Petar Peca Popović: Bez „Privrednika“ ne bi bilo moje porodice

Piše: Marin Bakić

Poznati glazbeni kritičar i novinar govori o sudbonosnoj ulozi Privrednika u svom životu: Zahvaljujući Privredniku moj je otac došao u Pančevo da izučava stolarski zanat kod jednog Nemca, nakon čega se preselio u Beograd. Da nije bilo toga, danas bih verovatno čuvao neko blago ispod Velebita, kaže Petar Peca Popović
Peca Popović

„Pre godinu i po imao sam promociju knjige ‘Proleća u Topčideru’ u zagrebačkoj Prosvjeti u Preradovićevoj 18. Tada nisam znao da je to zgrada koja je prvobitno prpadala Srpskom privrednom društvu ‘Privrednik’. Da sam znao, osećao bih se kao da ulazim u veliku crkvu. Bez ‘Privrednika’ ne bi bilo moje porodice, niti moje dece, niti moga unuka. Zahvaljujući ‘Privredniku’ moj je otac došao u Pančevo da izučava stolarski zanat kod jednog Nemca, nakon čega se preselio u Beograd. Da nije bilo ‘Privrednika’, danas bih verovatno čuvao neko blago, kako se kaže za stoku u Lici, ispod Velebita i zamišljao bolji život“, kaže 71-godišnji glazbeni kritičar Petar Peca Popović, doajen srpskog novinarstva koji je pomogao karijere čitavog niza glazbenika u Jugoslaviji, a družio se s najpoznatijim glazbenicima 20. stoljeća. Nema mjesta na kojemu se dogodilo nešto u povijesti glazbe koje nije posjetio.

Razgovaramo povodom izlaska njegove knjige „Tragovi u beskraju“. Djelo s njegovim ogledima na važne svjetske i domaće glazbene ličnosti izdala je Književna opština Vršac, a prvo izdanje je razgrabljeno, pa je trenutno u pripremi drugo. No, razgovor smo započeli sudbinskom ulogom „Privrednika“ za njegovu obitelj.

„Otac mi je iz Tomingaja kod Gračaca – tamo je ostalo samo groblje koje nastanjuju u potpunosti moji Popovići od zida do zida, uključujući i ove koji su nastradali u Oluji. On je 1926. kao dvanaestogodišnjak odabran od Privrednikove komisije za učenje zanata. Osnovna dužnost tog udruženja bila je da pronađe talentovaniju decu i omogući im učenje zanata ne bi li se tako u gradovima stvarala srednja srpska klasa, pa je tako moj otac s malim drvenim sandukom iz Like stigao u Srbiju. Preminuo je rano, pa ne znam celu priču. Saznao sam da u Državnom arhivu Srbije postoji kompletna dokumentacija s podacima o svoj deci poslatoj do 1941. godine posredstvom Privrednika na zanate u Srbiju. Ići ću tamo da utvrdim detalje. Kada je postao majstor, odlučuje se preseliti u Beograd ne bi li osnovao vlastitu radionicu, koja je kasnije prerasla u fabriku – ta se stolarija nalazila do 1941. godine na ulazu u Beogradski sajam i zvala se ‘Progres’, a imala je 41 zaposlenog i šest inženjera”, govori Popović o uspjehu svoga oca, Privrednikovog pitomca, koji tada nije imao ni punih 30 godina.

„Otac je u svojoj kancelariji celo vreme držao drveni sanduk s kojim je došao iz Like. Iako nikada nije bio član Saveza komunista Jugoslavije, bio je važna figura posleratnog Beograda. Osnovao je 1948. godine Zanatsku zadrugu ‘Jugoslavija’, koja i dalje deluje na Voždovcu, a 1952. je sa čuvenim fudbalerom Blagojem Mošom Marjanovićem rehabilitovao Fudbalski klub BASK, najstariji beogradski fudbalski klub, na Topčideru. Potrebu za druženjem i pružanjem pomoći koju je dobio od ‘Privrednika’ baštinio je čitav život. Nije bio klasičan stolar. Na Beogradskom sajmu je 1958. godine napravio prvi studio Televizije Beograd. Napravio je tri najvažnija audio-studija u Beogradu – studio 5, 6 i 10 na Radio Beogradu. Baš sam u Studio 6 počeo 1968. godine dovoditi grupe i snimati njihove svirke i to mi je bio prvi posao, koji sam radio do 1974. godine. Otac je s arhitektom Dragišom Brašovanom radio od 1959. do 1961. godine na revitalizaciji Petrovaradinske tvrđave. Otac, dakle, nije radio obične poslove, nego velike, s velikim ljudima“, govori nam Popović.

