Beogradski slam kolektiv Poezin nastupio je nedavno u zagrebačkom klubu Medika, promovišući tako kroz slam poeziju – mesta susreta i mogućnost ponovnog uspostavljanja društvenog i kulturnog života zahvaljujući vakcinaciji.

„Usled pandemije korona virusa, nemogućnosti normalne komunikacije i socijalizacije, kao i ugrožene kulturne razmene, ideja ljudi okupljenih oko organizacije Poezin je da vratimo život i kulturu u normalne tokove i da stvorimo pozitivan stav prema vakcinaciji protiv COVID 19. Svi pesnici koji su učestvovali u kulturnoj razmeni su vakcinisani i revakcinisani”, kaže osnivač grupe Poezin Milan Mijatović u razgovoru za P-portal.

Poezija je oduvek na suptilan način predočavala goruće probleme društva i, baš stoga što joj mnogi dodeljuju sekundarnu ulogu u umetničkom izražavanju, ona uspeva da svojom buntovnošću izbije u prvi plan. Najbolji primer toga jeste njen hibridni žanr nazvan slam poezija, koja na isti pijedestal stavlja i sadržaj i izvedbu pesme.

To svojim iskustvom potvrđuje i srpski pesnik Damir Nedić, koji je nastupio na zagrebačkoj slam večeri održanoj u maju ove godine.

„Neko ko je dobar izvođač može lošu poeziju izvesti odlično, ali opet taj zanatski deo, sem trenutne zabave, ne donosi ništa. Loš izvođač, u drugom smislu, može samo nauditi svom sadržaju. Tako da su meni bitni i nastup i sadržaj”, objašnjava Damir.

On je u pesničke vode uplivao iz druge, srodne umetnosti.

„Dugo sam se amaterski bavio glumom i zbog toga sam se uvek trudio da moja izvođenja poezije budu ubedljiva i sa dobrom dikcijom. Samim tim što sam bez papira, odnosno napamet izgovarao svoje stihove, došlo je do toga da počnem da nastupam na večerima slam poezije”, kaže Damir i dodaje da sebe nikada nije u potpunosti doživljavao kao slamera, jer je to samo jedan od oblika njegovog izražavanja, a ne jedini.

S druge strane, njegov kolega iz Novog Sada Nikola Oravec kaže da je slam bilo nešto što je odabralo njega, a ne obrnuto.

„Ja sam samo izvodio svoju poeziju uživo, čitao je, a slam je bio dodatni začin da se sve to objedini u konačnu formu. Nikada ne možemo biti isti na sceni i privatno, uvek postoji nešto što je uvežbano i predstavljačko na sceni, a privatno mi pripadamo nekim drugačijim formama naših života. Jedino što taj privatni život ima nekih dodirnih tačaka sa poezijom, jer me inspiriše u onome što pišem i izvodim na sceni”, objašnjava Nikola.

Saradnja hrvatske i srpske scene

Slam poezija datira iz osamdesetih godina u Čikagu, iz želje da se pesnici i publika susretnu, te da svako dobije priliku da svoju pesmu izvede uživo i podari joj život. Dvadesetak godina kasnije, nastala je naša regionalna scena. Tačnije 2002. godine, kada je u Domu omladine Beograda održan prvi slam događaj.

Već tada, beogradsku scenu upotpunili su i slameri iz Hrvatske, Janko Mesić i Mario Kovač, koji je nastupio i na poslednjem Poezinovom događaju u Zagrebu.

„Došla je probrana ekipa iz Hrvatske, iz Zagreba, ali i drugih gradova. To prvo slam takmičenje u Domu omladine prekršilo je sva pravila, tada je pobedio Ivan Tobić, tako što je svirao frulu na nos. Publika je glasala za njega i, uprkos svim pravilima, osvojio je prvo mesto. Tako da, može se reći da je slam kontradiktoran u samim svojim počecima”, prepričao je Milan Mijatović anegdotu za POP forum.

Trenutna scena u Srbiji, prema rečima Mijatovića, broji dvadesetak slamera i slemerki, mapiranih zahvaljujući zborniku „Tebi u lice”, u izdanju Književne radionice Rašić. Milan naglašava da se hrvatska i srpska scena prate i podržavaju međusobno, te da gotovo svake godine organizuju nešto zajedničkim snagama.

„To je jedna zaista lepa saradnja između više organizacija: Urk iz Močvare, Poezin iz Beograda, Medika iz Zagreba i Dadanti iz Splita, koja će sledeće godine biti službeni organizator Prvog državnog prvenstva Hrvatske u slam poeziji”, naglašava Milan.

On ističe i neke od ključnih razlika između hrvatske i srpske slam scene.

„Mi svakog meseca, sem u letnjem periodu, radimo Open Mic scenu i nekoliko puta godišnje slam događaje. Mislim da u Hrvatskoj nemaju svakog meseca događaje, već po pozivu Maria Kovača ili nekoga ko ugovori gostovanje u nekom od klubova po Hrvatskoj. Zatim, slam scenu u Hrvatskoj podržava novčano država Hrvatska i Grad Zagreb, a mi nemamo takvu vrstu podrške. Kod nas ni država ni grad nemaju sluha za slam, pa se snalazimo na drugi način za sredstva”, navodi Milan.

Slameri Damir i Nikola smatraju da ne postoje velike razlike između ove dve scene.

