Dragana Dražović Ilić, rodom iz Raške s juga Srbije, neobična je umjetnica koja se bavi najsitnijim dijelovima raznih materijala, gotovo nevidljivim česticama, koje onda prepušta najraznolikijoj igri boja, oblika, doživljaja i fantazija. Završila je Fakultet primijenjenih umjetnosti u Beogradu, na kojem je i doktorirala, ali izvana se čini da njena znanstvena istraživanja zapravo služe beskrajnoj potrebi ove umjetnice za poniranjem u tajne svjetove odnosa između prirode, čovjeka i univerzuma. O takvoj vrsti znatiželje govori i Draganina nedavna zaista fantastična izložba u porti crkve u Raški.

O čemu govori vaša izložba „Tišina kamena – glas večnosti“, u saradnji s Kristinom Šarić, koja je na ovogodišnjim Raškim duhovnim svečanostima predstavljena u porti Crkve Sv. arhangela Gavrila u Raški?

Izložba govori o trajanju i odgovornosti, o tišini materije koja čuva sećanje. Radi se o prirodnim predmetima (elementima prirode) koji potiču iz okoline Raške, koja opet predstavlja stari srpski istorijski prostor. Ti predmeti su deo tog krajolika i oni su ostavili svoj trag u vremenu, nemi sloj u kojem se prepliću geološko i duhovno. Brušenjem odabranog kamenja dobile smo preparate, koje smo analizirale u laboratorijskim uslovima. Od dobijenog materijala nastale su tekstilne i svetlosne instalacije izložene u porti naše crkve u Raški.

Mi ne znamo sasvim tačno kakvog života je ovde bilo pre puno vekova, ali raskoš i čarolija boja i oblika na dvorišnom zidu crkve dopuštaju nam da istorijski i geološki izmaštamo priču, sliku i zvuk o davnim vremenima; izložba upravo govori i tome, o očitanim tragovima vremena.

Igre u svemiru

Kako se od mrtvih predmeta dolazi do žive slike jednog trajanja u vremenu?

Ljudi prirodno žele da gledaju ono što je vidljivo, a mene interesuje ono što se ne vidi. U svom doktoratu bavila sam se istraživanjem ljudske kože, tačnije tragovima odbačenih, izumrlih ćelija epitela, koji se neprimetno, ali konstantno odvajaju sa čoveka i postaju deo nekog novog prostora, oni nam, takođe, govore o čovekovom životu, trajanju i umiranju. U jednom periodu svog rada bavila sam se i mikrosvetovima vode, čime sam na poetski način želela da pokažem kako smo svi, između neba i zemlje, umreženi u krug života koji je konstantan i nezaustavljiv u svom postojanju.

Što vas pokreće u umjetničkom istraživanju?

Ono što mene pokreće je izazov da saznam kako stvari funkcionišu, kako se one menjaju, šta se nalazi u dubini i šta na šta utiče. Zanima me prašina kao materija koja u sebi sadrži mnoštvo čestica različitog porekla, a to i jeste tema mog doktorskog umetničkog projekta ,,Sublimacija reminiscencije“, odnosno sve ono nevidljivo što se oko nas dešava, čega nismo svesni, a ipak je sveprisutno i poseduje neke informacije. U ovom slučaju to su slike unutrašnjih prostora prašine, skeniranih metodom elektronske mikroskopije.

Prašina je kao ogroman, nevidljivi veo koji nas na dnevnom nivou obavija. Recimo na spomenicima me intrigira patina, dobijena pod uticajima vremena kao i samih hemijskih procesa koji se odvijaju unutar materije. Sve se u životu, u univerzumu, kreće i vibrira. Čovek je u takvom uzbudljivom svetu po svojoj prirodi vizionar. Za sebe samo mogu da kažem da sam u umetničkom smislu prilično znatiželjna i da me istraživački duh uvek pokreće da stvaram nešto novo.

Kako je djelovala sakralnost mjesta izložbe, porta Crkve Sv. arhangela Gavrila u Raškoj na umjetničku radijaciju vašeg djela, odnosno, što je ta umjetnička instalacija unijela u dvorište crkve?