Peca Popović
Peca Popović, foto: Jovica Drobnjak

Danak u znanju

Kako se zvao Vaš otac?

Bogdan. Svi se isto zovemo – Petar je moj deda, Bogdan je moj otac, ja sam Petar, moj sin se zove Bogdan, a moj unuk Petar. Oduvek je tako.

Vaš djed po ocu, Petar, pješačio је od Gračaca do Rijeke na putu za Sjedinjene Države?

Da. Radio je godinu dana u teškoj industriji, na visokim pećima, u Pitsburgu. Vratio se da se oženi i jedino što je doneo iz Amerike bilo je belo odelo za svadbu. U ponedeljak moj sin odlazi sa svojim sinom raditi u Milano – nakon 110 godina opet neki Petar ide preko Jadrana. Od čitave naše porodice jedino sam ja s mlađim sinom i suprugom ostao u Beogradu. Moja sestra je na Roud Ajlendu sa svojom decom, brat od ujaka mi je u Glazgovu, a braća od drugog ujaka u Kaliforniji i u Vankuveru. Mali deo porodice iz Gračaca je u Srbiji, a ostatak u Irskoj gde su otišli s hrvatskim putovnicama.

Kako gledate na trend iseljavanja?

Osećam se poražavajuće zbog toga. Kada su se naše granice otvorile 1960-ih godina, u inostranstvo su živeti i raditi odlazili kriminalci i šalabajzeri, odnosno da kradu. Pod turskom vlašću smo davali danak u krvi, a poslednjih decenija dajemo danak u znanju. Školujete decu, verujete da će graditi bolju i srećniju zemlju, a potom shvatite da će otići i da će ono što su ovde naučili biti u funkciji neke druge zemlje. To je tužno. Stanujem u Ulici Đorđa Jovanovića. Taj kipar je otišao iz Beograda na akademiju u Beč peške, a kada je nešto zaradio kupio je bicikl kojim se vratio putujući sedam dana. Svi školovani Srbi u 19. veku obrazovanje su sticali u Budimpešti, Beču, Cirihu, Parizu, Minhenu i drugde, a potom su se vraćali ne bi li pomogli svojoj zemlji. Sada je, nažalost, obratno.

Mogu li to amortizirati udruženja poput „Privrednika“?

Fenomenalno je što „Privrednik“ i dalje pomaže talentovanu decu, no tužno je ako ih školuje da odu u inostranstvo. Cilj je bio dobiti dragocenu srednju klasu. Država ne postoji bez srednje klase, ako imamo samo krajnje bogate i krajnje siromašne. Sa srednjom klasom dobijamo kritičnost za promišljanje i građenje budućnosti – ona se ne gradi po bogatašu ili pukom siromahu. Srednja klasa daje najbolje kadrove.

I mjeru…

Eh, da. Nekada su bogate kuće imale biblioteke. Danas najbogatije imaju biblioteke, a najsiromašnije velike televizore preko kojih ih se zaluđuje. To je tragedija. Vidim kod dece potrebu za znanjem – deca su naprednija i pametnija od nas. Imali smo perspektivu, no naša deca više ne žive u takvom svetu – svoje nade adresiraju na druge sredine.

Baka heroj koja je izdržavala – pesnike

Svoju baku ste označili svojom životnom heroinom?

