Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS) pokrenulo je 2023. godine projekat Tradicija kao kriterijum, na inicijativu Ministarstva kulture Republike Srbije i na osnovu koncepta dr Dijane Milašinović Marić, vanredne profesorke istorije umetnosti. U realizaciji izložbe učestvovao je i vajar Darko Кuzmanović, u svojstvu kustosa. Zoran Borenović je bio dizajner kataloga i vizuelnog identiteta izložbe. Ove godine organizovana je druga izložba u seriji, posvećena Moravskoj Srbiji, a nakon uspešno realizovane izložbe inspirisane narodnim stvaralaštvom Кosova i Metohije, koja je bila priređena prošle godine. Za sledeću godinu planira se izložba inspirisana narodnim stvaralaštvom Vojvodine, čime bi se unekoliko mapirala teritorija Srbije.

Umetnički projekat Tradicija kao kriterijum zasniva se na promišljanju odnosa između narodne tradicije i individualnog talenta umetnika različitih senzibiliteta, polja interesovanja, medija – slikara, vajara, kostimografa, dizajnera, arhitekata, tekstilaca. Pritom se narodnoj tradiciji ne pristupa kao materijalu koji treba umetnički preraditi, već se njime stvaralački napajati, jer se u njemu krije ono opštečovečansko u umetnosti, koje je, prema Momčilu Nastasijeviću „cvetom iznad i korenom ispod nacionalnog“. Na taj način se, prema Lazaru Trifunoviću, vitalnost novog individualnog umetničkog oblika odmerava prema ukupnom svetu umetničkih oblika, sežući do njenih primordijalnih formi. To je ujedno i odgovor na pitanje zašto se avangardna umetnost u svom okretanju od neposrednih prethodnika često upućivala ka umetničkim formama ranijih civilizacija i dalekoj prošlosti.

Moravska Srbija: moć preobražaja

O odnosu narodne tradicije i individualnog umetničkog stvaralaštva bilo je reči i na tribini Moravska Srbija: moć preobražaja, koja je održana 28. novembra, nakon stručnog vođenja izložbe. Na tribini su, pored autorke koncepta dr Dijane Milašinović Marić, učestvovali i umetnici, dok je diskusiju moderirala dr Ivana Bašić, naučna savetnica Etnografskog instituta SANU.

Tribina je pokazala veliko interesovanje i prisutne publike i samih umetnika za pitanja odnosa tradicije i savremenosti, za pitanja kulture sećanja i načina na koji se formiraju politike sećanja u savremenom društvu. Došlo se do zaključka da kultura nikada nije jedan monolitni sistem. Kada govorimo o kulturi nekog naroda ili zemlje, uvek govorimo o pluralitetu kultura i tradicija i različitih individualnih i kolektivnih sećanja, koja mogu da se međusobno sukobljavaju, paralelno postoje ili se međusobno dopunjuju.

Kada govorimo o kulturi nekog naroda ili zemlje, uvek govorimo o pluralitetu kultura i tradicija i različitih individualnih i kolektivnih sećanja, koja mogu da se međusobno sukobljavaju, paralelno postoje ili se međusobno dopunjuju

Istaknuto je da tradicija nije neka okamenjena, mrtva forma prošle kulture koju čuvamo u neizmenjenom obliku i neprekidno je ponavljamo, ostajući tako zatočenici prošlosti, već da je uvek reč o živoj tradiciji, kao i da se nove generacije, po pravilu, stvaralački odnose prema njoj, birajući ono što smatraju za neupitne društvene i umetničke vrednosti, vredne čuvanja i prenošenja narednim generacijama, pri čemu se oslobađaju delova onoga što spada u prošlost ali ne može da prođe vrednosnu, estetsku i etičku procenu.

Dijalog s tradicijom i njeno savremeno iščitavanje

U ovom procesu određivanja šta je to tradicija vredna čuvanja, daljeg prenošenja i stvaralačkog odnosa, često dolazi do sukoba, koji su obojeni trenutnim ideološkim stavovima i nametanjima politika moći, pri čemu se može ići iz krajnosti u krajnost – od potpune retradicionalizacije, koja je često praćena izmišljanjima ili falsifikovanjem prošlosti, do potpune negacije svega iz prošlosti, svake tradicije, i nekritičkog favorizovanja savremenosti, bez obzira na to koliko neki njeni elementi stvarno jesu i umetnički, ali i etički vredni.

Кako bi se takvi procesi ublažili, neophodno je neprekidno negovanje kulture dijaloga i istrajavanje na principima koji mogu da prođu neku vrstu univerzalnog testa i umetničkih i humanističkih vrednosti, uz stalno preispitivanje ali i stvaralački pristup. Postavljeno je i pitanje zbog čega se često prema sopstvenom narodnom stvaralaštvu odnosimo kao prema manje vrednom, dok postajemo fascinirani narodnim stvaralaštvom drugih, percipirajući ga kao egzotično i vrednije od sopstvenog. Zaključak ovog dela razgovora bio je taj da je reč o fenomenu prihvatanja negativnih stereotipa o sebi ili svojevrsnoj autokolonizaciji, koje često nismo svesni, ili o gubitku senzibiliteta za lepotu sopstvenog narodnog umetničkog izraza, jer smo previše naviknuti na njega ili se on zloupotrebljava i iskrivljava.

Pokazalo se da je naš pozitivan odnos prema sopstvenoj umetničkoj tradiciji ipak duboko prisutan i da odoleva ovim negativnim ekstremima, pre svega zahvaljujući individualnoj pozitivnoj emotivnoj vezanosti umetnika za svoja sećanja iz detinjstva i neposredni, lični kontakt sa njom u porodičnom okruženju.

Poziv da učestvuju u ovom multimedijalnom projektu ULUPUDSA probudio je u umetnicima intimna sećanja, razmišljanja o korenima, važnosti tradicije, pripadanja sopstvu i naveo ih da ponovo otkrivaju lepotu u narodnom umetničkom izrazu koji je postao njihova inspiracija i podsticaj za pronalaženje novih mogućnosti stvaralaštva.

U planu je da se projekat Tradicija kao kriterijum nastavi i da i sam postane višegodišnja tradicija i značajan umetnički događaj koji će pomoći uspostavljanju dijaloga kultura i definisanju zvaničnih politika sećanja na najbolji mogući način. Nakon izložbe posvećene narodnom stvaralaštvu Vojvodine, najavljen je ciklus koji će se posebno baviti gradskom kulturom i stvaralaštvom, jer su kulture na jednom prostoru uvek povezane, te se ne može povući jasna granica između ruralnih i urbanih kultura, baš kao što ne postoji ni jasna granica između tradicije i savremenosti, već su one u neprekidno živom odnosu.

Autorka: Dr Ivana Bašić, naučna savetnica Etnografskog instituta SANU