima. Pa onda isti oni koji su juče čestitali Božić po gregorijanskom kalendaru „svima koji slave“ ili su se prekjuče vratili sa „čarobnog Adventa“, zaborave da primene slične kriterijume kod kuće, već je jedino čega se sećaju pozivanje na sekularnu državu.

Stara je to tema, u kojoj često oskudeva argumentacije, a obiluje prepucavanja i rezona „gde je kome mesto“. Ali baš na tom Adventu (u kojem god gradu ili zemlji da se održava, pa i susednoj), može se uz sve druge atrakcije naučiti ponešto i o kulturnom turizmu. Ili na crkveno-svetovnim obeležavanjima zaštitnika brojnih gradova, u kojima učestvuju svi stanovnici, gradske vlasti (političke i verske), turisti… Sveci zaštitnici imaju značajnu ulogu u životu gradova, u svetovnom i kulturološkom smislu, ne samo religijskom. A lokalno stanovništvo mnogih gradova negovanje i očuvanje tradicije, vidi kao čin odgovornosti, samosvesti, dostojanstva, zrelosti.

Ako ne drugačije, možda bi makar u tom kulturnom potencijalu oni koji olako diskvalifikuju, diskredituju, nipodaštavaju trebalo da potraže neku vrstu kompromisa. Ako već ne uviđaju bogatstvo i veličinu ovog tradicionalnog skupa, koji se ne meri samo kilometražom i gradskim ulicama, ni brojem ljudi koji učestvuju u povorci, već sve to višestruko nadilazi.

Beograd slavi Spasovdan kao svoju krsnu slavu od 1403. godine, kada je despot Stefan Lazarević gradu dao status srpske prestonice. Praznovanje gradske slave povremeno je tokom istorije prekidan, a onda i nastavljano. Drugi svetski rat označio je poslednji veliki presek. Nakon njega, poslednja litija je održana 1947. godine, a njeni učesnici su navodno bili kamenovani. Ubrzo je i samo održavanje litije bilo zabranjeno. Obnovljeno je početkom devedesetih godina. Od 1993. godine Spasovdan se ponovo proslavlja kao gradska slava Beograda, a iste godine je obnovljena i Spasovdanska litija. Ovo je jedan od deset velikih hrišćanskih praznika posvećenih Isusu Hristu i pokretnog je datuma, uvek se obeležava u četrdeseti dan od Vaskrsa. Ove godine se obeležava 13. juna. Na litiji se čitaju tri molitve – za zdravlje, za mir i napredak i za pokoj duše junacima koji su dali svoje živote za Beograd. Dolaskom patrijarha Porfirija na čelo Srpske pravoslavne crkve nešto se promenio način obeležavanja. Od putanje kretanja do iznošenja moštiju. Tako su 2021. godine na čelu kolone bile mošti despota Stefana i Svete Petke. Prošle godine Informativna služba SPC je saopštila da je u toku litija „preko 100.000 ljudi, sabranih oko kivota vladike Nikolaja, ispunilo centralne ulice srpske prestonice tokom Spasovdanske litije”, te da je to „najveći molitveni skup u istoriji Beograda“.

Iako je tuđe često slađe, možda je vreme da sami sebi priznamo vrednost i bogatstvo vlastite tradicije, i da, uz otvorenost ka drugima, naučimo da cenimo i negujemo ono što je naše. Beograd se uvek dičio svojom otvorenošću i vrlinom da uvek prihvati i sa dobrodošlicom prigrli sve došljake. Nije nikad posezao za izlizanim samodopadnim frazama niti je akcentovao „multikulturalnost“ i „bogatstvo različitosti“, „doprinos manjina“, jer se i u samim tim pojmovima podcrtava distinkcija između nas i njih, domaćih i pridošlih. On je zajedništvo prosto živeo i upijao sve različitosti koje dolaze, davao im šansu da svoja znanja i kvalitet utkaju u ovaj grad i učine ga tako svojim. Uz sve negodovanje zbog „betonizacije“ koja nije zaobišla ni njega, Beograd to još uvek čini. Ostaje mu još samo da sam sebe malo bolje razume i prihvati.