Noćni život i restoranska ponuda Beograda već su pomalo i mistifikovani koliko dobijaju pohvale sa svih strana. Bilo kog dana u nedelji, za svačiji ukus i džep dostupan je bogat izbor mesta i ponuda. Šta je onda to što bi mlade ljude iz Srbije navelo da zaobiđu Beograd i upute se u mirni, pospani Zagreb? Upravo smo trojicu takvih susreli u zimsko predveče u radijusu od pola kilometra u lokalima u centru Zagreba. Doduše, njih u Zagreb nije privukla ni gastronomska ponuda, a ni lude žurke, već – posao. Dok su sezonski radnici koji dolaze iz Srbije u Hrvatsku već postali uobičajena pojava, pogotovo otkako su se granice Evropske unije otvorile za radnike iz Hrvatske, van sezone i daleko od mora to i nije tako uobičajena pojava. Pitali smo ih šta ih je to najviše privuklo u Zagreb i kako mladi ljudi poput njih vide ono što ovaj grad nudi.

– Da se razumemo, posla uvek ima i u Srbiji, ko hoće da radi, posla ima. Samo je stvar što primanja nisu toliko primamljiva. A ovde može i nešto da ostane – otvoreno nam govori Armin, mladić iz Novog Pazara koji radi kao konobar u jednom restoranu u Skalinskoj ulici.

U Zagrebu je tek nekoliko meseci, ali je prethodno radio letnju sezonu u Lastovu i, nakon što je bio zadovoljan iskustvom, odlučio je da produži boravak. Nije bilo ni teško, s obzirom na to da se poslodavac postarao da pribavi dokumentaciju i obavi većinu potrebnih radnji za dobijanje radne dozvole i dozvole boravka za strance.

– Moje je bilo samo da podignem sve u MUP-u i da neke sitne takse završim, dosta je to jednostavnije nego kod nas – ističe.

Izgleda da se vlasniku restorana više isplati da sređuje papire za rad radnicima iz inostranstva nego da zaposli ljude iz Hrvatske.

– To je isto kao i kod nas. Kad bi se i u Srbiji otvorile granice, zamislite koliko bi ljudi ostalo u zemlji. Ljudi su u Srbiji postali prezasićeni i mentalitetom i ponašanjem privatnika i gazdi i idu u potragu za nečim boljim. Tako se desilo i ovde kad je Hrvatska ušla u EU, sav radni kadar kad su u pitanju ugostiteljstvo i turizam je otišao vani – primećuje.

– Tako je ovo nama lakši način, to su naši ljudi, govorimo dosta sličnim jezikom, skoro istim, i dosta je lakše sporazumeti se nego na primer sa Austrijancima ili Nemcima. A tu je još i nada za boljim životom i možda u budućnosti za evropskim državljanstvom – priznaje.

Na pitanje zašto je u potrazi za poslom zaobišao Beograd koji ipak pruža dosta mogućnosti, bez dileme odgovara da taj ritam nije mogao da isprati.

– Beograd mi je nekako previše divlji, on je u principu metropola, prebrz je tamo život. A ja potičem iz malog mesta pa i nisam navikao na tu brzinu – iskreno će.

Ipak, pored uslova rada i svega onoga što ga je privuklo u Zagreb, ne skriva i da je bilo razlika na koje se tek treba priviknuti.

– Velika je razlika u mentalitetu, ljudi su dosta hladniji. U Novom Pazaru vlada još uvek neka porodična atmosfera u gradu, to je još jedan od starih gradova, sa dušom. Ovde je sve drugačije za 180 stepeni, svi su nekako sami za sebe. Mada se čovek na neki način oseti i rasterećenije, upravo zbog toga. Niko nikog ne poznaje, pa to ume ponekad i da prija – govori Armin.

Pored turista koji tu dolaze i raznolikih gostiju sa svih strana, kaže da su i kolege isto tako sa svih strana, od Hrvatske i Crne Gore preko Bosne i Srbije. I kaže da se svi slažu. To nam je potvrdio i Ilija, kojeg smo susreli u jednom od poznatih lokala u Tkalčićevoj ulici. Više nego dupla primanja kao prednost ističe i on. Važno je da uz plaćene račune ostane dovoljno novca i za normalan, pristojan život, ali i da je poslodavac korektan prema radniku. A da je tako u ovom slučaju, svedoči i to što se u Zagrebu zadržao već tri godine.

– Mislim da ljudi ne odlaze toliko od neimaštine, koliko od korupcije, političara i lokalnih moćnika – kaže i dodaje da mu prija miran život u manjem gradu, gde se taman sve stigne u jednom danu, za razliku od Beograda gde je recimo od Bežanijske kose do Sava centra nekad potrebno i sat i po vremena.

– Ljudi su ovde pitomiji, možda i realnije gledaju na život od nas – ističe Ilija.

Na pitanje šta je to što se ne može naći u Zagrebu, prvo izdvaja kajmak i duvan čvarke iz svog, ivanjičkog kraja.

– Nedostaje osećajnosti. Ovde sam u par situacija video da su ljudi kao roboti, kao da nemaju empatije, ne doživljavaju jedni druge – govori nam dok se priseća situacija na osnovu kojih je to primetio.

– I ovde nisu baš toliki zapadnjaci kao što vole da veruju – primećuje uz smeh.

Sličnim redosledom kao naši prethodni sagovornici do Zagreba je došao i Viktor, mladić iz Beograda koji tek počinje da radi u kafiću u Pavletićevoj ulici.

– Zagreb nudi mnogo alternativnih mogućnosti, ima dešavanja, otvorenijih, dostupnijih i ima nekog optimizma i nade. To je iz mog ličnog iskustva. Nekako je u Beogradu mnogo stvari postalo uštogljeno i monotono i gubi se smisao bilo kakvog očekivanja i boljitka – ističe Viktor i ne skriva da ga je i finansijska strana motivisala da se odluči na privremeni rad u Zagrebu.

Sa početnom platom kao barmen imaće veći prihod od onog koji je imao dok je radio u svojoj struci, u privatnom sektoru kao radnik hitne pomoći, gde se radilo i po 12 sati dnevno, i to pod velikim stresom. Nakon prvih nekoliko meseci života u Zagrebu, Viktor priznaje da je stigao da vidi samo prednosti života u ovom gradu.

– Mane ću otkrivati s vremenom. Za početak mogu reći da je mnogo čišći grad, razvijenija je svest o recikliranju. Verovatno je to i uticaj politike Evropske unije koja ostvaruje neki utisak da nema mnogo prilika da se previše mulja izvan zakona – dodaje.

Da li će novootkrivene mane Zagreba biti nepremostive ili zanemarive, time se trenutno ne opterećuje.

– I loše iskustvo je dobro, jer nešto učimo iz njega – zaključuje.

Kad bi i bilo loše, verovatno se ne bi zadržavao tu. Kao ni ostali mladi ljudi u potrazi za malo boljim životom. Bilo da su ovamo došli ili da su odavde otišli.