Razni periferijski zmajevi, tabatori, dasovani, svi zaljubljeni u junake gangsterskih i pustolovnih američkih filmova, opsednuti boksom i avanturama maštali su da će jednog dana postati Hemfri Bogart. Momci sa Crvenog krsta nosili su kožne jakne i kada bi se po Čuburi preneo glas da dolazi banda s Krsta svi su im se sklanjali s puta. Obično su išla po četvorica, petorica, a predvodio ih je Bata. Ogroman, s dugom kosom i meksikanskim zulufima, gledao je oko sebe, osmatrajući da li ga neko mrko gleda. Deca iz Kičevske ulice su s prozora posmatrala kako se slučajni prolaznici strateški povlače u ulaze. Oni koji su ostali na trotoaru stali bi uza zid i nisu mrdali.
Kažu da je već tada Velimir Bata Živojinović bio legenda koja hoda, gegajući se kao Džon Vejn. To je kasnije i postao: desperado jugoslovenske revolucije u partizanskim vesternima koji je lično upucao Treći rajh.
Valjda ga je zbog toga Tito smatrao sebi ravnim, jer samo je Valter smeo da maršalu krade tompuse i upaljače, priča mu masne i političke viceve, a kineski predsednik Si Đinping je najvećeg jugoslovenskog i srpskog glumca opisao kao inspiraciju u borbi protiv fašizma.
Sutra se navršava godinu dana od kada se, s mitraljezom na ramenu, preselio na nebesa, ostavljajući svoje ime na špicama, valjda, 350 filmova, mada se osnovano sumnja, kako je tvrdio Bogdan Tirnanić, da je igrao u filmovima i u kojima nije igrao. Da li je i srpski film prohujao s Batom?
S Titom je bio na „ti”. Jednom prilikom, na Brionima, Bata je rekao Titu da ne može da priča sve što narod govori o njemu jer ga slušaju organi bezbednosti, pa će da ga hapse. Tito je tada oterao sve oko sebe, pa je rekao Bati: „Neće tebe niko da hapsi. U ovoj zemlji samo ja hapsim”
U knjizi „Valter pre Valtera”, autora Radoslava Laleta Vujadinovića i Vojislava Marjanovića, opisan je Batin život, od detinjstva u njegovoj Koraćici i prelasku na Crveni krst, do njegove neverovatne filmske karijere ali i ljudskosti kojom je jednako opčinjavao svoje seljake s Kosmaja, šmekere s Crvenog krsta, Tita i partiju, Liz Tejlor i Ričarda Bartona, stigavši čak do Kine, gde i danas ima status crvenog božanstva. Kada je sleteo u Peking, na aerodromu ga je čekao crveni tepih dugačak 500 metara, a ka njemu je marširalo toliko obožavatelja da mu se učinilo kako ka njemu ide čitav Beograd.
Lale Vujadinović je išao u školu s Batinom suprugom Lulom i kao njihov porodični prijatelj seća se Bate koji krstari od sale bioskopa „Avala” do scene Beogradskog dramskog pozorišta u kožnjaku s podignutom kragnom, a potom uzima šmajser i na platnu tamani naciste.
I pamti kako ga je sarajevski režiser Hajrudin Krvavac terao da smrša deset kilograma, kako bi stao u odelo ilegalca Valtera.
– Ako me ovih dana vidite u Beogradu, znajte da sam stigao radi ubeđivanja da je za zdravlje bolje ako se izvesno vreme drži dijeta – govorio je slavni Sarajlija, svestan da samo Bata može odigrati Džemsa Bonda druge Jugoslavije. Vreme revolucije se odužilo, a trebalo je održati njen kontinuitet, te se ona održavala kroz spektakularne akcione filmove i Batinu mačo harizmu.
Naravno da je Tito znao za tu holivudsku ideološku caku, te je za filmove izdvajao više love nego za naoružanje, a Batu je cenio mnogo više od svojih najbližih saboraca. Inače, iako je izbačen iz partije jer nije plaćao članarinu, Bata je odlazio na sastanke. A i kako bi kad je išao iz filma u film.
S Titom je bio na „ti”. Jednom prilikom, na Brionima, Bata je rekao Titu da ne može da priča sve što narod govori o njemu jer ga slušaju organi bezbednosti, pa će da ga hapse.
Tito je tada oterao sve oko sebe, pa je rekao Bati: „Neće tebe niko da hapsi. U ovoj zemlji samo ja hapsim”. Kada su se kasnije sreli, prijateljski, u šali, Bata je udario Tita po ruci, zato što je maršalova ruka bila na pogrešnom mestu, u krilu jedne dame. Tito je uzvratio i udario Batu. Uzgred, dama je imala mini suknju.
Naravno da je samo Valter smeo da udari Tita i da uzme njegovu čašu viskija, ispije je pred njim i kaže mu: „Foliraš me, ovo i jeste i nije viski, razblažen je vodom”. Naravno da je posle tog otkrića, s punim džepovima holandskih cigara „Henri Treći” koje je pušio doživotni vođa naroda i narodnosti, Valter napustio njegov kabinet neoštećen. Tito bi mu uvek namignuo, a Bata bi se uputio ka novim, ovoga puta velikim dramskim ulogama. Postao je jedan od simbola „crnog talasa” u filmovima Saše Petrovića, Živojina Pavlovića, koji su skenirali anomalije socijalističkog sistema. Apsurd je da je metafora tog poretka bio nešto više Bata, a nešto manje Prva proleterska!
I opet je bio slavljen, nagrađivan, obožavan, a tako običan. Hrvatski režiser Ante Babaja za film „Breza” angažuje, na sveopšte iznenađenje, krajem šezdesetih godina upravo Batu i daje mu ulogu Marka Labudana, šumara, ženskaroša i prznicu koji govori kajkavskim dijalektom. Film je bio previše hrvatski i antirežimski, ali je jugoslovenčina prvog stepena u ulozi ukletog grubijana koji nije dozvolio da ga sinhronizuju, nego je učio kajkavski nekoliko meseci pijančeći po hrvatskim bircuzima, bio jači od svih cenzora i zgrabio još jednu Zlatnu arenu za nabolju glavnu mušku ulogu u Puli.
Kada se razboleo, kada ga je načela gangrena na nozi, svedoči Lale Vujadinović, Bata je otputovao na Kubu, gde ga je pregledao čuveni profesor Montekin koji je u havanskim laboratorijama stvarao vakcinu protiv gangrene. Upozorio je Batu da je lek tek u eksperimentalnoj fazi i da se daje samo životinjama. Bata se nasmejao i rekao mu:
– Doktore, zar ne znate da sam ja Bata Životinja?
Profesor je začuđeno gledao filmskog heroja. Dao mu je injekciju i ona je za nekoliko godina odložila njegov kraj.
Prošla je prva godina bez Velimira Bate Živojinovića. Pesnik Ljubivoje Ršumović se seća kako je, kao dečak, gledao film „Viva Zapata” i svaki put je plakao kada bi na kraju Zapata poginuo. Ršum je mislio da Zapatu igra Bata Živojinović, a tek kad je porastao shvatio je da je to bio Marlon Brando. Tada je pesnik uvrteo sebi u glavu da glavni junak ne sme da pogine na kraju. Tako je i s Batom. Jer, on je Valter!
Izvor: Politika, autor: Aleksandar Apostolovski
