Dok je bio mali dječak, Boban Savić, čiji je nadimak Geto, vjerojatno nije mogao biti siguran da će se njegova ljubav prema crtanju i tajnom čitanju stripova pretvoriti u cjeloživotni profesionalni poziv, s puno kreativnih uzbuđenja, koja ni danas ne prestaju. Kao student Likovne akademije u Beogradu crtao je za čuveni Politikin zabavnik, da bi se kasnije njegove umjetničke ilustracije proširile u mnogim medijima: na naslovnicama knjiga, u ilustracijama bajki i priča, na začudnim plakatima kazališnih predstava i umjetničkih festivala. Radio je na dizajnu produkcije i konceptualnoj umjetnosti za brojne projekte, od kojih se posebno izdvaja rad na nagrađivanom srpskom filmu „Čarlston za Ognjenku“. Danas je Boban Savić Geto profesor na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, a njegovi radovi izlagani su u raznim galerijama, pri čemu je značajna njegova retrospektivna izložba 2021. godine u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu pod nazivom „Geto: sve, sve, ali zanat“. Također ovaj vizualni umjetnik gostovao je i na 29. Sa(n)jam knjige u Puli 2023. godine na kojem je, zajedno sa Matijom Pisačićem, predstavio animirani film „Pustolovine Glorije Skot: Umorstvo u katedrali“, na kojem je radio kao scenograf i dizajner. Tko je zapravo Boban Savić i što se krije iza njegovog nadimka Geto?

Odakle vaša dubinska želja da se bavite stripom i ilustracijom, da crtate te čudne junake, od kojih su neki obilježili naše djetinjstvo i mladost?

Kao i kod mnogih klinaca u moje vreme, strip je bio moj uvod u takozvanu ozbiljnu literaturu. U to doba roditelji su često branili deci da čitaju stripove, jer je vladala predrasuda da oni loše utiču na intelektualni razvoj i osiromašuju njihov vokabular. Danas, kada se stripom bavim i kao praktičar i kao teoretičar, jasno mi je koliko je taj medij zapravo kompleksan. Za razliku od filma i literature, koji omogućavaju relativno pasivnu recepciju, strip od čitalaca nužno traži aktivno učestvovanje: da prizore iz stripa u svojoj svesti pokreću i povezuju i da statične slike učine živim. Kako je Meklaud govorio, upravo u tom prostoru između dva kadra, u onome što nije nacrtano, nastaje istinska magija stripa.

Da, stripove smo obično čitali daleko od očiju učiteljice i roditelja…

U mom detinjstvu tavan naše kuće bio je moja tajna riznica. Tamo sam odlazio krišom da čitam stripove. Čarolija tih prvih stripova nije bila u njihovim formalnim umetničkim kvalitetima, već u samoj prirodi medija koji podstiče čitaoca, da maštom dopuni ono što vidi i da u svojoj glavi pokrene taj nacrtani svet. Moji prvi junaci dolazili su iz italijanske škole stripa, zatim su stigli superjunaci iz Eks almanaha, a ubrzo im se pridružio i Alan Ford sa svojom čuvenom družinom. Sve to me je prirodno odvelo ka francusko-belgijskoj školi stripa, koja je možda najviše doprinela tome da strip danas zauzme mesto među ozbiljnim umetnostima.

Magijski svet

U doba naše adolescencije, onaj tko nije čitao Alana Forda, gotovo da nije mogao da zauzme ravnopravno mjesto u grupi svojih vršnjaka, zar ne?

Usuđujem se da kažem da prvih sedamdesetak epizoda serijala Alan Ford predstavljaju deo kulturne zaostavštine dvadesetog veka, koja je ostavila primetan trag i u kolektivnom pamćenju ljudi na ovim prostorima. Uprkos svim kasnijim antagonizmima, baš taj strip, Alan Ford, svedoči o jednoj dubljoj povezanosti naših kultura.

Ono što se na vašim crtežima vidi to je magični svijet koji nas uzbuđuje, ali nam izaziva i određeno strahopoštovanje i zaista traži od nas da se udubimo u crteže, u kojima ima i veličanstvene mistike i prigušene prijetnje.

Kada je moderno slikarstvo u velikoj meri pomerilo naglasak sa sadržaja na formu, prirodna, rekao bih čak organska, potreba čoveka za slikovnom naracijom pronašla je nove izražajne prostore u ilustraciji, stripu i filmu. U tim medijima prepoznao sam izazov koji me stalno vraća na izvorište, podsećajući me zbog čega sam počeo da crtam i zašto mi je priča oduvek bila jednako važna kao i sama slika. Taj put nisam želeo da napustim, ni zarad mogućnosti da me neko smatra „ozbiljnim“ slikarom ili umetnikom. O tome šta je iz takve odluke proizašlo, radije prepuštam sudu drugih.

