Kada smo prvi put prešli uspon na odličnom putu od Užica prema Zlatiboru i kada smo se neočekivano brzo našli na početku visoravni, moj drug je prokomentarisao kako je čudno da voziš ravnicom, a znaš da si na planini, na 1000 metara nadmorske visine.
Nama kojima je iskustvo sa planinom bio najčešće strah od toga da li će auto izaći na vrh uopšte bilo je neverovatno da planina može i ovako da izgleda.

Taj pitomi predeo tog jesenjeg jutra, dok se autom približavamo našem hotelu, donosi razgovor na temu: koja nam je legenda nastanka imena ZLATIBOR najdraža.

Prva kaže kako se veruje se da je ime dobio po belim borovima sa žutom četinom, boje starog zlata, koji su nekada prekrivali talasaste padine Zlatibora. Naučno ime bora je Pinus Silvestris Variegata Zlatiborica.

Druga legenda kaže da je Zlatibor nazvan po bogatstvu borove šume, koja je doseljenicima iz Crne Gore i Hercegovine bila glavni izvor prihoda. Koristili su ovo drvo za građu, ali su od njega pravili katran i luč, koje su prodavali u Šumadiji i Dalmaciji, i za njih je bor bio zlata vredan. U priči su ga uvek hvalili: “Zlatan je to bor!”

Treće predanje kaže da je ime dobio po suvatima (pašnjacima) koji s jeseni dobijaju žutu boju, boju zlata.

U jednom trenutku jutarnje sunce koje se probija između tih “zlatnih borova” nam skreće pažnju svojom svetlošću toliko da za trenutak ugledamo veliko stablo bora kako je svo primilo tu svetlost trenutka. Taj zamrznuti tren zlatnom svetlošću okupanog bora toliko mi je ušao u sećanje da uvek na pomen Zlatibora stvorim tu sliku svetlosno-zlatnog bora u glavi.

Preplitanje pet „P“ (proplanci, pašnjaci, potoci, predeli i pejzaži), kako definisasmo posebnosti ove talasaste visoravni, lepši su nego u filmovima i na slikama. Ovde se možete uveriti da i vizuelna umetnost zna da zakaže pred stvarnošću.

[youtube]https://www.youtube.com/watch?t=20&v=J4UmUR-IfiY[/youtube]

Šetnja i tišina koje leče

Zlatibor ima turističku tradiciju staru više od sto godina, a prvi hotel izgrađen je 1908. godine. U tom hotelu boravili su srpski pisci, kraljevi i slikari. I pre toga, još 1893. godine je tamo boravio tadašnji srpski kralj Aleksandar I. Obrenović. On je naložio da se u mestu Kulaševcu, na izvoru potoka Kulaševca, podigne česma kao simbol njegovog boravka i znak zahvalnosti na toploj dobrodošlici žitelja ovog kraja. Od tada se Kulaševac naziva Kraljeva Voda. Tu je boravio i kralj Petar I. Karađorđević, a od tada i počinje pravi turizam na Zlatiboru. Ušuškan između vrhova Tornik 1.496, Čigota 1.422, Gradina 1.177 metara, Zlatibor sam odgovara na pitanje zašto je idealan za svako godišnje doba.

Šetnja na ovom mestu stvara sigurnost koja se ovde oseća na svakom udahu. Na ovoj visoravni je stogodišnja turistička tradicija vidljiva na svakom koraku – od samog centra sa brojnim hotelima, uređenim ulicama, trgom, jezerom i kućama kao iz bajke, preko brojnih atrakcija i prirodnih bogatstava, do suvenira među kojima se ističu makete zlatiborskih brvnara i slatko od divljih trešanja.

Najviše posetilaca je oko samog jezera gde se šetaju i druže sve generacije. U tim popodnevnim sunčanim trenucima, tačno se može razumeti zašto mnogi o Zlatiboru govore kao o gradu na planini. Zaista, toliko ljudi na jednom mestu, savremena infrastruktura, moderni objekti kako stambeni tako i turistički, najnoviji automobili… na trenutak odaju utisak da se nalazite u nekom gradu. Problem divlje gradnje jasno je uočljiv na petnaestak minuta hoda od centra. Borba za očuvanjem prirode uveliko je u toku.

Dok lakim korakom i sa uživanjem obilazimo ovo mesto, pažnju nam skreću prelepe kuće kao iz holivudskih filmova. Ispresecane uređenim stazicama, cvećem, veštačkim potocima, sve je nestvarno prelepo i pod konac sređeno.

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=uuurMcQRm5o[/youtube]

Malo dalje od samog centra oseća se više prirode. Drveća je više, kuća manje, tišina leči, a mi pričamo o poznatim piscima koji su šetali ovim stazama. Koje su im se tada ideje rađale, koje su tada rečenice krali od onoga što mi gledamo u ovim trenucima. Zaista je neobično gledati tu lepotu koju je neko pre vas davno predstavio na takav način da vam ne preostaje ništa drugo do ponovnog proživljavanja tih reči.

Zlatibore, ti si zlato, ja te volim zato

Svoju prvu pesmu, i k tome još nagrađenu, napisao je baš o Zlatiboru Ljubivoje Ršumović koji kaže: Moja učiteljica je videla moj talenat za pisanje. Rekla mi je, pošto živim na divnoj zlatnoj planini, da napišem jednu pesmu o Zlatiboru. Ja sam to i učinio, a učiteljica je tu pesmu odmah poslala u novine. Posle nekoliko dana stigla je i moja prva književna nagrada, paketić u kome je bila jedna obična olovka sa gumicom, koja dotle nije postojala na Zlatiboru. Mnogo godina kasnije, pričajući Dušku Radoviću za taj događaj, on mi je rekao da je upravo on bio taj ko je tu olovku spakovao i poslao je tom đačetu sa Zlatibora, jer je u to vreme radio u tim novinama i izborio se da svoj toj deci koja šalju radove pošalju po jedan takav poklon.

Mir koji donosi ovaj kraj može se pronaći i u okolnim manastirima. Po Zlatiboru i njegovom okruženju razasuto je 26 različitih objekata srpske duhovnosti, među kojima su najinteresantniji manastiri Banja i Uvac iz 12. veka i manastir Mileševa iz 13. veka.

Oduvek su planinski vazduh i voda bili lekoviti. Na poslednjoj šetnji krajem, poznatu ružu vetrova osećamo na najvišem vrhu Torniku. Ova raskrsnica vetrova bez semafora pored punih pluća daje vam i prelep panoramski vidikovac, sa koga pokušavamo da se najtačnije orijentišemo. Odavde nam je Beograd udaljen 230, Podgorica 240, a Sarajevo samo 180 kilometara. Bliži se veče, a mi imamo to zadovoljstvo da poslednji uživamo u zalasku sunca. Pogled na Zlatibor noću je pogled na omanji planinski grad iz bajki. Svetlost na visini je kod mene uvek budila maštu i upućivala na magiju. Sa ove visine, pogled na tu svetlost je neopisiv.