„Aplauzi za naše, aplauzi za Hrvatsku… Sve je proteklo u nevjerovatno korektnoj atmosferi na terenu i na tribinama.“ Ove reči sportskog komentatora na nedavnoj utakmici Hrvatska – Crna Gora nakon skandiranja ustaškog pozdrava, „Ubij Srbina“ i sličnih „izvezenih“ folklornih elemenata hrvatskih navijača mogli bismo besprekorno koristiti i za ilustraciju trenutnog stanja u Hrvatskoj. Makar kad je u pitanju srpska zajednica i odnos prema njoj. Svi smo videli i čuli, al’ neki ne smemo ili ne želimo da kažemo šta vidimo i pravimo se da je atmosfera korektna. Ili čak i verbalizujemo viđeno, ali nas to ne obavezuje ni na kakvu promenu ili akciju.
„Mi kao društvo vrlo pažljivo pratimo da ne održavamo manifestacije na sporne datume. Međutim, mi smo taj svoj program prijavili državi“, kaže u emisiji Prizma HTV-a predsednik Prosvjete komentarišući nemile scene u Splitu i prigovore da nije primereno da Srbi u novembru održavaju kulturne programe. Treba nam otvoreno i argumentovano reći ako su neki datumi neprihvatljivi, odnosno „ako nešto ne možemo“, još dodaje. Ove i druge pristojne i diplomatske reči svako ko je želeo mogao je da razume. Srpska zajednica u Hrvatskoj već dugo ne bira pažljivo samo datume. Ona bira i teme, ton, ambijent. I bira reči. Pa i to koliko glasno sme da kaže da nešto postoji, da joj nešto pripada, da joj je nešto važno. I kako će objasniti kada radi ono što je sasvim u skladu sa zakonom, procedurama i „prijavljenim programima“. Beskrajno manevrisanje između onog što bi se nekome moglo učiniti „spornim“.
I dok se tako obazrivo skloni svaki kamen koji bi nekom mogao zasmetati, svaki nagoveštaj „kontroverze“, svaka reč koja bi mogla zazvučati „previše“, novembar – mesec koji je kao minsko polje zgusnut simbolima, traumama, komemoracijama i interpretacijama – preti da se razlije na celu godinu. Da iz kalendara nestanu svi „normalni“ dani, u kojima manjinska zajednica može bez dodatnih fusnota da bude ono što jeste, a da se ne pita iznova: da li je baš ovaj datum, baš ova tema, baš ova formulacija – prihvatljiva.
Taj ton postao je gotovo zvaničan, standardizovan i preuzet iz priručnika za kriznu komunikaciju manjinskog preživljavanja. Zato se i nakon otvaranja izložbe „Efemeris – legat Dejana Medakovića“ koja je, kako je najavljeno, trebalo da istakne da umetnost i kulturna saradnja kao mostovi povezuju ljude i zajednice, retko ko usudio da bezrezervno stane u odbranu ideje da se ovakva izložba uopšte postavi. Apsurd je otišao toliko daleko da je vukovarska izložba posvećena ženama u Prvom svetskom ratu, uz niz usiljenih i neargumentovanih pokušaja da se problematizuje, na kraju odložena. Jer sva diplomatska akrobatika predstavnika srpskih organizacija na kraju se ni ne ocenjuje prema činjenicama, nego prema raspoloženju. Odnosno, prema „dojmu“, kako reče i sama ministarka kulture.
Razumljivo je, naravno, da se u društvu opterećenom traumama i suprotnim sećanjima mora voditi računa o svakom koraku. Možda je i iluzorno očekivati da postoji način koji nikoga neće dotaknuti ni povrediti. Ali treba makar osvestiti šta se zaista događa. Razlikovati mudre i promišljene, uviđavne poteze od poteza iz straha. I biti svestan da možda nijedna strategija neće doneti očekivani rezultat, ali da se bar može sačuvati elementarna mera dostojanstva.
Srpski predstavnici u Hrvatskoj već godinama disciplinovano prave političku distancu prema Srbiji. Iako i u samoj Srbiji vlada pluralizam glasova i narativa. To konstantno ograđivanje trebalo bi da smiri duhove, da pokaže jasnu liniju lojalnosti Hrvatskoj i jasnu liniju razdvajanja od Srbije. Ali izgleda da ni to više nije dovoljno.
