Iako je individualizam postao opšteprihvaćena društvena vrednost, kolektivi u svoj svojoj razuđenosti i složenosti i dalje konkuriraju ovom principu. Još uvek postoje vezivna tkiva koja u različitim sferama nadilaze samodovoljnost. Ta tkiva skup pojedinaca čine – zajednicom. I iako se zajednice preklapaju i menjaju, prepliću i prožimaju, određeni faktori ih ipak drže kompaktnim, poštujući pritom i jedinstvenost svakog člana ponaosob.
Zvanično – srpska nacionalna manjina u Hrvatskoj, interno – srpska zajednica (kao eufemizam za izgubljeni status naroda), poseban je fenomen na ovim prostorima. Izgradila je kroz burnu istoriju određenu dozu zazora od mnogo čega što je izvan njenih okvira. Upravo zbog različitih pritisaka, mnogi članovi te zajednice dobrovoljno iz nje istupaju i zanemaruju ili potiskuju ovaj aspekt svog identiteta nekim drugim. Pod izgovorom da je koncept nacije prevaziđen, da im je ta vrsta kolektiviteta preuska (pritom poštujući druge kolektive koji funkcionišu po tom principu). Osećaj pripadnosti ovde je ključno vezivno tkivo, a on bi trebalo da dolazi od samog pojedinca, zajednica ne može da prisvaja članove ako oni nemaju ili barem kažu da nemaju taj osećaj. Upravo zbog tog individualizma, danas je imanentno ljudsko pravo da se od neke zajednice (verske, nacionalne, geografske, kulturne…) distancira.
Oni koji se ne distanciraju, koji imaju osećaj pripadnosti i vezanosti, čuvaju neku svoju tradiciju, dele određeno istorijsko iskustvo i pamćenje, zajedničke vrednosti, interese, probleme, kulturu koju baštine. Nezahvalno bi bilo i pokušavati sažeti sve zajedničko, jer je to i slojevita, heterogena skupina i unutar same sebe često puna oprečnosti. A tek kad se postavi u odnos sa drugima, tek tu se ispoljava nebrojeno mnogo veza i odnosa, sastavnih i rastavnih.
Činjenica jeste da moramo najpre upoznati sebe da bismo razumeli druge. Psiholozi će potvrditi da ni jedan čovek u potpunosti ni sam sebe ne poznaje, a mera te samospoznaje, samosvesti, verovatno je i mera zrelosti. To je proces koji traje i koji ne prestaje. Kao što je i poznavanje drugih i drugačijih preduslov razumevanja. Povredićemo se nesvesno ako se međusobno ne poznajemo. Ako ne pokušamo da sagledamo i tuđe iskustvo i perspektivu.
Privrednikov P-portal nedavno je na neki način i zvanično postao medij zajednice, odnosno medij srpske zajednice. Šest godina nakon formalnog osnivanja, dobio je stabilnu institucionalnu podršku da naredne dve godine informiše zajednicu i druge o zajednici putem medijskog projekta “Upoznajmo se da bismo se razumjeli“. Bavićemo se temama za koje javni servisi i komercijalni mediji generalno nemaju vremena, prostora, želje (osim kad je to na nivou incidenata). Prema Rezoluciji o medijima zajednice, koju je 2008. doneo Evropski parlament, uloga medija zajednice je, pored ostalog, i jačanje kulturne i jezičke raznolikosti, društvene uključenosti i lokalnih identiteta, identiteta specifičnih društvenih grupa, kao i interkulturalnog dijaloga. Možda zvuči suhoparno i apstraktno, ali baš u skladu s tim ćemo pokušati sami sebe bolje da shvatimo i da pomognemo drugima i da nas shvate i da nas prihvate.
To znači da ćemo se obratiti i onima sa objektivno visokim nivoom znanja i o sebi i o drugima, ali i jednom prosečnom Zagrepčaninu srpskog porekla koji ne zna da piše ćirilicom, ali ume da čita (samo malo sporije) i jednom (ne tako prosečnom) Hrvatu iz istog grada koji kolegi s posla čestita Đurđevdan, iako je ovom krsna slava Sveti Nikola, pa i jednom prosečnom Beograđaninu koji luta u svom gradu tražeći ulicu “nekog Rusa”, ne znajući da je Orfelin zapravo Srbin rođen u Vukovaru koji je obeležio kulturu i umetnost 18. veka na ovim prostorima.
Neznanje je vidljivo na svim nivoima. Obrazovanje je u mnogo čemu zakazalo, propustilo da mlade nauči kritičkom razmišljanju, a često i da ih upozna sa osnovnom faktografijom, već je prezentuje selektivno. Udžbenici istorije, koji bi trebalo da su zasnovani na istorijskoj građi, slobodno interpretiraju noviju istoriju, iako zakonsko vreme za uvid u arhivsku građu i izučavanje još nije ni prošlo. Štampa je za to vreme puna senzacionalističkih naslova o “drugima” ispod kojih su pogrešno napisana i imena i toponimi. Tako je i ono što znamo, zapravo skromno znanje, pojednostavljeno, a često i pogrešno.
Zato pre svega moramo razbiti iluziju da se poznajemo. Osvestiti i prihvatiti da su arogancija i omalovažavanje “drugog” kontraproduktivni. Ako nastavimo da razmišljamo po principu “šta oni tamo znaju o nama” ili “nikad ti nas nećeš razumeti”, ostaćemo začaureni i neshvaćeni.
Putevi nam se neminovno ukrštaju, a svima nam je u interesu da na njima nema prepreka i rupa da bismo lakše mogli da dođemo do cilja. I da se ne bismo sudarali, već da bismo se susretali.