Moja baka Staća je bila neverovatna osoba. Bila je udata za Lazara Petrovića, osnivača KPJ, učesnika Vukovarskog kongresa. U svojoj kući na zidu imam sliku prve delegacije Vukovarskog kongresa u Moskvi – obučeni su u crnogorske narodne nošnje i otišli su tamo kao kulturno-umetničko društvo. Laza je imao tešku sudbinu – ubijen je 19. oktobra 1944. godine na Slaviji, mada je bio šef predratne radničke komore u Beogradu i iako je putujući vozovima donosio novac Kominterne u Beograd za KPJ pre rata. Oslobodioci su ga ubili.

Što je Vašu baku činilo heroinom?

Nakon što se razvela od mog dede Laze, izdržavala je svoja dva sina i kćerku i dve žene tog istog Laze – hranila ih je sve. Imala je kafane u Čačku, Beogradu i Subotici, a na koncu je završila s kafanom u Vankuveru. Ovu kanadsku sam posetio 1995. Nalazi se u prizemlju jednog hotela na čijem ulazu stoji ploča s informacijom da su tu u oktobru 1968. godine odseli Dženis Džoplin i Džimi Hendriks. Kada je započela solističku karijeru, Tina Tarner je imala prvi nastup baš u toj kafani. Moja baka je čitavog života bila pozitivna osoba i nikada nije dozvoljavala da bilo koja situacija oneraspoloži našu porodicu. Hrabrila nas je i davala primer kako se treba postaviti. Nikoga nije mučila niti sa svojim umiranjem. Simbolično, umrla je na Dan Republike.

Bila je imućna?

Ona je sahranila čuvenog pesnika Radeta Drainca, pijanca, boema i beskućnika. U literaturi se spominje da nije poznato ko ga je sahranio, ali da je na sahrani postrani bila neka žena. To je moja baba Staća. Kada je Siniša Paunović pisao biografiju tog probisveta, kazao mi je da je u kafani moje babe Staće džabe jeo svako ko je bio gladan. „Kakav je to borac bila“, rekao mi je. Simpatično je što je neko izdržavao pesnike za vreme okupacije. Filmovi se snimaju o onima koji su radili s okupatorom i o onima koji su pomagali partizane, ali niko još nije napravio film ili knjigu o onima koji su usred te nesreće izdržavali gladne pesnike.

Stolarija Vašeg oca je zaplijenjena nakon rata?

Nacionalizovana je. Zauzvrat je dobio pravo da na Senjaku iznajmi prostor za novu stolariju. Po zakonu, nije smeo da ima više od jednog šegrta i dvoje kalfi. Do kraja života se, dakle, borio s malim brojem radnika, a velikim radovima. Na mestu njegove velike stolarije, na samom ulazu u Beogradski sajam, nastala je velika robna kuća „Eurosalon“. Prodata je potom kontroverznom predsedniku Fudbalskog saveza Srbije Slaviši Kokezi, a on je to onda prodao Beogradu na vodi za 16,5 miliona evra – a mom ocu to oduzeto. Iz te stolarije imam samo koverte i slike. Progres me držao na životu – nikada odustajanje.

Legende koje je odnela korona

Je li naslov knjige „Tragovi u beskraju“ posuđen od pjesme Olivera Dragojevića, pa „umnožen“?

Jeste. Knjigu je tako naslovio urednik jer su u njoj dva teksta o tom pevaču. Ne bi se Oliver naljutio. U pripremi prvog izdanja smo zaboravili uvrstiti priče o Jadranki Stojaković, Kenu Hensliju, Luju Ridu, te o Đorđu Balaševiću – potonju priču smo samo ubacili pod korice. U novom izdanju će te priče biti sastavni dio knjige. Peti dodatak će se odnositi na 18 prijatelja iz sveta muzike koji su preminuli za vreme koronakrize s područja mog emotivnog zavičaja.

