Diskografska kuća „Croatia Records” objavila je 8. jula luksuzno vinilno reizdanje albuma „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju” grupe Riblja čorba, jedinog takvog nasleđenog od „Jugotona”. Prošlo je trideset osam godina od originalnog izdanja, a kao da je juče bilo. Isto kao što se Siniša Škarica, autor bogate propratne knjižice i dugogodišnji urednik Croatia Recordsa, seća svakog momenta iz te priče, tako se i sam sećam. Svi smo pratili Riblju čorbu iz neposredne blizine. Bili su veliki bend. U okvirima Jugoslavije, možda najveći posle Bijelog dugmeta.

Bend kakav nam je baš trebao

Riblja čorba je prešla veliki put za kratko vreme. Njihova priča gotovo je pa holivudska. Skupili su se avgusta 1978. godine: Bora Đorđević je pevao, Rajko Kojić je svirao solo gitaru, Miša Aleksić bas, Vicko Milatović bubnjeve. Tokom jeseni pridružio im se Momčilo Bajagić Bajaga na mestu ritam gitariste. Samo nekoliko meseci posle osnivanja, već su imali jugoslovenski hit, „Lutku sa naslovne strane”. Posle drugog singla „Rokenrol za kućni savet” (1979) moglo se nazreti da će se njihov hard rok kretati u dva pravca: u jednom će afirmisati rokenrol kao zabavu, energiju i, uostalom, način života, a u drugom će Bora kao frontmen igrati na kartu gorkog, prevarenog i povređenog muškarca. S albumom „Kost u grlu” Čorba je uvela urbani polusvet u rok u isto vreme kad je to uradilo Prljavo kazalište i bar godinu dana pre Džonija. Čorba je svoj status postigla i održala tačno u vreme prividne dominacije novog talasa, što je bio odličan primer da je scena već bila dovoljno velika da niko nikome nije smetao. Uostalom, da nije tvrdoglavo insistirala na bluzu, i Riblja čorba je mogla da bude novi talas. Ali, nedostajao nam je baš takav bend. Bend koji neće pevati samo o srećnoj deci socijalizma, bend koji će biti čvrst ali će uključiti najbolje elemente popa, bend koji će doneti novu emociju u balade i izdići ih iznad patetike pesme „Jedina moja” i bend koji će pomeriti ciljnu grupu prema onima koji još čekaju svoju šansu znajući da je nikada neće dobiti.

Sirov, pošten i lepljiv zvuk

U to vreme nije se još moglo jasno znati kako izgleda pesma koja će „ostati”, prevariti vreme i zauvek se zakovati u dušu. Danas znamo da od svega ostaje samo emocija i da su ostale samo pesme sa jakom emocijom, specifičnom, dobro spakovanom. Ono što je bilo važno za karijeru Riblje čorbe, to je da je „Ostani đubre do kraja” ne samo dostigla „Lutku” po jačini emocije nego ju je prestigla za dužinu. Nijedna druga pesma s te ploče nije posle ostala među deset najboljih. Ali, zvuk je bio sirov, pošten i lepljiv, rok je izašao u suterene, bifee i dalje prema periferiji, baš tamo gde je Bora voleo da se druži. Videlo se iz aviona da je stigao veliki pesnik. A šta drugo preostaje velikom pesniku nego da krene protiv nepravde. Tako je Bora pošao da bude malo Don Kihot, malo Robin Hud, malo Kalimero. Ipak, svako ko je hteo da vidi, mogao je da vidi: ako bi održala nivo koji je sama sebi zadala tim prvim pesmama, Riblja čorba bi mogla da poleti visoko.

Nećemo nikada saznati da li bi bilo bolje za njih da su odmah nastavili punim tempom ili je dobro što ih je vojska odvela na odmor od godinu dana. Jer, kad su poharali albumom „Pokvarena mašta i prljave strasti” (1981), činilo se da je sve išlo prebrzo. Od najvećih vojničkih spavaonica do najvećih hala u Jugoslaviji, preko noći. Oni su svi bili još mladi ljudi, tek izašli ispod roditeljskih skuta ili ni to još nisu, odrasli u socijalističkoj srednjoj klasi, sasvim nesvesni u šta se se upuštaju. Ali, bilo je lepo, ko bi to odbio. A i „Pokvarena mašta i prljave strasti” je ispao dobar album, vredan svake slave. Pesma „Dva dinara, druže” je ne samo dostigla „Đubre”, nego ga je ostavila daleko za sobom. „Ostaću slobodan” se pokazala jakom porukom. Krenule su i „zezalice”, bila je i jedna za vojnike. Ko je sumnjao u to kako će Bora uskladiti svoja dva senzibiliteta, loše je sumnjao: „Dva dinara, druže”, jedan od najvećih hitova jugoslovenske rok muzike uopšte, čista je „akustika”. I to je možda prva naša rok pesma koja je završila u kafani. Ta pesma je mogla da se čita na svakom mestu gde se nešto svira. U jugoslovenskoj rok muzici nema mnogo takvih pesama. Ne znam da li je Bora bio svestan svih dometa te pesme, teško je neke stvari videti odmah. Ali, ambicije su mu svakako porasle. On nije hteo da dostiže svoje nivoe, on je hteo da ih podiže još dalje.

Sve više emocija, sve veće hale

Možda je, baš zbog tih ambicija, prebrzo uleteo u „Mrtvu prirodu”, iste te, 1981. godine. Ali, ljudski je to, hajde da vidimo dokle možemo da stignemo. Nije se desio nastavak „Dva dinara, druže”, ali je sve drugo bilo bolje nego što je bilo, slušalac je lakše dolazio do svoje pesme, spektar emocija se raširio. I hale u kojima su svirali bile su samo veće, ali lova nije bila veća. Miša Aleksić piše istinu kad piše da je letovanje njemu i njegovoj Jasni, posle trijumfalne turneje s „Mrtvom prirodom” – platila tašta. I Bajaga se jedva skrpio da ide s njima. Ni od ploča nije bilo mnogo vajde: prvo inflacija pojede trećinu, a onda krenu progresivni porezi. U stvari, finansijski su najbolje prolazili tamo gde je bila najmanja lova – u Banatu. Menadžeri su ih uredno lagali kako veća hala samo proizvodi veće gubitke. To onda dovede do nekog tihog nezadovoljstva i ono krene da nagriza suštinu stvari, bez obzira na to što si mlad i što ti je još uvek važnija svirka nego lova. A držiš jugoslovenski rekord po prodaji jednog albuma, jer ni Bijelo dugme do tada nije prodalo pola miliona, koliko se prodala „Mrtva priroda”.

Međutim, o Ribljoj čorbi se pričalo i pisalo u raznim kontekstima, pa, među ostalim, i onda kad je na njihovom koncertu u Zagrebu 1982. poginula devojčica, pa i onda kad su borci NOB-a skočili da se bune zbog stiha „za ideale ginu budale”. Bilo je Riblje čorbe isuviše, i tamo gde treba i tamo gde ne treba.

Ploča o Beogradu tog doba

Možda su prebrzo uleteli i u „Buvlju pijacu” (1982), ali nisu imali nikog da ih posavetuje, ili su pak imali, ali su Borine ambicije stalno rasle. Dopala mu se ideja da bude zabranjen, mislio je da bi mu to bilo dobro za biografiju. Zato je „Buvlja pijaca” ispala prava ploča Riblje čorbe. Tu su, pre svega, jake poruke protiv sistema: „Slušaj, sine, obriši sline” i „Kako je lepo biti glup”. Kad je Bori prošla pesma protiv uticaja boraca NOB-a, onda se za socijalizam tog vremena zaista ne može reći da je bio rigidan. I Bora i Džoni krenuli su u isto vreme da istražuju toleranciju režima i imali su u tome uspeha. „Ja ratujem sam” je opet pesma sasvim pogođena za Čorbinu ciljnu grupu. Međutim, glavna balada „Dobro jutro” – mada predivna – nije bila na liniji one emocije na koju je publika bila navikla. Ipak, „Buvlja pijaca” je prava beogradska ploča tog vremena, ona puno govori o Beogradu tog doba. Prodala se u gotovo trista hiljada. To je bila Čorbina publika. Tiraž do pola miliona „Mrtve prirode” prodale su afere.

Prelazak u Jugoton

Bora, međutim, nije bio zadovoljan. Bio je siguran da je PGP mogao bolje, zato je otišao u „Jugoton”. Bora je intuitivan i znao je da je Čorbi potrebna neka promena. U stvari, u tom momentu Čorbi je bila potrebna pauza. Trebalo je da srede odnose među sobom, pre svega. Da se svi presaberu, jer svi su pojedinačno bili zvezde, svi su na turneji imali plakate samo sa svojim likom. U bendu su se namnožili poroci. Vicko, koji je svojom stabilnošću bio jedan od stubova benda, bio je u vojsci. Rajko je na Vickovo mesto doveo Vladu Golubovića, verovatno najboljeg bubnjara u Beogradu, ali čoveka koji se mešao i gde je bilo potrebno i gde nije. Bora ga nije voleo jer su bili zajedno u Suncokretu kad je Vlaja odbio da svira „Lutku sa naslovne strane”. Rajko pak nije voleo što Borina žena Gaga putuje s njima na turneje. Njegov kontroverzni maksi-singl „Ne budi me bez razloga” (1983) bio je neka vrsta protesta prema matičnom bendu, mada su to bile pesme koje je i Čorba mogla da svira na koncertima. Bajagin album „Pozitivna geografija”, objavljen početkom 1984, bio je, međutim, očigledno drugačiji. Na festivalu u Opatiji, početkom marta, kad je „Jugoton” promovisao „Muzičare”, Bajaga se stalno fotografisao sa svojom pločom.

