Nedavni odlazak glumačke legende Velimira Bate Živojinovića zaključio je jednu epohu, potvrdio kraj vremena koje je obeležila sjajna generacija glumaca poput Dragana Nikolića, Olivere i Radeta Markovića, Bate Stojkovića, Đuze Stojiljkovića, Bate Paskaljevića, Petra Kralja, Ružice Sokić, Steve Žigona, Miće Tomića… Doajeni srpskog glumišta koji su suvereno vladali scenom svi su odreda zadužili kinematografiju i teatar ovih prostora. I svi odreda počeli su svoje glumačke pothvate na daskama Balkanske ulice broj 4 u Beogradu, gde već 94 godine deluje Akademsko pozorište “Branko Krsmanović”.

Sam Bata Živojinović, glumačka veličina sa grandioznim uspesima, nije propuštao priliku da istakne kako je Akademsko pozorište u prvim posleratnim godinama obeležilo njegovu karijeru. Uistinu, sjajno mesto za početak. Posle Narodnog pozorišta, najstarije je pozorište u Beogradu, a kao najstarije živo studentsko pozorište na svetu decenijama je bilo rasadnik talenata. Pod njegovim su se reflektorima izmenjivali likovi Šekspirovih, Joneskovih, Čehovljevih, Sterijinih i Nušićevih komada… Nizale su se nagrade, kako na domaćim i regionalnim tako i na svetskim festivalima studentskih pozorišta najvišeg ranga, od Londona, Istanbula, Erlangena, preko Varšave, Budimpešte, Praga, Postdama, pa do Venecije, Pečuja, Viljnusa, Minska…

[pullquote]Akademsko je 1922. godine bila prva lasta teatarske slobode, smelog eksperimentisanja i stalnog izazova. Ono je bilo sazdano od fantazije, zamaha mladosti, istine, predviđanja i anticipacije za mnoge generacije studenata Beogradskog univerziteta – podsećaju u Krsmancu.[/pullquote]

Sve je počelo 1922. godine u bašti hotela Moskva, kada je grupa studenata Beogradskog univerziteta predvođena Matom Miloševićem i Milanom Dedincem osnovala Akademsko pozorište. Od svog nastanka bilo je avangardno i okrenuto novim piscima i modernom teatarskom izrazu. Nakon završetka Drugog svetskog rata deluje u okviru novoosnovanog AKUD-a “Branko Krsmanović”, kada Soja Jovanović nastavlja sa radom koji je povremeno prekidan za vreme okupacije. Ona je zajedno sa bardovima pozorišne umetnosti uspostavljala sistem Stanislavskog u Srbiji i postavljala temelje posleratnom Akademskom, na koje se nastavio i nadozidao svoju estetiku profesor Miroslav Belović. Sve do kraja šezdesetih godina profesori i studenti Fakulteta dramskih umetnosti bili su kreatori i nosioci repertoara. Tako je Dragan Nikolić 1966., posle završene Akademije, položio audiciju i postao član pozorišta. Igrao je u predstavi “Klovnovi” gde ga je video režiser Živojin Pavlović i iste večeri mu ponudio ulogu u filmu “Kad budem mrtav i beo”. Ostalo je istorija. U Akademskom pozorištu izvedeno je preko 280 premijera, ostvarena su gostovanja u 27 zemalja i osvojene brojne nagrade na različitim festivalima. Danas su tu novi akademci, studenti svih fakulteta Beogradskog univerziteta i naslednici Rade Đuričin, Branke Petrić, Bekima Fehmiua, Ivana Bekjareva, Ljubomira Draškića… Zahtevne višemesečne probe, postavljanje i raspremanje scene, cepanje ulaznica, a ponekad i vođenje tona ili svetla sastavni su deo angažmana svakog od ovih mladih akademaca. Na repertoaru i uspesima Akademskom pozorištu, popularno zvanom Krsmanac, mogu pozavideti brojna profesionalna pozorišta.

“Ključna reč je posvećenost. Verujem da ima talentovanijih i obrazovanijih i pametnijih, ali sve to se smanjuje ukoliko se ne dobije kvasac potpune i beskompromisne predanosti. Svaka generacija koja dođe dobija upravo onoliko koliko daje”, kaže Vladimir Cvejić, trenutni umetnički direktor i reditelj koji je obeležio noviju istoriju Krsmanca. I sam je počeo kao glumac na ovoj sceni. Odigrao je veliki broj uloga i dobio najviše glumačkih nagrada u istoriji Krsmanca. Do sada je kao reditelj postavio 11 predstava, koje su imale veliki broj izvođenja i čak 16 nagrada za najbolju režiju na domaćim i stranim festivalima, kao i preko 100 drugih osvojenih nagrada.

“Da citiram Miroslava Belovića – pozornica je propovedaonica, bojište i sudilište. Za mene je rad borba i uživanje. Kao i za Brehta koji kaže: Ja volim i cveće i drveće, ali jedino što me tera da sednem i pišem jesu – mazalovi govori. Mazalo je, naravno, neuspeli slikar, kasnije Firer. Kako je na delu genetska modifikacija i falsifikovanje svega, pa i umetnosti, bavim se pre svega političko-satiričnim kabareom. Ono šta radim zovem otkrivanjem očiglednog“, ističe Cvejić koji je ovaj vid pozorišne prakse profilisao i usavršio upravo u Krsmancu.

[pullquote class=”full”]Predstava sa najviše nagrada i sa najvećim brojem izvođenja u istoriji Akademskog pozorišta jeste postavka komada „Lekcija“ po tekstu Ežena Joneska u režiji Vladimira Cvejića. U predstavi je od premijere oktobra 2005. godine igralo 25 glumaca od kojih je 7 upisalo ili diplomiralo glumu. Ukupno je izvedena 93 puta i osvojila je 27 nagrada na 10 festivala.
– Krsmanac je za mene značio, tj. znači mnogo. Igrao sam velike uloge poput Polonija, Sorina, profesora u Lekciji itd. Stekao sam prijatelje za ceo zivot, putovao mnogo, shvatio šta znači odgovornost, zaljubljivao se i u svakom trenutku imao utočište – ističe Miloš Ristanović, jedan od glumaca najuspešnije Krsmančeve predstave.[/pullquote]

Akademsko pozorište trenutno ima 22 člana, a na repertoaru su predstave “Ruvenzori” po tekstu Bele Hamvaša, “Balkan – Balkon” po Šekspiru, Molijeru, Rostanu i Simoviću i komad “Izvršitelj” autora Filipa Mladenovića. Problemi s kojima se suočava nezavisna scena u Srbiji nisu, međutim, zaobišli ni Krsmanac. Posle neuspelih reformi u periodu od 2012. do 2015., prostor je ostao bez adekvatnih uslova za normalno funkcionisanje, nema ni garderobera ni rekvizite, a predstave se igraju uz mnogo improvizacije. Nema zvučne i toplotne izolacije, pa se u toku predstave čuju automobili i razgovor ljudi na ulici. Aprila 2015. godine nova uprava je zatekla potpuno prazno pozorište, bez inventara, tehnike, bez ansambla i repertoara. Uprkos tome, napravili su dve nove premijere, igrali, gostovali, ponovo osvajali nagrade i primali u goste ostala pozorišta. Nemaju nameru da odustanu od svog Akademskog.

Hrabri i angažovani studentski teatar s bogatom tradicijom od skoro čitavog veka i danas širi akademski duh i promoviše istoriju i avangardu, tradiciju i moderno, smelo progovara o društvu, o nama samima. Mala kamerna scena u Balkanskoj 4 iznedrila je brojna značajna imena, vrlo važne predstave, aktuelne i alternativne pozorišne izražaje, pozorišne kreacije koje se pamte i upisala se tako u istoriju. Zahvaljujući entuzijazmu, posvećenosti i nadasve talentu novih generacija zaljubljenika u pozorišnu umetnost, verujemo da će i veliki jubilej dočekati u punom sjaju.