Novi roman istaknutog srpskog pisca srednje generacije Vladana Matijevića predstavljen je sredinom jula u Beogradu. Susret pod neobičnim okolnostima je dvanaesta Matijevićeva knjiga, prva u izdanju kuće Laguna. Priča o starici Ani Žeželj je slojevita, gorka i duhovita, s elementima fantastike i neočekivanog, a u svojim slojevima problematizuje mnoge teme. Knjiga je već osvojila mnoge čitaoce, a Vladan Matijević, u intervjuu za Privrednikov portal, kaže:

– Roman Susret pod neobičnim okolnostima je izašao pre 20 dana i prosto je neverovatno koliko se već priča o njemu i koliko je zapažen. I mene je začudilo koliko je sad brzo došlo do nekih reakcija. Od prijatelja i ljudi koji su čitali čujem uglavnom pozitivne komentare. Ja sam i nameravao da napišem jednu duhovitu knjigu, jedino što me ponekad začudi komentar da je knjiga, pored toga što je duhovita, i mnogo tužna (a to mi baš nije bila namera).

Da li vaš novi roman govori o ljubavi i veri ili o nedostatku ljubavi i vere?

To je priča o ljubavi, tako sam nameravao da je napišem, i nepokolobeljivoj veri – to je vera glavne junakinje da će videti tog muškarca sa kojim se rastala pre 50 i nešto godina. Taj roman se ne bavi samo tom ljubavlju i tom verom. Prvenstveno sam želeo da to bude duhovit roman, da ljudi uživaju u njemu dok ga čitaju. Hteo sam da se odmaknem od crnih i tamnih tema koje su bile prisutne u nekim mojim ranijim knjigama. Roman je o različitim ljubavima i verama – o veri u Boga, o porodičnoj ljubavi, odnosu majke i kćerke, odnosima između ljudi u nekom malom gradu, odnosu društva prema starim ljudima. Tako da se roman tiče različitih ljubavi, različitih vera.

Kako ste spojili jednu gorku priču sa humorom? Kako ste, i zbog čega, realističan ključ pripovedanja prepleli sa elementima fantastike?

Ja sam taj svet fantastike, tog anđela i te armije demona, postavio u romanu da funkcionišu baš onako kako Ana Žeželj, glavna junakinja, zamišlja veru. Odnosno, kako zamišlja da funkcionišu stvari na drugom svetu – po ljudskim zakonima. I to je u našoj dimenziji stavljeno tako prvenstveno da bi bilo duhovito. Nameravao sam da to bude duhovita priča, ali sam hteo i da pokažem kakva je ona osoba. Lako je biti i pun života i ratoboran i verovati u nešto dobro ako sve čoveku ide potaman. A u tom njenom životu ne ide sve kako treba – i taj odnos nje i njene porodice, odnos sa ćerkom, odnos sa okolinom koji se manifestuje u odnosu sa komšinicom Bosom, odnos prema lekaru itd. Ako gledamo kakav je njen život videćemo da je on dosta tužan. Hteo sam da pokažem i da osoba čiji život nije baš sjajan može itekako da se bori, da živi i da slavi život. Ana Žeželj u svakom sekundu slavi život, i izuzetno je srećna što je živa. Bori se za to da bude po njenom i ne sumnja da će biti po njenom i nikad ne pravi nikakve kompromise. Može se videti da nije nikad u životu pravila kompromise, a da je u mnogo čemu mogla da ih pravi. Ona je bila ćerka majora oficira JNA i njoj je bezbroj puta nuđeno da uđe u Savez komunista, da ima drugačiji život, ali ona to nije htela. Ona je kroz čitav život bila beskompromisna i znala je kako želi da živi.

U kojoj meri je roman angažovan?

Ja sam se na samom početku trudio da roman ne bude angažovan. Prvenstveno zbog toga što je moj prethodni roman Vrlo malo svetlosti bio angažovan, zatim knjiga priča Pristaništa (2014.) je dosta bila angažovana. Ja sam hteo da napravim jedan lak roman, roman koji je u stvari, ljubavna priča. S tim što sam, baš zato što je ljubavna priča, bio svestan da moram paziti na stil i rečenicu, da to ne bi bilo lako štivo, već kvalitetno napisano. Tako da ja nisam nameravao da ovaj roman bude angažovan, ako izuzmemo to prikazivanje odnosa prema starim ljudima. Na više mesta sam se dotakao toga u romanu, uglavnom kroz šalu i poizdalje. To je zrno angažovanosti koga ipak ima u ovom romanu.

[pullquote class=”full”]
O nagradama i čitanosti

Nagrade su mi značile, i znače i dan danas. Pisac kad piše, on je izdvojen od sveta i često razmišlja i dolazi mu to pitanje zašto u ovom vremenu troši toliko energije, zašto piše, ima utisak da to niko ne čita, da je to nebitno, da postoji samo mali broj zaluđenika koji sve to prati. Tako da se pisac u tom radu koji nekad traje i više godina (ja sam Susret pod neobičnim okolnostima pisao dve godine i nikad nisam tako brzo napisao knjigu – obično jednu knjigu pišem po tri, četiri godine) pita o smislu svega toga. Onda kada se dođe do toga da knjiga ima čitaoce i kada se dobije nagrada, to je pokazatelj da je neko to zapazio. Nagrade ne pomažu da pisac ima više čitalaca. Pomaže jedino NINova nagrada koja, u svakom slučaju, utiče na to da se baci svetlost na pisca. Knjiga koja dobije NINovu nagradu je itekako čitana, NIN je znao kako da medijski promoviše svoju nagradu i to je tako već decenijama. Ta nagrada je postala takva institucija da je izvesno da će svaka knjiga koja je dobije biti čitana. A što se tiče drugih nagrada – nisam siguran da one obezbeđuju posebnu čitanost. Ja imam stalnu čitalačku publiku. Nije velika, ali postoji. Malo radim te prezentacije, živim u malom gradu i ne pojavljujem se previše u medijima. Nadam se da knjiga može sama da nešto uradi i dođe do čitalaca. Sada sam objavio roman u Laguni. Prvi put sam objavio knjigu u jednoj baš velikoj izdavačkoj kući koja ima moćnu marketinšku službu i prvi put će jedan moj naslov imati veliku pomoć izdavačke kuće. Laguna ima veliki broj knjižara i u Srbiji i u regionu.

[/pullquote]

 

SVE VIŠE NOVIH NASLOVA I SVE MANJE DOBRIH KNJIGA

Kakva je ponuda savremenih autora u Srbiji i regionu?

Mislim da je domaća književna produkcija odlična. To je jedna ocena. Ali, ako se uporedi sa produkcijom od pre 10 godina, mislim da je slabija, ako se uporedi sa produkcijom od pre 20 godina, ona je još slabija. Čini mi se da još uvek ima dosta dobrih knjiga. Ali, čini mi se i da svake godine ima sve više naslova i sve manje dobrih knjiga. Velika je verovatnoća da će ljudi, pogotovo oni koji nisu iz književnosti, koji ne prate kritiku, dići ruke od savremene književnosti, baš zbog toga što ne mogu da nađu prave naslove – jer je produkcija zatrpana mnogim lošim naslovima. S druge strane, pratim ono što dolazi u Srbiju, ono o čemu se u Srbiji govori. Ja sam siguran da u drugim zemljama regiona, pored te mejnstrim književnosti, ima mnogo zanimljivih knjiga koje ovde nisu pomenute, koje nisu ovde došle.To je ono što me praktično više interesuje. Ne kažem da nije zanimljivo i ovo što dolazi, ali mislim da još ima zanimljivijih naslova, a to ne dolazi. Nekad u šali kažem da je lakše da preko granica pređu oružje i narkotici nego da pređu knjige i umetnost. Ta razmena knjiga, ideja, funkcioniše samo u medijima, pa se priča o tome. U suštini, prave razmene nema. [pullquote]Nekad u šali kažem da je lakše da preko granica pređu oružje i narkotici nego da pređu knjige i umetnost.[/pullquote]

Šta mislite o današnjim mladim piscima?

