Veliki srpski glumac starije generacije Predrag Ejdus, nedavno je na sceni beogradskog pozorišta Madlenijanum režirao komad “Kazanova protiv Don Žuana” Miodraga Ilića. U setnoj drami nadahnutoj pričom o dva legendarna zavodnika i večnom temom komplikovanih odnosa muškaraca i žena Ejdus tumači ulogu Kazanove, Don Žuana igra Petar Benčina, a mladu damu koju obojica zavode – Andrijana Oliverić. O ovoj drami, ulozi Kazanove i svojoj prvoj pozorišnoj režiji, ali i o drugim ulogama i planovima, Predrag Ejdus govori za Privrednik.

– O režiji razmišljam već prilično dugo, s obzirom da sam dvadesetak godina bio profesor na Akademiji umetnosti i da sam sa studentima radio diplomske ispitne predstave. Tako da sam se pored pedagogije bavio i režijom – radili smo celovečernje komade, bilo klasične, bilo savremene literature. S druge strane, dugo se bavim ovim poslom i radio sam sa vrlo zanimljivim i možda najznačajnijim rediteljima današnjice. I u bivšoj Jugoslaviji i u Srbiji, pa i sa rediteljima iz inostranstva. Imam i veliko gledalačko iskustvo. Ceo život mi je u pozorištu. Kad mi je gospodin Ilić pokazao ovaj komad da ga pročitam i rekao da obratim pažnju na ulogu Kazanove, meni se taj komad jako dopao. Uloga je zaista sjajna. Ja sam često igrao istorijske likove, ovo je možda najbliže nečemu što sam radio u “Amadeusu”, gde sam igrao Salijerija. To je taj period kasnog baroka, početak rokokoa. Naravno da to nije uloga kao što je Salijeri. Ono što me je privuklo ovoj ulozi Kazanove je taj neki njegov sentiment prema prošlosti, prema svim tim događajima i uzbudljivom životu koji je vodio. Tu ima dosta šale, zbilje, ima istorijskih i filozofskih razmišljanja… To je za mene jedno jako bogato štivo. Rekao sam Iliću da sam raspoložen da to igram, pitao sam ga ko će to režirati, on mi je rekao – A što ti to ne bi režirao? Malo sam razmišljao i odlučio da pristanem to da radim. Jasan mi je bio komad, i uloga, i bilo mi je jasno da treba da pronađem dvoje zanimljivih glumaca. Nisam dugo razmišljao – ponudio sam ulogu Don Žuana Petru Benčini i žensku ulogu Andrijani Oliverić.

Kako je izgledao rad na predstavi?

Ono što smo iskoristili u radu na ovom komadu je fina ironična distanca prema tim likovima i prema temama kojima se komad bavi. Tema su večni muško-ženski odnosi, razni tipovi tih odnosa. Okosnica komada su jedan istorijski lik kao što je Kazanova (Miodrag Ilić je dosta podataka uzeo iz njegove autobiografije) i mitski lik Don Žuan. Piščeva ideja je da ih u nekom fiktivnom susretu spoji. Dakle, lik jednog ostarelog Kazanove koji je na kraju puta, i jednog potentnog Don Žuana koji je večno mlad, koji je u stvari falusni simbol ogromnog broja generacija žena tokom 500 godina koliko je taj mit trajao i bio inspiracija mnogim umetnicima. U taj spoj se ubacuje jedna anonimna mlada devojka koja je u stvari grofovskog porekla i koja ima nekih ambicija da zavede i jednog i drugog. Oni su opet dovoljno superiorni da pomisle da mogu da izađu na kraj s njom relativno lako, ali se ispostavi da to i nije baš tako lako i ona ih čak i preveze malo žedne preko vode. Duhovito je, zaplet je jako zanimljiv, lepo smo radili. Mislim da smo napravili jednu pitku predstavu. Ja sam taj žanr nazvao pučko-poetska-filozofska komedija, a Miodrag Ilić je to nazvao setna komedija. Zahvaljujući liku Kazanove ima dosta setnog podsećanja na mladost, na avanture koje je Kazanova prošao u životu.

Koliko je bilo izazovno i teško režirati i glumiti u isto vreme?

Kazanova je kompleksan lik koji ima ogroman prostor. Drugo, on zahteva i poznavanje tog načina izražavanja, govora. Ovo je savremena drama, ali način pisanja Miodraga Ilića sličan je nekim klasičnim komadima. To nije kolokvijalni jezik, ali nije ni visokoparni, patetičan. Trebalo je znanja i vremena da se to na neki način uobliči, pre svega kao glumački izraz, da ta rečenica deluje prirodno i savremeno, a opet da nije banalna. Na tome smo dosta radili. To je naravno teško, ali imao sam dobre saradnike, ovo dvoje mladih glumaca su brzo shvatili šta želim, prilično su imali poverenje u ono što sam im nudio kao rešenja i vrlo brzo smo pronalazili stil igre. Nije bilo lako, prvi put se nalazim u jednoj takvoj situaciji. Sa studentima nisam nikad učestvovao kao glumac u predstavi, isključivo sam se bavio pedagogijom i režijom. Ako i ubuduće budem režirao, nemam nameru da se odreknem svoje profesije. Uživam u njoj i dalje, s tim što ako mi se dogodi da dobijem neku ponudu, možda ću igrati, ali ne tako veliku ulogu. Jer igrati glavnu ulogu i režirati stvarno nije lako.

Da li planirate gostovanja sa ovom predstavom?

Da, svakako planiramo gostovanja. Predstava je kamerna, ima svega tri glumca, nije komplikovan dekor. Naravno, nije baš sasvim jednostavno preneti je na druge scene, ali planiramo. I već imamo neke kontakte. Ja bih voleo da je pored publike u Beogradu vidi i publika na nekom festivalu ili na nekim gostovanjima. Ali neophodna nam je ipak ozbiljnija tehnička priprema i pozorište u kom imamo tehničkih mogućnosti da izvedemo predstavu.

[stextbox id=”custom” caption=”O ulogama “]

Predrag Ejdus je poznat po mnogim pozorišnim ulogama – i u savremenim i u komadima klasične literature. Navodi da je većinu klasičnih dela radio sa odličnim rediteljima.

– Bez pripremljenog reditelja, sa velikim iskustvom i darom je šteta raditi klasiku. I vrlo je opasno eksperimentisati sa klasičnim delima. Naravno, ako je sve dobro osmišljeno – zašto da ne? Ali vrlo često ima nasilnih osavremenjavanja koje ja, inače, ne volim. Često iza toga stoji neka vrsta nemoći. Ako hoćeš nešto da osavremeniš moraš da znaš kako se to radi u najklasičnijem smislu, a to kako se radi u najklasičnijem smislu uopšte nije jednostavno. Potrebno je mnogo znanja i dara i posvećenosti da bi se izvukle sve nijanse velikih klasičnih dela. Ja sam mnogo igrao klasiku – radio sam Šekspira, Getea. Pomenuo sam tog Salijerija u komadu “Amadeus” (to je savremeni komad, ali je već sad klasika) – to je sjajna uloga koju sam izuzetno voleo da igram. Od domaćih klasika igram Steriju, 24 godine igram “Kir Janju”. (Ova predstava je svoju premijeru imala 1992. godine na velikoj sceni Narodnog pozorišta.- prim) Sad igram jednu najnoviju verziju Sterijinih “Rodoljubaca”, mislim da je to predstava koja je izazvala veliku pozornost kritike i publike. Vrlo sam srećan što sam imao priliku da pored savremenih komada igram u klasičnom repertoaru i komedije i drame. Igram trenutno i Sofoklovu “Antigonu” u Narodnom pozorištu. Igrao sam mnogo i antičke drame. To sam mnogo voleo da radim i sa studentima. Mislim da se iz tih drama može mnogo naučiti. Mladi ljudi moraju da se upoznaju sa najvećim delima, bez obzira da li će ih jednog dana igrati ili ne. Kad se prođe kroz tu školu vidi se koliko taj naš posao nije jednostavan i koliko mnogo disciplina treba da se savlada da bi se uopšte prišlo jednom klasičnom delu.

[/stextbox]

 

Kako biste poredili današnji odnos društva prema umetnosti s obzirom na vreme kada ste počinjali svoj profesionalni put?

Odnos društva prema umetnosti je daleko lošiji nego što je bio u moje vreme. Od toga koliko se novca ulagalo u umetnost do kadrova koji su vodili umetničke institucije, pedagoga… To je ogromna razlika. Danas je sve užasno ispolitizovano, društvo je jako devastirano i mnogo je teže baviti se umetnošću. Sve to utiče na mlade ljude, njihovi vidici su sve suženiji. Zaista im je teže nego što je bilo mojoj generaciji. Pozorište je uvek bilo na neki način u krizi, uvek je bilo na neki način skrajnuto, finansijski, ideološki, politički itd. Ali danas je sve to daleko devastiranije.

Koje planove imate?

Sad u martu bi trebalo da počne jedan novi projekat rediteljke Tanje Mandić-Rigonat, “Ivanov” Čehova. Dugo nisam radio Čehova, tako da se radujem tome. Tanja Mandić je osoba sa kojom sam nekad davno radio kada je ona počinjala svoju karijeru, vrlo je cenim. Mislim da nas čeka jedan zanimljiv rad, videćemo.

 

[stextbox id=”custom” caption=”O profesorskom radu “]

Predrag Ejdus je dvadeset godina predavao glumu na Akademiji umetnosti (nekadašnji BK Univerzitet) i izveo četiri generacije glumaca. Kaže da se nije spremao za pedagogiju, da je prihvatio poziv koji je dobio u trenutku kada je već imao dosta profesionalnog iskustva.

– Koncept Akademije i ozbiljnost programa me je uverio da je to škola u kojoj se čovek može ozbiljno baviti pedagogijom. To je bio ozbiljan rad i način selekcije je bio, po mom mišljenju, vrlo tačan. Ja sam relativno brzo osvestio na koji način treba prići mladim glumcima, kako ih otvarati, korak po korak. I sam sam na neki način učio, radeći zajedno sa njima i dopunjavajući svoja znanja. To je bio uzbudljiv rad, mislim da sam imao uspeha u tome. Izveo sam četiri generacije, naše ispitne i diplomske predstave su privlačile veliku pažnju. Sa nekim od svojih studenata sam kasnije i radio. Ne bave se svi glumom, danas je mladim ljudima teško – ističe Ejdus.

Dodaje da je za mlade ljude koji žele da se bave umetnošću neophodno široko znanje, veliko čitalačko i gledalačko iskustvo i kako je njegov profesorski posao bio i da na neki način natera studente da se dodatno obrazuju, mnogo više čitaju, da se dublje zainteresuju za teme i fenomene koji se tiču pozorišta, filma i televizije.

[/stextbox]

 

naslovna fotografija: mojnovisad.com