Radi se o nekoj vrsti sudara, praska. Instalacije nastale od mikroskopskih svetova kamena na zidu crkvene porte spadaju u domen savremene umetnosti, a sam crkveni zid je neka vrsta starodrevnog postojanja. Interesantan je taj spoj kamena, kao podloge i reljefa njegove unutrašnjosti, otisnutog na tkanini. Te večeri sve se stopilo; i ta instalacija i taj ambijent crkvenog dvorišta, posebna svetlost, te noći i orkestar koji je izveo par kompozicija srpske dvorske muzike. Činilo se, da se te večeri nešto dogodilo, trag je ostavljen u porti crkve i posetioci su poneli nešto sa sobom. O toj razmeni je reč. Osim materijalnih veza, postoje i duhovne koincidencije i čuda koja ne možemo da objasnimo. Kao što rekoh, stvari oko sebe možemo da posmatramo i kao večnu igru u svemiru, čiji smo mi samo jedan majušni deo, o čemu je pisao i Crnjanski u „Seobama“, o beskrajnom plavom krugu sa zvezdom, o toj simbolici neprekidnog trajanja, bezvremenosti u značenju jednog cikličnog ponavljanja tragova, simbola koji su večiti u značenju, a promenljivi u formi.

Kako se ta „vječna igra“ vidi u vašoj umjetnosti?

Večna igra se zapravo odnosi na moju prirodu, na istraživački duh, koji progovara iznutra. Upravo pripremam izložbu pod nazivom „Granice dodira“, kojom povezujem tri aspekta: ljudsku kožu, koja je čovekov omotač, zatim zemljinu koru koja je omotač naše planete i gradske fasade koje su omotači kuća, kao svojevrsni zaštitnici ljudi. Svi ti „omotači“ su propusni, oni dišu, menjaju se i u nekoj su vrsti međusobnog suživota. Te prirodne membrane, čovekova koža i zemljina kora, štite od spoljašnjeg uticaja, fasade kuća koje bi takođe trebale da budu zaštita – čovek stalno ruši i ponovo gradi… Ali, možemo da zamislimo da postoji i vremenska membrana: sadašnjost je samo tanka opna između onog prošlog i onog budućeg i na toj granici se, kao što vidimo oko sebe, svašta događa. Zato verujem da ništa ne propada i da materijalna i duhovna energija univerzuma neprekidno cirkulišu.

Magija Raške

Raške duhovne svečanosti bez sumnje su daleko značajnije od uobičajenog gradskog festivala kulture. Gdje ovaj festival crpi svoju energiju i snagu?

Energija ovog kraja je neiscrpna, u svakom smislu. I onda kada pomislite da je sve ispričano, ispliva nešto što iznova osvaja, na neki poseban način. Grad čine ljudi i od njih zavisi koliko će dati, ostaviti gradu u kulturološkom smislu. Ta činjenica poziva i na odgovornost.

Istorijski, Raška je oblast čije postojanje vezujemo za 13. vek. U geološkom smislu, ona je danas tlo na kojem stojimo, staro nekoliko milijardi godina. Raška je mesto na granici sa Kosovom i Metohijom, koja je nekada predstavljala dosta tvrdu membranu i ta membrana je danas postala prilično fleksibilna. To je grad opasan brdima, ukopan u kotlinu sa tri reke i dva ušća. U međuvremenu puno toga se promenilo na globalnom planu, što se tiče migracija, pa i Raška više nije ona sredina od pre nekoliko decenija. U njoj danas žive neki drugi ljudi, koji su uglavnom nakon rata i bombardovanja 1999. godine stigli sa Kosova i Metohije. Uz sve to Raška i dalje ima svoju magiju i neki vlastiti duh, poseban po svemu.

Što Raška znači vama, koji ste djetinjstvo i mladost proveli u ovom gradu? 

Za mene lično Raška znači moj identitet. Značajan deo tog identiteta predstavlja činjenica da potičem sa prostora koji je istorijski bilo mesto početka srpske države. To u današnje vreme možda ne znači puno, ali ta istorijska saga, kao i sećanje na moje pretke, na očeve, na očeve njihovih očeva i dalje u prošlost, u meni i dalje prebivaju kao neka vrsta dalekog sna, koji inspiriše i utkiva se u moju umetnost. Sve je isprepletano i duh vremena se ne može izbrisati.

Raška je moj identitet. Sećanje na moje pretke, na očeve, na očeve njihovih očeva i dalje u prošlost, u meni i dalje prebiva kao neka vrsta dalekog sna, koji inspiriše i utkiva se u moju umetnost. Sve je isprepletano i duh vremena se ne može izbrisati

Ali, kako kažete, danas se sve promijenilo…

U odnosu na to „danas“, sećam se, na primer, jedne priče moje mame, o njenom dedi, a mom pradedi, koji je bio doseljenik u Rašku i kupio veliko imanje od kojeg je on i njegova porodica trebalo da žive i onda je pradeda sa tatine strane, kao dobronamerni domaćin, gazda, poslao svoja kola sa volovima da pomognu novom susedu da otpočne život u novoj sredini. To je tada bio običaj da se novom čoveku u selu pomogne da stane na noge. E, toga danas više nema. Mislim da čovek danas poništava sam sebe, odnosno poništava ono što čovek kao biće u suštitni jeste. Poništava se jeftinoćom, tehnologijom koju ne koristi u humane svrhe, suludim načinom života, brigom samo za sebe… To me čini nespokojnom.

Što vam zapravo smeta?

Smeta mi gubitak naše kulturne i nacionalne autentičnosti. To govorim bez truna ne znam kakvog nacionalizma, nego se jednostavno radi o tome da danas – slikovito rečeno – u svakoj svetskoj metropoli jedem jedno te isto jelo, a mirisa, boje i ukusa jela koje sam ja prepoznavala – više nema. Više ne postoji ono jednostavno zadovoljstvo životom kakvo smo nekada imali. Zato se čini da se u ovoj super civilizaciji oseća jedna ljudska neispunjenost i duboka praznina. Ta čovekova osujećenost, kao i zakinutost prirode, moraće negde, makar i kroz nekoliko vekova da iznedre neki novi život… Za sada, treba se izmestiti iz ovog konfuznog života, koji nas čini rastresenim i nespokojnim, u sopstveni mikrosvet koji je još uvek moguće obojiti iznutra.

Da li vam to uspijeva?

Da. Ponekad. Odlasci u oaze, neka retka mesta, recimo jedno od njih je manastir Gradac nadomak Raške, zadužbina Jelene Anžujske, koji je sagrađen u 13. veku. Tamo se još uvek može pronaći mir. Ili, sasvim banalna stvar: subotnje jutro. Ne moram da izlazim iz kuće, da radim i to može da bude trenutak samo za mene ili za bilo kojeg čoveka opterećenog ovim životom. Zatim, tu su i ljudi koje u životu srećemo, koji tu lepotu života prenose i na nas. Zatim, putovanja, koja oplemenjuju na najdivniji mogući način. Vreme na putu protiče sporo, a nepoznata mesta zadobivaju lekovitu dimenziju. Ne smemo nikako zaboraviti da čovek ima potrebu da bude ispunjen iznutra i da oseća neko duboko zadovoljstvo. Ako se ulove ti trenuci unutrašnje radosti, onda je to osećaj blaženstva koji u ovom ludom vremenu puno znači.

Čovek danas poništava sebe, odnosno poništava svoju suštinu. Poništava se jeftinoćom, tehnologijom koju ne koristi u humane svrhe, brigom samo za sebe… To me čini nespokojnom

Već više godina vi se nalazite u najužem organizacijskom timu Raških duhovnih svečanosti. Što bi za kulturu u Raškoj trebalo učiniti danas?  

U organizacionom odboru Raških duhovnih svečanosti sam od 2016. godine i selektorka sam Međunarodne likovne kolonije ,,Akademija Jelena Anžujska“ od 2020. godine. Likovni umetnici koji dobiju poziv, učestvuju u radu kolonije, ostavljaju po dva svoja dela našem gradu. Do sada Raška baštini impozantnu kolekciju umetničkih dela najrazličitijih medija, od klasičnog slikarstva, preko instalacija do video radova. Raški je odavno potreban muzej ili galerija savremene umetnosti. Zatim, mislim da je Raškoj potreban možda jedan umetnički fakultet, s obzirom da sve više ljudi, Srba sa Kosova i Metohije danas živi u Raškoj. Mladi ljudi iz tog kraja ne mogu više svoju želju da se bave umetnošću da ostvare studirajući u Prištini, kako je to nekada bilo, zato jer su bili prisiljeni da odu sa Kosova. Ako se nešto pozitivno može u Raški napraviti za Srbe sa Kosova i Metohije, kako bi oni ostali blizu svoje postojbine, onda su to obrazovni centri i umetničke prosvetne institucije za mlade ljude. Ako je Jelena Anžujska mogla da sagradi manastir Gradac u 13. veku i da tada edukuje mlade ljude, možemo i mi da napravimo nešto važno za budućnost i za našu kulturu, sada i ovde.

Kako ovu manifestaciju, Raške duhovne svečanosti, staru više decenija, zamišljate u budućnosti?

Raške duhovne svečanosti u budućnosti moraju zadržati ono što su negovale decenijama, a to je ta supstanca duhovnosti koja je na razne načine obeležavala čitav program Svečanosti do danas. U tom smislu, mogu da kažem u ime svih nas iz organizacionog odbora, u odabiru programa treba i dalje da se primenjuju kriterijumi koji afirmišu umetnički kvalitet i apostrofiraju tu duhovnost iz naziva naših svečanosti. Umetnički kvalitet i duhovni sadržaji su smisao i preduslov da ova manifestacija i dalje traje i da uopšte postoji. Zato ćemo se kao tim truditi da zadržimo i ubuduće upravo takav programski i izvođački nivo.