U tom času Riblja čorba je ulazila u šestu godinu postojanja. Generacijski ciklus kod publike traje četiri do pet godina. Onda dolazi nova publika, stara se postepeno proređuje. Nova publika želi nove bendove. Ako stari bend želi da dobije novu publku, mora da je pridobije novom pločom, stare se tek posle računaju. Trebalo je sesti i ozbiljno razmisliti o novim pesmama. Pažljivo locirati i rasporediti emociju u kojoj bi se nova publika lakše pronašla. U takvim momentima Bijelo dugme i Parni valjak prilagodili su se kroz novi talas. Riblja čorba nije razmislila o tome. Možda nisu imali koga da ih posavetuje. Čak ni Škarica, koji je bio urednik, nije to primetio kad su mu prvi put doneli pesme. Možda su se i malo izoholili. To je ono kad veruješ da će publika progutati sve što objaviš.

„Crni“ umesto novog talasa

Ako pak nije htela u novi talas, Riblja čorba je albumom „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju” ušla u „crni talas”. Album je ispao neobično mračan. Bora je bio u lošoj fazi. Mi koji smo ga poznavali stekli smo utisak da se u pesmama „Džukele će me dokusuriti”, „Minut ćutanja” i „Ravnodušan prema plaču” obračunavao sa okolinom – u koju je možda donekle spadao i bend. U „zezalicama” („Muzičari koji piju”, „Priča o Žiki Živcu”, „Kazablanka”) publika se teško prepoznavala. Kome je tada značio film iz 1943. godine. Kriminalci nisu bili popularni kao danas. „Mangupi vam kvare dete” trebalo je da ode do kraja u poruci, jer su droge uveliko zamenile „bombice” alkohola. Pesma „Besni psi” nije pak rekla ništa. Na kraju, Bora je u pesmi „Gluposti” priznao da se predao. Ne možeš fanu Riblje čorbe reći da si se predao.

Najveći hit s ovog albuma je ispala balada „Kad hodaš”, bezvremenski lepa, jedina svetla pesma na albumu, Bajagin „pièce de résistance“, sa neobičnim gitarskim solom Rajka Kojića koji Đorđe Matić s pravom naziva „himnom životu”. Vrlo je verovatno da je ta pesma najviše doprinela da album na kraju ipak dođe do sto hiljada prodatih ploča i kaseta. Ali, nije to bila ona emocija kakvu očekuju fanovi Riblje čorbe, to nije identitet Riblje čorbe, to je pesma za buduće Bajagine Instruktore. Bora se izgradio u razočaranog muškarca, a pesmu „Kad hodaš” peva zaljubljen čovek. Emocija Riblje čorbe se pomerila u nepoznato. Ovo je album benda koji je u krizi identiteta. I Rolingstounsi su imali takve krize, pa šta.

Epitaf sopstvenom bendu

Zanimljivo, Bora, mada diplomac pozorišne organizacije i majstor koncertne predstave, nije uvek umeo da poređa pesme po najboljem redosledu, a znalo se da je raspored pesama neobično važan za opšti utisak. Album je uvek bio kao jedan film sastavljen iz desetak pesama ili scena i nikad nije bilo svejedno da li će ih montažer poslagati dobro ili će ih ponegde izmešati, pa onda i zbuniti onoga čija je reč na kraju najvažnija. Tako je Škarica u tekstu koji prati album imao bolji predlog: zameniti A i B stranu. Jer, „Kazablanka” jeste uspeo Bajagin disko-fank eksperiment, ali to nije pesma za otvaranje albuma Riblje čorbe. „Žika Živac” bi bio mnogo bolji izbor. Ni „Ravnodušan prema plaču” nije „pesma zatvaranja”, bez obzira na to što Bora govori „iz sanduka”. „Gluposti” je pak presma kojom je trebalo zatvoriti album. Ali, Bora se bojao da ne ispadne da je sam napisao epitaf sopstvenom bendu.

Posle se, međutim, pokazalo da je ceo album „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju” ispao kao neki epitaf originalnoj postavi. Turneja nije bila dobro pripremljena i krenula je prerano. Publike nije bilo dovoljno pa su neki koncerti otkazani. Posle prekida turneje, bend je otišao na odmor, pa je na rešenje ove drame trebalo pričekati još koji mesec. Završilo se onako kako je bilo najbolje, otpuštanjem Bajage i Rajka Kojića. Bora je dobio priliku da napravi novu, „ljutu” Riblju čorbu za nove generacije. Tu je priliku, naravno, iskoristio već sledećim albumom „Istina” (ponovo za PGP RTB), ali onaj pravi, trijumfalni povratak desiće se tek s albumom „Ujed za dušu”. Nije teško pogoditi zašto: tu se zadesila „Kada padne noć (upomoć)”, jedna od onih pesama Riblje čorbe po kojima najčešće pamtimo bend. Ima nešto u stavu, poruci, imidžu, jeziku, pa i rasporedu, ali bez pesme sve to ne vredi ništa.

Na albumu Riblje čorbe „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju” imamo, dakle, tri velike pesme jugoslovenskog rokenrola: „Ravnodušan prema plaču”, „Gluposti” i „Kad hodaš”. To je najveća vrednost ovog albuma. Čujem da se „Kad hodaš” u Hrvatskoj ponovo vrti na radiju. To je dobra vest.

 

Ovaj tekst možete poslušati ovdje: