„Varaždin i Maribor nas dočekuju kao svoje. Ovi naši nas biju kao tuđe“, napisali su studenti Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu na društvenoj mreži Iks komentarišući neke od nedavnih stanica na njihovom međunarodnom putu „ka pravdi“. Odnosno, deo studenata, onih u blokadi.

Nakon što se završila „Tura do Strazbura“, kada su studenti biciklisti iz Srbije odvozali 1.400 kilometara i pred vratima Evropske unije pokazali svoje nezadovoljstvo i predali pismo Savetu Evrope, u toku je nova akcija u kojoj se za političko i društveno stanje u Srbiji obraćaju „međunarodnim faktorima“, akcija pod nazivom – Od moga sela do Brisela. Sada nose pismo evropskim poslanicima u Brisel. Iz Novog Sada su započeli ultramaraton dug skoro 2.000 kilometara po principu štafetnog trčanja, gde desetak kilometara trči jedna grupa, pa se smenjuje sa drugom. Maraton trče do Brisela kako bi skrenuli pažnju Evropske unije na dešavanja u Srbiji, a plan im je da do Brisela dotrče 12. maja, kada će zasedati Evropski parlament na kom bi mogao da se nađe i Izveštaj o napretku Srbije. Javnost u Srbiji je podeljena, dok jedan deo građana polaže nade u adrese na koje su se studenti zaputili, drugi deo ne gleda blagonaklono na arbitriranje spoljnih aktera i od njega, ako do njega i dođe, ne očekuje korist za Srbiju.

Na ovom poslednjem putu dugom skoro 2.000 kilometara studenti su prošli i kroz nekoliko hrvatskih gradova. Podrška koju iz Hrvatske upućuju studentima već šest meseci, koliko je prošlo od pada nadstrešnice u Novom Sadu, tumači se u srpskoj javnosti na različite načine, najčešće dijametralno suprotno – kao izraz solidarnosti u borbi za pravednije društvo ili kao izraz „podrške“ u destabilizaciji i zadiranje u unutrašnja pitanja Srbije. I zanimljivo je kako se čita površno i jednostavno, čak i među onima koji naizgled razumeju svu složenost i heterogenost društva kakvo je hrvatsko. Međutim, neki trendovi su više nego uočljivi. Bez namere da ih vrednosno određujemo, jer se u njima kriju i plemeniti impulsi koji dolaze iz želje za zajedništvom sa drugom zajednicom, sa drugim čovekom, ali i infantilni porivi koji dolaze iz potrebe za tuđom potvrdom, činjenica je da one postoje i da snažno prožimaju veliki deo srpskog društva.

Naime, studente maratonce drugog dana na putu do Brisela dočekalo je u Virovitici mnoštvo građana, a među transparentima koje su nosili bio je i jedan na kom je latinicom i ćirilicom bilo napisano „Dobrodošli“ (bez razmaka). Po savetu policije taj transparent je uklonjen kako ćirilična slova ne bi nekog „isprovocirala“.

„Tridesetak studenata i školaraca čeka srpske ultramaratonce u Virovitici. Ima još znatiželjnih građana po parku. Natpis ‘dobrodošli’ sklonjen po nalogu policije – zbog ćirilice. ‘Da ne bi nekog isprovocirao’“ – napisao je na Iksu novinar iz Srbije sa lica mesta. Fotografije koje je objavio pre i posle uklanjana „provokativne“ ćirilice naišle su na šarolik spektar komentara i emocija, među kojima je ipak dominirala neverica: „Moglo je to isto bez huškačkog tona“; „Da nije prvo nastala desna slika?“; „Srećom, niko ih nije gazio kolima kao kod kuće“… Paleta komentara može poslužiti kao ogledalo dominantnog stanja svesti – izrazi neverice, sumnja u objektivnost novinara, optužbe glasnika za manipulaciju i huškanje, relativizacija događaja i cinizam uz poneko retko podsećanje na zabranu ćirilice u NDH. Idealizacija studenata, kao i projekcije sopstvenih nerealizovanih želja za pobunom i promenom, u mnogima su amputirali svaku racionalnost, a studentske akcije postale su jedan veliki poligon za emocionalna pražnjenja, površna poistovećivanja ili napade i osude. Koje studenti, za sve ovo vreme blokada, protesta i raznih akcija samo podgrevaju. U tome uspevaju. A hoće li uspeti u svom naumu da pronađu pravdu, jednakost i slobodu u Briselu i na putu do Brisela?

Dok veruju da će biti dočekani otvorenih ruku tamo gde je razumljivo i opravdano da deo njihovog identiteta bude „provokativan“, to samo govori o njihovim iluzijama. Koje svako razmaženo dete ima dok je u gostima – gde mu svi titraju, smeškaju se, nude kolače i govore ono što želi da čuje. A dete, opijeno pažnjom, ne shvata da je ta ljubaznost samo forma. I da čim izađe iz sobe, niko se više ne bavi njegovim crtežima i zahtevima. Tako i studenti ne vide da su samo trenutna zanimacija i da je stvarna promena, baš kao i odrastanje, najteža, ali i jedino moguća – kod kuće.