„Vežu nas isti problemi tranzicije u Evropsku Uniju, u koju je Hrvatska već ušla, u svet za koji nam se činilo da nudi slobodu i bolji život, ali se pokazalo da nam zapravo to donosi nova zaduživanja, nasilne privatizacije, investitorski urbanizam, nezaposlenost i ostale egzistencijalne tegobe”, smatra Nikola, dok Damir dodaje da mu se dopada ono što je do sada video na hrvatskoj sceni.

„Mislim da nisam imao dovoljan uvid u celokupnu scenu da bih mogao da dam neku ocenu. Uostalom, ocene od 1 do 5 nisu za umetnike, što bi rekao Crnjanski. Ono što sam video mi se sviđa i jedinu razliku koju bih mogao da napravim je da je možda u Hrvatskoj ta scena umetnički bliža repu nego u Srbiji”, primećuje naš sagovornik.

Poezija nikad ne spava

Kako slam poezija ne postoji bez susreta pesnika/inja i publike, zastoj kulturnih događaja u proteklih godinu i po dana nije lako pao ovoj skupini. Kao najaktivniji, Milan Mijatović ističe da Poezin nije pravio pauzu.

„Stalno smo nešto radili, čim Krizni štab malo popusti mere. Po baštama kafića na otvorenom, online emisije i slično. Nismo dozvolili sebi da se uspavamo, sem kada je u početku bila najstroža izolacija u Srbiji”, kaže Milan i dodaje da su čak i tada pravili online događaje.

Ipak, primećuje da se ponašanje publike na nastupima promenilo u odnosu na ranije.

„Ljudi su generalno postali povučeniji, manje komunikativni, manje hrabri, oslabljeni izolacijom i stalnim uterivanjem straha preko medija. Biće veliki podvig vratiti polet i energiju kao pre korone. Svakako su se ljudi uželeli događaja, ali su i atrofirali u društvenom smislu”, smatra naš sagovornik.

Slam pesnik Nikola uverio se da je pandemija nešto što nikako ne može integrisati u svoju poeziju.

Dobar večernji provod ne mora uvek da znači opijanje i lumpovanje po kafani, kako je to u nas postalo normalno, on se lepo može začiniti poezijom

„Ljudi su zapravo jako željni poezije, da govore i slušaju poeziju i druže se, to vrlo brzo postane nasušna potreba. Vodim večeri poezije Poetarium u Novom Sadu i znam koliko ljudi kriziraju, kao sad u vreme kovida, kada nema poezije. Dobar večernji provod ne mora uvek da znači opijanje i lumpovanje po kafani, kako je to u nas postalo normalno, on se lepo može začiniti poezijom. Čim se bude stabilizovala situacija sa epidemijom, očekujem gomilu ljudi na poetskim događajima”, izričit je Nikola.

Sa ovim stavom saglasan je i njegov kolega Damir.

„Ljudi se jesu uželeli dešavanja, ali su postali i nekako uplašeni i tužni. Nisam siguran kako će se sve to odraziti i u koji smer otići, samo je sigurno da isto biti neće”, zaključuje Damir u poetskom maniru.

Nije lako biti slamer

Poseban doživljaj, kako za slamere tako i za publiku koja te događaje posećuje, predstavljaju slam takmičenja. Iako Mijatović tvrdi da takmičenja niko ne shvata ozbiljno i da su ona zapravo način da se animira publika i podigne adrenalin, naša druga dva sagovornika tvrde da im reakcija koju dobijaju od publike ne pada uvek lako.

„Na početku je to uvek bilo problematično, publika nikog nije slušala, dolazili su da piju piće i glasno pričaju, dobacuju ljudima na sceni, ali se vremenom i publika na određeni način disciplinuje, počinje da sluša poeziju i reaguje na nju, da je čita, pa i da je piše i izvodi na sceni”, navodi Nikola.

Prema Damirovim rečima, publika se najlakše “peca” na humor.

„Šala i šega su okej, ali ako sadržaj nije samo to već ima nešto iza. Ja, za razliku od većine slamera, pišem angažovanu poeziju sa socijalnim temama, u kojima baš i nema mnogo razloga za smeh. Naravno, imam i drugačijih tema, ali ove su većina. Tako da, ako uspem publiku takvim temama da privolim na aplauz i pohvalu, to je odlično. A opet, ako ne, nije neočekivano”, kaže Damir i priznaje da su mu u početku povici iz publike smetali.

Sva trojica jednoglasno kažu da su zadovoljni nastupom u Zagrebu i zahvalni što su uopšte imali priliku da, u trenutnim okolnostima, uživaju u izvedbi pred publikom.

„Sve je prošlo savršeno. Imali smo kao specijalne goste dva hrvatska slamera, Mario Kovača i Hrvoja Mimicu (MC Dedu). Bili su odlični. Imali smo lep izlet na Sljeme pored Zagreba i druženje u centru grada. Sam nastup je bio zadovoljavajući, došla je publika, a ni mi nismo bili loši”, skroman je Milan, koji je ujedno i jedan od najzaslužnijih što je došlo do ove saradnje.

„Nastupom u Zagrebu sam zadovoljan i samim tim što se uopšte tako nešto desilo u ovo mučno vreme. Zadovoljan sam i što sam imao prilike da upoznam i neke divne ljude i umetnike iz Zagreba i nadam se da ćemo se u budućnosti još više povezati i unaprediti saradnju”, optimističan je Damir.

Grupa Poezin svoje aktivnosti promovisanja srpske slam scene nastavila je ubrzo i u Beogradu, a poziva sve zainteresovane da se oprobaju u ovoj specifičnoj veštini verbalnog umetničkog izražavanja, nezavisno od godina i iskustva koje imaju.

 

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Živjeti jedni s drugima, a ne jedni pored drugih“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije