„Spektakularan dan za hrvatsku kulturu“, napisao je premijer Andrej Plenković na društvenim mrežama u ponedeljak uveče nakon što je prisustvovao otvaranju nove scene Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu i samo sat vremena nakon što je „najoštrije osudio“ incident u Splitu kada je stotinjak maskiranih mladića u crnom nasilno upalo na Dane srpske kulture, pretilo prisutnima, prekinulo program i isteralo ih uz ustaške povike.
„Svaki organizator mora biti svjestan simbolike stradanja grada Vukovara i mjeseca studenog te da dio hrvatske javnosti ne gleda blagonaklono na ovakve i slične manifestacije”, rekao je, pored ostalog, gradonačelnik Vukovara. „Zašto u Hrvatskoj nijedna manjina nema problem, osim Srba?“, upitao se predsednik Domovinskog pokreta, nakon što je i on „osudio“ incident.
Novembar je, po tom obrascu, mesec u kom Srbi u Hrvatskoj, ako žele mir, ne bi trebalo da pevaju, plešu, da se služe ćirilicom, da organizuju javne skupove, kulturne manifestacije, koncerte… Pre samo nekoliko godina Radetu Šerbedžiji u Vinkovcima je otkazan već najavljen i rasprodat koncert jer je trebalo da se održi u istoj sedmici kada i obeležavanje pada Vukovara. „Koncerti u tom periodu nisu primereni“, glasilo je obrazloženje i tada uz poruku da treba imati obzira prema „osećajima hrvatskih građana“. Ta sedmica, po svemu sudeći, danas je produžena na čitav mesec.
Od kako je u hrvatsku politiku uveden „osećaj hrvatskih građana“ kao legitimno i u svim kontekstima primenjivo merilo, srpskoj zajednici u Hrvatskoj, otvoreno ili prećutno, namenjena je uloga kulturno bezopasne manjine, koja zna „gde joj je mesto“. Problemi su uglavnom nastajali kad progovori o bilo čemu što nije folklor. Kad kaže da nešto nije u redu, kad ima politički stav, kad traži jednaka prava ili nedajbože propituje većinske mitove. Posle Splita, izgleda da je i folklor postao preglasan i neprihvatljiv. Lestvica društvene tolerancije spustila se na decu i starce, na muziku i pesmu, na komorne kulturne događaje.
Osude koje se čuju od strane zvaničnika i u medijima, čak i kad su iskrene, neizostavno podilaze famoznim „osećajima“, koji su gotovo postali politička kategorija važnija od prava, važnija od ustava, od zakona. Podignuti su na nivo moralnog argumenta, prihvatljivog u nebrojenim situacijama, od ukidanja koncerata do opravdanja za nasilje. Nije, naravno, reč o pedesetak maskiranih huligana koji su upali u dvoranu. Reč je o društvu koje ih je odgojilo, o politici koja im svakodnevno daje moralni alibi i o državi koja, umesto da ih sankcioniše, ponavlja njihove rečenice – samo mirnijim, umivenim tonom. Godinama se, pažljivo i sistematski, gradi klima u kojoj je moguće da se stotinu maskiranih mladića oseti pozvano da prekine kulturni program.
U toj klimi, srpski nacionalni predznak (bilo da se radi o sportistima, političarima, pevačima, folklorašima…) ne označava građanina. To je refleks koji podseća na krivicu, na večnu sumnju.
U mesecu kada se obeležava dan sećanja na žrtve Vukovara mnogi su kao dokaz da je „hrvatska rana još sveža“ već mnogo puta podsetili i na broj nerešenih slučajeva iz poslednjeg rata, neretko i upirući prstom na Beograd. Zvanični podatak Ministarstva branitelja kaže da Hrvatska još uvek traga za 1.740 nestalih građana, i tu brojku ovih dana mnogi ponavljaju pokušavajući da razumeju ili opravdaju splitske huligane i njihove osećaje koji su ih nagnali i na konkretna dela. Međutim, gotovo polovina tih ljudi je srpske nacionalnosti. Ako bismo hteli da budemo ironični, mogli bismo da kažemo da se ravnopravnim građanima računaju tek kad ih nema. Međutim, sva je prilika da većina, zaslepljena sopstvenim osećajima, i ne zna šta te brojke zaista znače.