Kada je moderno slikarstvo u velikoj meri pomerilo naglasak sa sadržaja na formu, prirodna, rekao bih čak organska, potreba čoveka za slikovnom naracijom pronašla je nove izražajne prostore u ilustraciji, stripu i filmu

Dramatičnost u vašim crtežima vraća me u srednji vijek, narodne pjesme, historijske mitove i, na primjer, bitke srpskih junaka s nemanima iz podzemlja. Ili, da li vaš nadimak Geto znači da je vaš ugao gledanja svijeta tama i tišina unutrašnjeg motrišta, ili je taj geto vaša obrana od onoga što se događa napolju?

Već spomenuti tavan sa stripovima, i još ranije, kada sam kao dete u pomalo specifičnom ambijentu mog odrastanja ispunjavao svoje vreme crtanjem, nazirala se ideja geta koji iznutra možemo da uređujemo po svojoj meri, čak iako je sama izolovanost iznuđena.

Da, samoća je moj način rada i moja nasušna potreba, ali ja nisam usamljen, naprotiv. Dok radim, izolovanost je savršeni ambijent za mene. Ja recimo insistiram kod mojih studenata da ne slušaju muziku dok crtaju, što mnoge od njih zbuni i znam da me neće poslušati. Slušanje muzike dok se slika, zvuči kao dobra ideja, ali muzika nam uzurpira emocije, a one su od ključnog značaja u stvaralačkom procesu. Meni je tišina potrebna da bih čuo zvuk onog što crtam, pa čak i zvuk olovke koja pleše po hartiji i ti šumovi vode me kroz crtež. Kao što znamo da bela svetlost u sebi sadrži sve boje, i to otkrivamo tek njenim prelamanjem, tako verujem da je likovno delo mesto na kojem se prelama tišina, i u tom prelamanju postaje vidljiva.

Vaše slike bih nazvao magičnim realizmom. Griješim li?

Pa, s obzirom da ja nisam pisac nego slikar, najdublje od onoga što ja pokušavam da izrazim nije verbalnog karaktera. Ja govorim likovnim sredstvima. Sa druge strane, odgovor na pitanje „šta je umetnik hteo da kaže“, ne zavisi samo od namere autora, jer njegovo delo živi svoj život u mislima i emocijama drugih ljudi. Odatle sledi pitanje ima li autor pravo da, mimo svog dela, navodi publiku na zaključak šta bi to delo trebalo da bude. U tom smislu, već i u toku samog stvaralačkog procesa, pokušavam da zauzmem određenu distancu prema sopstvenom delu, umesto da zapadam u bolećivu fantaziju o njegovim krajnjim dometima.

Što predstavlja vašu inspiraciju?

Večito je pitanje šta je to što jednog umetnika izdvaja iz gomile savremenika, i omogućava  mu da postane sredstvo za ostvarenje ideje, koja ga zaposeda poput proviđenja. Moj odgovor je da bez zanatski utemeljenog umeća da jednu ideju predstavimo na način koji je drugima razumljiv, mi ne govorimo o pravoj ideji već pre o nekakvoj varljivoj slutnji da smo nešto važno želeli da kažemo. Što je izraz utemeljeniji u nečemu što zovemo zanatsko umeće, to je izraženiji osećaj da delo nastaje samo od sebe prema sopstvenim zakonitostima. U tom smislu zanat je drugo ime za nadahnuće.

Slikarsko delo je često puno više od onoga što „naručilac“ očekuje od slikara, pa se trudim da i moje ilustracije komentarišu i nadograde ono što je zadato kao tematski okvir. I ja se u toj igri tajnih znakova i onoga što sam u zadatu temu hteo da ubacim – silno zabavljam.

Odrastanje uz Zabavnik

Jedna od značajnih točaka vašeg profesionalnog rada bio je dugo godina Politikin zabavnik, koji je za mnoge generacije dječaka i djevojčica bio zborno mjesto njihovog odrastanja.

Crtanje za Zabavnik omogućilo mi je da isplatim značajan deo troškova studiranja. Ja sam sve te godine čitajući Zabavnik i radeći za njega puno toga naučio, i profesionalno i privatno. Zabavnik često pogrešno slovi za dečiji list, ali to su vrlo ozbiljne novine, temeljene na tekstovima svetskih autoriteta sa mnogih područja, onda kada Zabavnik govori o svetu, i činjenicama vezanim za taj svet. U početku je to bio moj rad sa mnogo muka i malo toga što sam u to vreme nacrtao činilo me je zadovoljnim. Ilustrirajući najraznovrsnije teme u Zabavniku, za mene je to bila odlična škola u mom stasavanju kao profesionalnog crtača.

Koja je vrijednost crteža i ilustracije u javnoj sferi?

Prvi vizuelni susret sa školskom knjigom često oblikuje odnos prema kulturi uopšte. Nije zato nevažno kakve će ilustracije biti u udžbeniku za prvi razred osnovne škole, jer upravo one mogu presudno uticati na to da li će dete zavoleti knjigu, umetnost i čitanje, ili će od njih zauvek odustati. Zato ilustracije nisu samo dekoracija, već temeljni deo obrazovanja, a to za ilustratore, kao i za one koji ih angažuju, predstavlja ozbiljnu i trajnu odgovornost.

Moglo bi se reći da u ovo doba živimo u svetu vizualnog nereda i grubih slika. Kako vi na to gledate kao crtač i umjetnik? Gdje je mjesto stripa danas?

Danas je strip puno priznatiji kao umetnički medij, ali u isto vreme ne dopire do tolikog broja adolescenata kao u vreme kada smo vi ili ja odrastali. Pojavili su se agresivniji mediji koji zgrabe dečije duše, pre nego što ta deca uspeju da iskoriste dokolicu za razvijanje vlastitih talenata. Umesto da ih podstiču na stvaranje, takvi mediji im nude surogat dostignuća. Mislim da neću preterati ukoliko kažem da svakodnevno bombardovanje trivijalnostima, i agresivna ekspanzija adrenaliskih video igara predstavlja jednu vrstu genocida nad dečijim talentima. Za decu koje su obuzele video igre, takozvani realni život brzo postaje dosadna pauza između tih video atrakcija. Zabrinjavajuće velik broj mojih studenata na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu kojima predajem predmet Ilustracija, izjasnio se da uopšte ne čita stripove.

Da li vi i dalje ostajete čuvar vatre zaljubljenosti u strip iz vašeg djetinjstva?

Što se mene lično tiče, ja bih u idućem periodu baš u stripu želeo da izrazim nešto što je u meni najdublje i najiskrenije i da sa stripom zatvorim krug mog profesionalnog delanja. Da li će takve vibracije neko prepoznati u vremenu u kojem živimo, ja zaista ne znam, ali ono što je sigurno jeste da strip pruža ogromne kreativne izazove i mogućnosti. U zborniku „Književnost i strip“, koji je uredio Vladan Bajčeta, napisao sam jedan esej o tome. Tamo razmatram strip kao nešto što je Rihard Vagner nazivao sveobuhvatno umetničko delo (gezamtkunstverk), dakle delo koje u sebi objedinjuje sve umetničke discipline. Izazovi su u stripu toliko veliki da bi to mogao da bude odgovor na pitanje zašto nema toliko remek dela u umetnosti stripa. Autor stripa nije „izvođač radova“, već graditelj čitavog jednog univerzuma. Autor stripa mora da bude praktično sve: i pripovedač i montažer i crtač i autor fotografije i poznavalac ljudske anatomije i portretista i glumac i angažovani umetnik i arhitekta, a u naučno fantastičnim stripovima taj autor postaje i kreator čitavog tog prostora…

Strip pruža ogromne kreativne izazove i mogućnosti. Autor stripa mora da bude praktično sve: i pripovedač i montažer i crtač i autor fotografije i poznavalac ljudske anatomije i portretista i glumac i angažovani umetnik i arhitekta…

Rekli ste da bi u godinama pred vama htjeli da zatvorite krug vašeg umjetničkog izraza. Što bi to značilo?

Ruski filmski režiser Sergej Paradžanov rekao je da svaki umetnik treba da zna posle kog dela je vreme da umre. U vremenu koje mi je preostalo, upravo u formi stripa želeo bih da uradim nešto zbog čega ću sa više spokoja moći da dočekam sudnji čas. Zahvalan sam što se budim svakog jutra i što mogu da stvaram, jer nema svako tu privilegiju. Izreku „vreme je novac“ trebalo bi da tumačimo u najbukvalnijem značenju: ne da vreme košta, već da je naše interno vreme jedina istinska valuta. Novac može da se proćerda, i ponovo stekne, ali izgubljeno vreme se ne vraća. S obzirom na to da je broj naših zemaljskih dana ograničen, valja ih trošiti s najvećom odgovornošću.

Šta biste poručili mladim ljudima koji žele da zadrže svoje snove?

Isključite telefone. Izborite se za malo tišine i istražite šta se sve u toj tišini sakriva. Budite kreativni. Radujte se igri zvanoj život. Čitajte stripove.