Svojevremeno su naslovi na pojedinim internetskim portalima kod čitalaca umeli da dovedu do razočaranja i do osećaja izigranosti. Kad smo osvestili taj fenomen „klikbejta“, koji naslov koristi kako bi privukao čitaoce da otvore članak ili video i koji iza bombastične najave nudi tek neku banalnu tvrdnju koja sa obećanim nema mnogo veze, mislili smo da smo razotkrili manipulaciju. A ona se tek zahuktavala. Tehnike otimanja za pažnju u međuvremenu su znatno napredovale. Tako je Oksford za reč godine, kojom se mnogo više opisuje stanje u savremenom društvu nego u leksici, za 2025. godinu proglasio „rejdž bejt“ ili mamac za bes. Radi se o sadržaju namerno oblikovanom tako da iznervira ili isprovocira one koji ga čitaju ili gledaju, da ih navede da se osete lično pogođeno. Ne zato što je tema nužno važna, već zato što je bes najbrži i najsigurniji put do klika, komentara ili deljenja, a onda i do većeg dometa tog objavljenog sadržaja. A takav sadržaj širi se brže od bilo kog drugog, jer računa na trenutnu reakciju, a ne na promišljanje. Od čitaoca koji traga za informacijom postajemo „korisnici“ sadržaja čija se emocionalna reakcija unapred pretpostavlja i sa kojom se kalkuliše. Bes, za razliku od radoznalosti, ne zahteva razumevanje, kontekst i ne ostavlja prostor za sumnju, on samo traži trenutno svrstavanje. Zato je verovatno i jedno od omiljenih sredstava u političkoj i medijskoj komunikaciji, naročito u društvima u kojima su podele već duboko ukorenjene. Ili u društvima gde nije uvek lako razlučiti da li se bes s tastatura prelio na ulice ili je obrnuto.
U praksi, takvi sadržaji najčešće se vezuju za teme koje i inače lako proizvode podelu i netrpeljivost – za rod, seksualnost, identitet i manjine. Provereni okidači besa. Nije ih teško prepoznati ni u našem okruženju, gde se isti mehanizam prilagođava lokalnim političkim i društvenim temama.
Međutim, u Srbiji se u poslednje vreme to ipak najjasnije vidi u načinu na koji se izveštava o studentskim protestima. „Biju decu“ ili „hapse decu“ u naslovima medijskih tekstova verovatno je najbolji primer ovog novodefinisanog fenomena. Privid moralne jasnoće postiže se potpunim brisanjem konteksta. To više nije ni kritika, već huškanje. Studenti su predstavljeni kao bezgrešna, infantilna masa lišena svake individualne odgovornosti, a svaka kontrareakcija na njihove akcije – unapred je proglašena zločinom. Tekstovi, prilozi, analize, ne samo naslovi, služe da mobilišu, da otklone svaku mogućnost sumnje. Bes se proizvodi planski i usmerava ka simbolima – policiji, državi, „drugoj strani“ – bez namere da se ispita šta se zaista dogodilo i zašto se baš tako dogodilo. U tom procesu studenti su zapravo sredstvo emocionalne manipulacije i izazivanja negodovanja i besa. I dodatnog učvršćivanja podela koje se već odavno ne zasnivaju na argumentima, već na emocijama.
Sličan obrazac prisutan je i u Hrvatskoj, posebno kada je reč o Srbima. Tvrdnje da „donose svinjski grip“ ili da predstavljaju stalni bezbednosni i društveni problem nemaju informativnu funkciju. Njihova svrha nije da objasne, već da zapale. Pojedinačni slučajevi ili neproverene tvrdnje koriste se kao povod za proizvodnju kolektivnog besa i učvršćivanje starih, dobro poznatih narativa. Bilo da je reč o jeziku i pismu, pojedinačnim incidentima ili političkim krizama, narativ se brzo svodi na poznatu matricu – Srbi kao provokacija, Srbi kao problem, Srbi kao stalna pretnja, remetilački faktor. Ćirilica se ne tretira kao pravo, već kao izazivanje, provokacija, pojedincima se nameće kolektivna krivica, a nasilje se relativizuje. Takav diskurs nema za cilj da informiše, već da proizvede afekt, da probudi bes koji će se, po potrebi, preliti i izvan medijskog prostora.
To je i najopasnije kod ovog fenomena „rejdž bejta“. Koji nije novog datuma, samo je tek nedavno definisan i evidentiran. Lako može da pomeri granicu između medijskog i realnog sveta. Ne ostaje samo u digitalnom prostoru, u komentarima i objavama na internetu, već se ta klica lako prima i u stvarnom okruženju.