Zar toliko? Nabrojao sam u pripremi za razgovor – bez obzira na uzrok smrti – Balaševića, Mišu Aleksića, Sanju Ilića, Vojkana Borisavljevića, Dragoljuba Đuričića, Branka Marušića – Čuturu…

Malo ste ih nabrojali. U Nišu je postojala grupa Lutajuća srca – prva akustička grupa koja je u Jugoslaviji pobedila na nekom festivalu, a to je bilo u Subotici. Reč je o trojcu koji su činili Milan Marković, Miroljub Jovanović i Spomenka Đokić – Minja i Miki su preminuli. Umro je osnivač Arsenal festivala, vođa kragujevačke grupe Čovek bez sluha, Mikica Zdravković. Preminuo je Bojan Zlatanović, bubnjar Amadeus benda. Nedavno je preminuo i kompozitor Zoran Simjanović. Od koronavirusa je preminuo gitarista Damir Kukuruzović koji je snimao sa Zoranom Predinom. Preminuo je Želimir Altarac Čičak iz Sarajeva, vrlo važna ličnost za razvoj sarajevske muzičke scene – bez njega je teško to opisati.

Možete li pokušati?

Od 1965. godine pa do njegove skore smrti ništa se u sarajevskoj muzici nije moglo dogoditi bez njega. Pisao je tekstove pesama za Indexe. Stanovao je 1970-ih u potkrovlju iznad stana Davorina PopovićaPimpeka, pevača Indexa. Kada god bi Bijelo dugme snimalo album, pitalo se je li Goran Bregović išao kod Čička da osluškuje. Čičak je odigrao ključnu ulogu u promovisanju nepoznatih sarajevskih grupa na velikim koncertima koje je organizovao i u svojim klubovima. Za vreme odvratnih 1990-ih godina doveo je Džoan Baez u Sarajevo.

Po struci ste povjesničar umjetnosti. Nedavno je preminuo Vaš kolega po struci Milutin Dedić.

To je fenomenalna ličnost. U Beogradu je imao divnu seriju knjiga o Hilandaru i srpskim gradovima, sve ih je ocrtao. Imao je i knjigu o vinu – pisao je i crtao o negotinskoj krajini. Imao je obrazovne emisije na televiziji koje je radio poput Zulfikara Zuke Džumhura – dolazio je na čudna mesta, pronalazio čudne sagovornike i sve to crtao. Svake nedelje je imao na Radio Beogradu divne polusatne emisije u kojima je pričao svoje uspomene. Upoznao sam ga u jednoj vinariji početkom 1990-ih, u najgore vreme kada nije bio u kontaktu sa svojim bratom Arsenom i kada je bilo opasno uopšte pričati ko je s kim u kontaktu. Pili smo vino u nekom podrumu blizu Kalemegdana. Uglavnom je ćutao, ali šta god bi kazao zvučalo je kao zen-minijatura o kojoj biste razmišljali na povratku kući. Arsen ga je mnogo voleo i on je mnogo voleo Arsena, ali bi bio poštovaniji da nisu bili braća – Milutinov život se odvio u senci Arsenovog. Milutin je bio sve ono što Arsen nije smeo – pustolov, mornar… Kada ste mornar, to ne može biti obična biografija jer podrazumeva vrstu radoznalosti i hrabrosti koju mi s kopna nemamo. Milutin je bio multitalentovan. „Kada je Bog dijelio talente, Dedićima je bacao mnogo“, kazao je jednom Abdulah Sidran. Inače, to što Arsen nije postao akademik je velika nepravda. S pločom „Čovjek kao ja“ uveo je prvo lice jednine u našu estradu. Govorio je u svoje ime i ohrabrio celu generaciju. Da to Arsen nije učinio, ne bi grupa Time dve godine kasnije na svom prvom albumu imala pravo objaviti pesmu „Za koji život treba da se rodim“. Kod Dade Topića, Đorđevića, Bregovića, Štulića, Balaševića i drugih imate komad Arsena – ohrabreni su Arsenovim primerom.

Legendarna Džoan

Koliko dugo poznajete Joan Baez?