Mladi književni autori postoje zato što vole književnost, zato što su zaluđenici književnosti, ne mogu bez umetnosti, ne mogu bez stvaranja. Iz tog razloga su u tom svetu. A oni koji bi mogli da budu kvalitetni, a nisu fanatici, da upotrebim tu reč, oni se sklanjaju iz tog sveta, jer naša država prema umetnicima, a pogotovo prema onima koji se bave književnošću, nema nikakav odnos koj je dobar, ne podržava ih. Današnji mladi pisci kreću od nule. Kada sam ja počinjao postojali su brojni književni časopisi, tribine, književne večeri. Toga je danas mnogo manje. Ako mlad pisac nije fanatik, ako nema tu potrebu da bez toga ne može da živi, on u tu priču neće ući. Onaj ko mora on će ući. Mislim i da država i naša kutura, ako uopšte računaju na nešto, onda računaju na to da će mladi ljudi zbog te potrebe da se iskažu, ući u taj svet umetnosti. Ali danas smo došli do toga da se umetnici bave umetnošću iz hobija, u slobodno vreme, a ne profesionalno i ozbiljno.

Vama pisanje nije hobi, kako taj stvaralački proces izgleda kod Vas?

Postoje knjige koje sam opsesivno pisao dan i noć. I samo sam o njima mislio. Ja se sećam da kada sam pisao roman Pisac izdaleka, maltene sam čitav taj roman znao napamet. Kada sam hodao, u glavi sam okretao rečenice i radio. Postoje knjige koje sam, eto, radio samo noću, postoje i knjige koje sam pisao penkalom na papiru. Sve zavisi – od knjige do knjige, a možda je to i od perioda do perioda. Nekad mi je potrebna apsolutna tišina, a nekad mi ne smeta neka klasična muzika ili bluz, džez, nešto što mi ne odvlači pažnju. Sve se menja, ne mogu da kažem da imam neki način pisanja koji uvek koristim. Kada napišem roman ja pustim nekoliko meseci da odstoji, pa ga posle čitam i ispravljam, to ponavljam više puta. A čim roman izađe u štampu pisac ga pusti od sebe. Kada su bila ponovljena neka izdanja mojih romana, posle sedam, osam godina, čitao sam ta izdanja i često sam bio začuđen i pitao se – otkud mi ovo. Čitao sam te romane kao da čitam novo delo, kao da je to nešto što nije moje.

Da li planirate još neke promocije Susreta pod neobičnim okolnostima?

Nikad ništa ne planiram. Meni je najvažnije da čitam knjige i da radim na novom rukopisu. Ja se neću truditi oko promocija, a ako do toga dođe verovatno ću se odazvati, uvek se odazovem. Ne mislim da će biti mnogo promocija. Odavno se smanjio broj književnih promocija. Kuće koje se bave kulturom i biblioteke su svele taj broj promocija na jednu, dve godišnje.

Da li sada radite na nekom rukopisu?

Imam dva, tri rukopisa koje sam počeo da radim. Ne znam, još nisam odlučio šta će to biti. To ne odlučujem svesno – počnem da radim na jednom, pa ako mi ide onda radim i dalje, ako ne, pređem na drugi. Iskreno, jedva čekam da počnem da radim. Sve drugo što radim, ako ne radim, osećam kao gubljenje vremena, kao nešto uzaludno. Jedino vreme koje smatram dobro utrošenim je kada čitam neku knjigu, to mi je uživanje ili kada pišem, a to mi je rad. Ako nešto treće radim, meni se stalno čini da gubim vreme.

[pullquote class=”full”]
Vladan Matijević je rođen 1962. godine u Čačku, u čijem predgrađu i danas živi. Zaposlen je u tamošnjoj galeriji. Piše od početka osamdesetih, najpre je pisao poeziju i objavljivao pesme u književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1991. godine, a zatim se okrenuo pisanju proze. Kratki roman Van kontrole je njegovo prvo prozno delo. Do danas je objavio dvanaest knjiga. Većina je imala više izdanja, a neki romani su prevedeni na francuski, engleski, nemački, španski, italijanski i makedonski jezik. Matijević je i dobitnik najznačajnijih književnih nagrada u Srbiji. Za zbirku priča Prilično mrtvi je 2000. godine dobio Andrićevu nagradu, a za roman Pisci izdaleka dobio je NINovu nagradu 2003. godine. Roman Vrlo malo svetlosti osvojio je čak tri značajne književne nagrade – Meša Selimović, Borisav Stanković i Isidora Sekulić. Nagrade Kočićevo pero i Kočićeva knjiga dobio je 2012. godine za knjigu eseja Memoari, amnezije, a za knjigu priča Pristaništa, objavljenu 2014.godine, osvojio je nagrade Stevan Sremac i Danko Popović.

[/pullquote]