Ima jedna fenomenalna priča iz 1966. U drugom broju „Džuboksa“ objavljena je njena crno-bela fotografija i predstavljena je kao mlada protestna pevačica iz Amerike. Na toj fotografiji – prvi broj „Džuboksa“ pored nje. Nikoli Karaklajiću i meni nije bilo jasno odakle joj prvi broj. Kasnije sam saznao da je te 1966. godine na poziv Televizije Beograd došla snimiti svoj polusatni šou. Po običaju, pevala je što ne sme, ovom prilikom pesme Bulata Okudžave i Vladimira Visockog, a između pesama govorila o njima kao o žrtvama komunizma. Nakon snimanja je otišla kod reditelja, dramaturga, pesnika i novinara Slobodana Bode Markovića. Kod njega je nastala ta fotografija. Čitav njen televizijski nastup je izbrisan. Svoj prvi koncert u Beogradu održala je 1989. godine. Tražila je na aerodromu da je direktno dovedu meni na OK televiziju, na kojoj sam bio zamenik glavnog urednika, da se upoznamo. Pitao sam je želi li sutradan svirati i pevati uživo na našoj televiziji. To je i učinila – pevala je sat vremena. Ponela je sa sobom punu kesu voća za ekipu koja je radila emisiju. „Sad će vam biti izbori. Pazite za koga glasate jer ćete odlučiti o vašoj sudbini“, poručila je na koncertu u Sava centru, i to nije dobro prihvaćeno u javnosti.

Njezina neutralna izjava nije dobro shvaćena?

Izrečena je baš na dan kada je počeo upis zajma za oporavak Srbije, a nakon toga su bili predsednički izbori u kojima je Slobodan Milošević pobedio na Zvezdari sa 106 posto glasova. Sledeći put sam Džoan video u Parizu 2010. godine nakon njenog koncerta. Četiri godine potom je držala koncerte u Beogradu i Zagrebu. Prethodno sam se čuo s njom i zamolila me da joj preporučim pesmu koju bi izvela kod nas. Preporučio sam da izvede „Tajna veza“ u čast Jadranke Stojaković, što je i uradila u Zagrebu.

Slične su.

Jesu, po ljudskosti. Džoan je izgubila glas. Ne peva odavno, ali dobija mnoga priznanja. Od početka karijere se borila protiv nepravde. Inače, imala je tri najzanimljivija ljubavnika u drugoj polovini 20. veka – Boba Dilana, Martina Lutera Kinga mlađeg i Stiva Džobsa.

Ako svet opstane, opstaće samo na dobroti

Zašto ste šahistu, radijskog urednika i voditelja Karaklajića nazvali drugim ocem?

Zato što je brinuo o našoj porodici kada mi je umro otac. Po očevoj smrti, moja majka je bila nezaposlena, sestra u drugom stanju, njen muž nezaposlen, a ja spoljni saradnik Radio Beograda. Radio sam s Karaklajićem, a 1971. i 1972. sam dobio godišnju nagradu Radio Beograda. Nikola me mogao otpustiti jer imam govornu manu i svi na radiju su se žalili što me pušta u eter, no tvrdio je hrabro da nema boljeg od mene. Čuvao me punih šest godina. Dok sam služio vojni rok, jednom nedeljno je obilazio moju majku i moju sestru i uvek bi im nešto doneo. Dobrota se najlakše zaboravlja. No, naša je dužnost da je ne zaboravimo. Ako svet opstane, opstaće samo na dobroti.

Je li Vas netko ikada razočarao?

Problem je kada ste stari i svašta u životu doživeli i videli. Iskustvo mi kaže da se svaki krug zatvara – činili dobro ili loše, to se vrati u obliku ishoda. Kada bih sada umro, ne bih žalio, jer sam video mnogo dobrote u ovom svetu i veku ne-dobrote. Možete imati novca koliko hoćete, njime ne možete kupiti sreću, zdravlje i pamet. Nikada u životu nisam pitao kolika mi je plata, odnosno honorar – to me nikada nije zanimalo. Moja deca su odrasla u gladi, i to nosim na savesti. Dao sam 1986. godine otkaz u „Politici“ s tvrdnjom: „Nije mi čast raditi ovde“. Bio sam jedini glavni urednik tog lista u posleratnoj istoriji koji nije bio član SKJ i koji nije smenjen – sam sam otišao. Dao sam 1988. otkaz u Produkciji gramofonskih ploča Radiotelevizije Beograd, nakon godinu i po dana rada i nakon što sam nagrađen za životno delo. Radio sam kasnije u UNICEF-u 1992. i 1993. godine. Prethodno sam bio predsednik organizacionog odbora za koncert „Yu rock misija“ za naš UNICEF – moj časopis je prodavao tu koncertnu ploču i rasprodao je istoga jutra, a UNICEFU smo od koncerta i ploče uplatili 512.000 američkih dolara. Kada je izbio rat, bio sam šef za informisanje beogradske kancelarije UNICEF-a.

Koje ste vrijednosti baštinili kroz život i dalje baštinite?

Treba najviše držati do slobode. Samo slobodan čovek može da ne pristaje na ucenu. Kada sam davao otkaze, imao sam dvoje dece. S njima sam skupljao divlji kesten i nosio na pijacu gde smo ga prodavali ne bismo li kupili lekove. Moj stariji sin je pitao svoju majku hoće li mu kupiti jabuke kad budemo imali para. Prošli smo i kroz takve stvari u životu. Nisam pristajao raditi ono u čemu nisam pronalazio smisao. Nisam hteo da učestvujem u procesima koji su se kosili s uverenjima koja sam stekao odrastajući. Stari sam hipi. Putovao sam 1960-ih auto-stopom po Evropi. Znam kako je bilo sa crvenim pasošem za četiri dana doći od Beograda do Londona na takav način. Znam kako je putovati bez dinara, kisnuti na ulici i ne znati gde ćete spavati tu noć, šta ćete jesti i koga sresti. Kasnije sam stanovao u divnim pariškim kućama, ali znam i to kako je bilo švercovati se na trajektu između Ostenda i Dovera – bežite od kontrole kao u filmovima iz toaleta na šank, sa šanka na palubu… Spavao sam u Londonu i na ulici ispod Pikadilija, ali i u hotelima kao što su „Savoy“ i „Ritz“. Gledao sam 1969. godine u Hyde parku u Londonu koncert Rolling Stonesa s trave i na tom mestu zaspao. Nije me to bila sramota. Sada je na tom trgu neki ekskluzivan hotel u kom je bila posebna nedelja japanske hrane pre desetak godina. Zaputili smo se iz Brisela na to. Kroz prozor tog hotela sam gledao na trgu mesto na kom sam pre 40 godina spavao.

Kao „stari hipi“ nakon 50 godina ste stigli do San Francisca. Koliko Vam je to značilo?

Mnogo. Nema mesta na kom se dogodilo nešto u istoriji muzike, a da me zanima, koje nisam posetio. Bio sam na mestu na kom je 1967. godine održan festival u Montereju, a to je neposredno pre gradića Karmela, poznatog po tome što mu je glumac i redatelj Klint Istvud gradonačelnik. Taj je festival održan na stočnom sajmu. Kada pođete drugim putem kroz pustinju ka Los Anđelesu od San Franciska, naiđete na grad Altamont. Udaljen je Montereja četrdesetak kilometara vazdušne linije i u njemu je 1969. održan takođe tragičan festival. U Montereju je sve počelo, a u Altamontu se videlo u kojem pravcu to ide – od leta ljubavi i leta cveća stigli smo do jeseni našeg nezadovoljstva, odnosno do ubistva. Bio sam na mestu na kom je održan festival Woodstock, a u Evropi na najvažnijim festivalima, video koncerte svih muzičara koje sam poželeo. Najzanimljivije je obilaziti poznate adrese po San Francisku – tada osvestite koliko smo to vreme mistifikovali. Neko je svirao u klubu Matrix ili u klubu Avalon… To su mitovi, a onda dođeš pred taj Matrix, koji je osnovao Marti Balin 1965… Ili vidiš klub White Rabbit u kom je Hendriks postavio rekord po prodatim kartama 1968. godine – 1314 ulaznica. Sada na vratima stoji: „Radi svakog dana od podneva do ponoći, disk-džokej pušta radnim danom muziku od 16 do 23 sata, a prostor prima 124 osobe“.

Svet više nije isto mesto

Koje bi to sada bilo mjesto u kojemu se stvara nešto novo i od trajne vrijednosti?

Ne znamo jer svet više nije isto mesto. Na računaru na svakoj tački na Zemlji možete stvoriti nešto. Muzika nastaje sada na isti način na koji je nastajala pre rokenrola – imate nekog s uzorkom, drugog s ritmom, pa tražite saradnike sa sličnim afinitetima. Tako se radilo i 1950-ih – neki su dobijali muziku pa smišljali tekstove po logici – koja je tema moderna. Potom su došli autori s vlastitim izrazom koji su promovisali vrednosti i postavljali standarde. Toga više nema. Rokenrol više nije dominantan u svetu. Više ništa ne zavisi od pesme. Marširalo se 1960-ih iza pesama i borilo se za neka prava, protiv ratova i slično. Muzika služi za zabavu, a ne da se urade velike stvari u društvu.

Jeste li napravili odmak od hipijevskog idealizma? Jeste li postali konzervativniji?

Jesam i nisam. Imam više stida. Ne žudim za slavom. No, kada vas neko zamoli, morate učestvovati u javnosti jer vas prošlost obavezuje da nešto kažete, a kada to kažete navučete puno neprijatelja. I dalje niko ne voli istinu.

Umetnici nemaju pravo na penziju

Croatia Records obilježava 40 godina od izdavanja Paket aranžmana, te albuma prvijenaca Haustora, Šarlo akrobate i Električnog orgazma. Koliko je prošlo vremena od tada svjedoči činjenica da je Darko Rundek iz Haustora ove godine ostvario uvjete za starosnu mirovinu.

Darko je veliki umetnik. Umetnici nemaju pravo na penziju. Čak Beri je svakog meseca imao koncert u svom klubu do smrti s 91 godinom. Leonard Koen je nastupao do smrti. Arsen Dedić je maltene nastupao takođe do pred smrt. Odrasli smo uz krilaticu grupe The Who: „Nadam se da ću umreti pre nego što ostarim“. Bio je štos da se umre u 27. godini života.

Divno je videti koliko je muzičara aktivno i u starim danima. Postoje zanimanja s kojima je teško zamislivo ostariti. Ne mogu zamisliti kako bi danas izgledali Džoplin, Hendriks ili Morison. Znam da Hendriks ne bi koristio proteze, računare, da ne bi iza zavese na pozornici imao trojicu muzičara koji bi svirali ono što on ne bi mogao, da Dženis ne bi pristala pevati na plejbek poput Madone koja je 70 posto beogradskog koncerta tako odradila… Odrasli smo kada nije bilo prevare. Odlazili smo uz koncerte i festivale da se divimo muzičkom umeću, a danas odlazimo da se divimo tehnologiji. Volim Rolling Stonese, ali što to vredi kad su 23 pesme koje sviraju kod nas iste 23 pesme koje sviraju svuda po svetu u istom rasporedu, i kada je svaki koncert ista pozornica i kad nema spontanosti. Brus Springstin nastupa uživo i zato ga volimo, zato što je umetnik na bini.

Kako biste s ovim odmakom ocijenili jugoslavenski Novi val?

Nije čudo što se o jugoslovenskoj muzici iz tog razdoblja govori kao o vrhunskoj evropskoj sceni. Ta muzika je ličila na tadašnje vreme. Generacija iz 1960-ih je bila karbonska – na gitarijadama su se skidale pesme stranih izvođača. Krajem 1960-ih su se autorski prvi put oglasili naši muzičari. Krajem 1970-ih se pokazalo da naše vrednosti mogu prodavati ploče. Ta treća generacija je u Hrvatskoj Novi val, u Srbiji Novi talas, u Bosni i Hercegovini Novi primitivizam, u Sloveniji Neue Slowenische Kunst, u Makedoniji Makedonska strelba, a Crnoj Gori imamo odgovor u vidu Ramba Amadeusa. To je sve Novi val. Tada je ponuđen kvalitet. Nikada u istoriji naše muzike mlađi muzičari nisu napravili tako važnu ploču kao što je „Paket aranžman“. Na toj ploči je najstariji bio Nebojša Krstić iz Idola koji je tada imao 23 godine. Dušan Kojić Koja i Srđan Gojković Gile su imali po 19 godina, a Vlada Divljan 21 godinu kao i Milan Mladenović. Uvek su prve važne ploče radili muzičari od 25 ili 26 godina. U okviru Paket aranžmana klinci su napravili ozbiljne pesme na važne teme, o Rusiji, Americi, Evropi, krokodilima koji dolaze i koji su stvarno došli. Novi val je najbolji odgovor na vunena vremena, kako se opisivao početak 1980-ih u Jugoslaviji. Kada zavrtite taj album na svom gramofonu danas, nećete imati čega da se stidite. Prave pesme su slike tog vremena, ali i u drugom vremenu nose neko značenje i vrednost. Početak 1980-ih je nezamisliv bez prisustva i odraza Branimira Džonija Štulića.

Velika je muka netalentovanih

Hoćete li s obzirom na iznimno bogatu biografiju napisati autobiografiju?

Knjiga „Rokopisi“, koju sam objavio pre 12 godina, ima 27 poglavlja mojih susreta s raznim ljudima iz sveta muzike. Ta knjiga na tržištu stoji između 65 i 80 evra. To je zato što nisam dozvolio drugo izdanje. Stideo sam se da nešto pišem čitavog života. Smatrao sam da pametan čovek ne ostavlja pisane tragove jer ga uvek neko može „uhvatiti“ za jednu rečenicu, pa ga kuditi. Plašio sam se da neko ne naiđe na tu jednu moju rečenicu i da me pogrešno ne protumači. Nikad nisam pisao o onome što mi se nije sviđalo – velika je muka netalentovanih, a još da mu i ja sednem na nju… Nisam hteo učestvovati ni u kakvom progonu. Ako mi se nešto nije sviđalo, izbegavao sam o tome pisati, a kao urednik sam dozvoljavao kolegama da napišu što misle na tu temu. Nikad nisam insistirao na tome da sam u pravu i da su moji sudovi važni. Pitanje ukusa u ovom poslu je jako komplikovano, ali je još komplikovanija savest. Zamislite zaspati s mišlju da ste nekome upropastili život. To je najgori mogući osećaj. Verovatno pripadam prošlom vremenu zbog takvog pristupa. Živimo u doba kada je normalno osakatiti nekoga.

Organizirali ste niz značajnih koncerata u bivšoj Jugoslaviji, pored ostalih i koncert Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme u Beogradu, valjda najpoznatiji nastup u povijesti jugoslavenske popularne glazbe.

Nemam od toga ništa, ali je važno što se koncert održao. Kada prolazim pokraj Hajdučke česme ne osećam nikakvu vrstu nostalgije. Uvek se setim drama kroz koje smo prolazili tog dana. Sutradan su me zvali iz Grada da utvrdimo štetu. I dalje imam zapisnik u kojem piše da su uništeni jedna mladica i dva žbuna. Nedavno je bio protest frilensera i pola trotoara su iskidali ispred Skupštine Srbije. Kada je bio protest protiv proglašenja nezavisnosti Kosova opljačkana je čitava Knez Mihailova.

Na koncertu kod Hajdučke česme bilo je sto tisuća ljudi?

Ne znamo tačan broj. Kada je pao mrak, nije se moglo videti koliko je ljudi. Nakon koncerta smo se zaputili u Studio B. U automobil ajkula sarajevskih registracija seli smo Bregović, Željko Bebek, Slobodan Konjević, Marko Janković i ja. Krenuli smo od Hajdučke česme kroz pothodnik ka pumpi i dalje prema gradu. Prvi kilometar auto je bio – nošen s nas petoricom u njemu, a ajkula nije mali automobil. To je nešto čega se sećam s osmehom. Te stvari vam ne daju da se stidite bivšeg života.

 


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: